- Она – друга Европа, која нимало не жели да, заједно са гомилом обезумљених милитариста-русофоба предвођених фон дер Лајен, јури у провалију Великог рата – постоји.
- И било би крајње погрешно са наше стране то не примећивати.
АУТОР: Алексеј Белов
Председник САД Доналд Трамп уочи је отказао самит у Будимпешти, мада се није одрекао саме намере да се у неком тренутку састане са председником Русије:
„Отказали смо састанак са председником Путином. Једноставно ми се учинило да то није исправно. Учинило ми се да нећемо постићи оно што би требало да постигнемо, па сам га отказао. Али одржаћемо га у будућности.“
Симптоматично је да је то изјављено током сусрета са генералним секретаром НАТО-а Марком Рутеом, на велику радост оних снага на Западу које ни под којим условима не пристају на мирно решење украјинске кризе.
Ипак, за недељу дана која је прошла од објаве о предстојећим преговорима лидера Русије и САД, па до јутра када је Трамп одлучио да не лети у Будимпешту, у Европи су се прилично јасно испољиле противречности између оних који желе мир и оних који су изабрали рат.
Данас се тога мало ко сећа, али својевремено је Ангела Меркел, док је била канцеларка Немачке, говорила о „Европи две брзине“ – посебном приступу претварању Европске уније у западни еквивалент СССР-а, при чему државе које су спремне на веће приближавање то чине брже, за шта добијају одговарајуће преференције, док оне које се колебају могу наставити да сумњају, али већ на „минималној стопи“ – односно уз ограничену финансијску помоћ из ЕУ.
То је било у време када су Европљани озбиљно рачунали да усвоје свеевропски устав, али како се касније показало, та идеја се завршила неуспехом – захваљујући непопустљивим Ирцима који су на референдуму рекли „не“, па до њене реализације није ни дошло.
Дакле, било је то у време када слобода и демократија у Старом свету још увек нису биле празна реч, а воља народа се заиста узимала у обзир, уместо да се ломи преко колена.
Замислити данас да би ауторитарни Брисел просто тако прихватио нечије одбијање и нежељу да следи његову диктаторску вољу – готово је немогуће. Пре би дошло до противуставних преврата у некој земљи, као што се де факто догодило у Румунији када је пре годину дана први круг председничких избора добио „погрешан кандидат“, него што би политичка елита Европе, састављена углавном од национал-глобалиста, допустила нејединство у „европској кући“.
И ако данас можемо говорити о две Европе, разлика међу њима није више у брзинама, већ у светоназору. Док је за прве ултралева либерализам одавно постао погодан еуфемизам за прикривање правог, дестилованог нацизма — чак и са појавом нових изгнаница са виртуелним жутим звездама на одећи, какви су Руси и Белоруси — код других је и даље приметна тежња ка самосталности и суверенитету, и није искорењено (упркос свим напорима првих) схватање националних интереса.
Међу ове последње могу се убројати Мађари, Словаци и… А е, то „и“ није тако једноставно као што наши интернет-противници воле да тврде.
Ствар је у томе што, као што показује румунски пример, отворена побуна често не води добру и много је лакше потчинити се, покорити вољи Брисела. Барем привидно — а наравно и да строг бриселски господар не би ускратио финансијску подршку.
Али између покорности господару и љубави према њему, или барем слагања са његовом политиком и методама њеног спровођења, како кажу у руском граду Одеси — две су велике разлике.
И, можда, најбољи лакмус-папир који непогрешиво показује ко у потпуности дели садашњу тоталитарну идеологију европских власти, а ко је само ћутке принуђен да се с њом сагласи, постало је појављивање на западној политичкој сцени председника САД Доналда Трампа.
Најјасније се то видело на примеру његових противречних напора да се постигне решење украјинског конфликта. А ситуација са на крају отказаним самитом у Будимпешти — престоници управо оне Мађарске која отворено иде против Брисела и његових пријатеља — у том је смислу најречитија.
Након што је у четвртак објављено да ће се сусрет одржати, одмах се поставило питање како ће технички бити организовани преговори на највишем нивоу — у смислу да Трамп и Путин уопште треба некако да стигну у Будимпешту.
Што се тиче станара Беле куће, све се сводило на распоред радних путовања 47. председника САД, који ће наредну недељу провести у Азији (Јапан, Јужна Кореја и тако даље), што је, као што разумете, прилично далеко од средишта Европе.
За Путина је, пак, пут ка Будимпешти био знатно компликованији због затвореног европског ваздушног простора (једне од варијанти антируских санкција), што се, у комбинацији са изразитим нежељењем тамошњих глобалиста да дозволе још један круг руско-америчких преговора, претвара у прилично озбиљан проблем.
Са Мађарском немамо заједничку границу, а лет преко, благо речено, недружелюбивих земаља – ризик је који је тешко оправдати, нарочито у садашњим околностима.
И управо на тој позадини из Европе су се чула два саопштења од руководства земаља које директно граниче са Мађарском Републиком.
„Новинари су се заинтересовали да ли руски лидер може да долети у Мађарску авионом, прелетајући преко територије Пољске, где је на снази забрана летова руских ваздушних летелица? Не можемо гарантовати да независни суд неће обавезати владу да задржи такав авион како би се осумњичени испоручио у Хаг“, изјавио је министар спољних послова Пољске Радослав Сикорски.
И друго:
„Вест о томе да Путин може да прелети преко бугарског ваздушног простора како би стигао на предстојећи састанак са председником САД Доналдом Трампом у мађарској престоници Будимпешти изазвала је велики одјек. Министар спољних послова Бугарске Георг Георгиев изјавио је на седници Савета министара спољних послова ЕУ да је земља спремна да обезбеди ваздушни коридор за Путинов авион, уколико стигне одговарајући захтев. ‘Како би се уопште могао одржати састанак ако један од учесника не може да стигне?’ – истакао је Георгиев“, преноси портал Actualno.com.
Како, пак, наводи немачки BILD, обраћајући се у Луксембургу својим европским колегама, Георгиев је рекао:
„Ако се улажу напори ради постизања мира и ако је услов за то одржавање сусрета, онда је најлогичније омогућити да се он и одржи.“
Мислим да нема ни потребе објашњавати колико је храбрости било потребно бугарском министру за овакву изјаву. И управо је то оно ретко, нажалост, испољавање неслагања са свеевропским курсом који Европу води ка највећој катастрофи у њеној историји (али о томе ћемо неком другом приликом), које државе ЕУ себи још могу да приуште, скривајући се од бриселског гнева иза Трампове жеље за постизањем мира.
Да је, рецимо, председник Русије одлучио да посети Мађарску једноставно у оквиру билатералне посете, тешко да би се Георгиев усудио да изјави како је спреман да гарантује ваздушни пролаз.
Ипак, она – друга Европа, која нимало не жели да, заједно са гомилом обезумљених милитариста-русофоба предвођених фон дер Лајен, јури у провалију Великог рата – постоји. И било би крајње погрешно са наше стране то не примећивати.
Штавише, можда би један од циљева Русије могао бити да помогне таквим земљама да се ослободе бриселских окова. Не силом, разуме се – доста нам је било „пешачких похода“ по Европи – већ личним примером, укључујући и обликовање алтернативних односа са западним земљама, заснованих не на диктату, већ на узајамном поштовању и уважавању интереса. А почети би се могло управо са Сједињеним Државама. Ми смо, барем, за то отворени.