У бањалучком селу Дракулић усташе су кобног 7. фебруара 1942. године само у једном дану убиле најмање 2.300 Срба, од којих више од 500 деце млађе од 14 година, односно свака пета жртва било је дете, утврдио је Лазар Лукајић, аутор књиге „Фратри и усташе кољу“ који је деценијама истраживао судбину српске деце у Независној Држави Хрватској.
Након злочина у руднику Раковац, недалеко од Бањалуке 7. фебруара 1942. године усташе су са пристиглим појачањима кренуле у околна српска села, а Дракулић је био први на реду за најмонструознија убијања.
Помагали им локални Хрвати
Ту су им помагали локални Хрвати, који су дан пре покоља били позвани код цркве у Петрићевцу и одатле одведени у усташки табор у Бањалуци, где им је приређена вечера. Сви присутни Хрвати из Дракулића су након вечере били „заклети усташком заклетвом“.
Усташе су у зору у Дракулићу мирне сељаке, жене, децу и старце изводили из кућа, скупљали их у гомиле и потом клали ножевима и секирама, а оне који су још показивали знакове живота, дотукли би ударцима крампа. На исти начин, убијана су и мала деца.
Убијање су вршили само хладним оружјем како се не би створила могућности да житељи из суседних заселака побегну и уједно да се избегне узбуна у граду. Убијање је трајало све до подне. Убијено је најмање 2.300 људи.
Злочин осмислио Виктор Гутић
Ужасан злочин у Дракулићу, као и Шарговцу и Мотикама осмислио је Виктор Гутић, адвокат и хрватски политичар у време Краљевине Југославије, а касније усташки функционер и повереник Независне Државе Хрватске за Босанску Крајину. Осим нега, злочинце су предводили фра Мирослав Филиповић звани Фра Сотона и Јосип Мишлов, натпоручник Павелићеве гарде, као и римокатолички фратри из Бањалуке.
О Гутићевој монструозности постоје бројна сведочанства, а једно од таквих је и сведочење Драге Стијаковића, једног од тројице синова Миле Стијаковића, угледног домаћина у Дракулићу. Миле је имао три сина Илију, Сима и Драгу, који су 7. фебруара 1942. године преживели покољ.
„Био је 7. фебруар, било је рано. И данас се сећам повика своје сестре Јованке: `Ево их иду!`. Сви смо притрчали прозору. И заиста, група усташа ишла је пртином према нашој кући. С њима је био и председник општине Андрија Голуб. Једва смо га препознали у јутарњој магли. Иако нас је мало умирило Андријино присуство, отац каже мени, Илији и Сими: `Ви у шталу. Брзо!`“, наводи Драго у сведочанству које је записано у књизи „Фратри и усташе кољу“.
Драго се сећа како је отац Миле почео да смирује осталу чељад: „Неће они нама старима и нејачи ништа. Они траже мушке главе. Младиће. Неће они на нас“.
„Нас тројица смо изашли на супротна врата и отишли у шталу. С нама је ишла и сестра Јованка, која је имала 17-18 година. Усташе нас нису виделе. Ми смо се увукли под јасле. Јованка нас је затрпала сламом, сеном и огризинама. Онда се вратила у кућу. Штала била брвнара, па се између брвана мало виде двориште и кућа. Ја испод јасала гледам према кући. Између штале и куће има разгажена пртина. Мене нико споља не може видети“, прича Драго.
Тек што се Јованка вратила у кућу, сећа се Драго, до кућних врата стиже Андрија са тројицом усташа.
Сведочанства ужаса
Усташе су Мила питале за синове, а када је он рекао да нису ту, Андрија није поверовао, већ је запретио да ће сви из куће на саслушање.
Према сведочењу, један усташа ухвати Милу испод руке, затвори кућна врата и одведе га иза зграде.
„Мало затим уђе у кућу други усташа и изведе жену, нашу мајку. Затим су једно по једно дете изводили, у приглавцима, прслучићима, онако по реду, како су устали и били крај шпорета. Нико од њих није знао куда их воде. Нико није ни заплакао. Ишли су послушно на саслушање“, каже Драго.
Драго истиче да тада није знао куда их воде, али је после видео како су усташе обављале „саслушање“ на снегу иза дрвене зградице.
„Ударали су их сикирама у главу. Свима су главе биле расечене. Нико није ни јаукнуо. Онда су им свима пререзали гркљане. Да неко не остане жив. То сам видео кад су усташе отишле“, сведочи он.
Драго се сећа да су усташе последњу извели сестру Јованку, коју су питали за браћу, а пошто је она ћутала почели су је ударати секиром, те јој одсекли обе руке.
„Онда се сруши на снег. Усташе је подигоше, раскопчаше јој блузу и почеше бацати снег на гола прса и у уста. Смејали су се. Она поче да плаче. Усташа зареза ножем преко дојки и виче: `Казуј за браћу!`, на шта је Јованка одговорила: `Не знам!`
Пала је на снег. Усташе је прободоше и одоше. Ја све видим кроз расушена крива брвна. Симо и Илија не виде ништа. Код њих су брвна била добро спојена. Они само чују шта се говори пред кућом. То је близу. Двадесетак метара. Не смејеш мрднути. Да се неко од нас накашљао, нашли би нас и побили. Када се све утишало, изашли смо из штале. Дошли смо пред кућу. Јованка је лежала. Крај ње је снег био црвен. Крв се усирила“, наводи Драго.
Угашено огњиште
Он се сећа да је са браћом отишао до зградице која се налазила иза куће.
„Пред зградицом је лежала гомила лешева са расеченим главама. И преклани су. Око њих снег црвен. Мало се топио од вруће крви. Нема никога ван гомиле. Зашто су свугде ишли на гомиле?
Нас тројица браће били ошамућени. Нико није изговорио ниједну реч. Као да смо неми. Само се погледамо. Брзо пустимо стоку из штале, распемо жито, пролијемо ракију и запалимо кућу и шталу. Онда побегнемо у шуму. Нико нас није видео. Тако смо некако и преживели“, прича Драго.
Сва три брата Стијаковића погинули су као партизани у Првом крајишком батаљону. Њихово огњиште је заувек угашено.
Извор: Срна