Доситејево нечисто око

• Око Димитрија Обрадовића је нечисто, јер његово срце, воља и ум нису послушни Светој вољи Спаситељевој. Зато ће у Димитрију Обрадовићу светлост духовног видела потамнети

„Јер је написано: Погубићу мудрост мудрих, и разум разумних одбацићу.”
1. Кор. 1, 19

АУТОР:Павле Ботић

Крштен богочовечанском тајном Светосавског завета, а осмишљен саможртвеним подвигом Косовског завета, историјски српски народ у Средњем веку није напуштао уски пут спасења уподобљавањем Тројичном Богу Светим тајнама Цркве. Српска држава, српска писменост, српска књижевност, српска просвета, српско црквено и грађанско право, српска дипломатија,… дело су Православне Цркве Христове и њених христопослушних Светитеља. [1]

Великим сеобама на Север и на Запад с краја седамнаестог и почетком осамнаестог века, српски Средњовековни завет са Богом започет преводом Светог Писма на црквенословенски језик Свете Браће Кирила и Методија у деветом веку, биће угрожен.

Преласком у крајеве Европе у којима доминира аустријски или угарски католицизам, Срби као медитерански и заветни народ започињу (ном)адску замену Светог Откривења богозаборавним европским вредностима! Изашавши из историјског входа своје рашке и жичке, зетске и захумске, косовско-метохијске и медитеранске завичајности и побожности, Срби су у туђој историји све сигурније остављали Крст свога Светосавског и Косовског Завета. Штавише, заблудели Срби, мењаће искуство Праве вере Христове којом их је причестила апостолска мисија Светога Саве, за рошчиће цивилизацијског напретка, за латинску, протестантску и грађанску теологију сребрника. Речју, за велијаровски дух овога света[2].

Безавичајна, идеолошка и идолопоклоничка западна сфера у којој су се добровољно пресељени седамнаестовековни и осамнаестовековни Срби обрели, није им туђа само језички. Уређен христоборачки, такмичарски и колонизаторски, културни западни свет преиспуњен прозелитизмом и папоцезаризмом, хуманизмом и рационализмом, терезијанством и јозефинством, најбрже ће асимиловати досељене и староседелачке панонске Србе одвојене од литургијског искуства Српскога завета[3].

Доситеј Обрадовић најистакнутији је представник осамнаестовековних панонских Срба који су модернистички прелазак из Средњег у Нови Век платили одрицањем од Светоотачког предања[4], од Православне Цркве[5] и од Царства Небеског[6].

II

Језиком и родословом, Доситеј (Димитрије) Обрадовић је Србин извањац. Димитријево детињство у селу румунског Баната, Чакову, саображава се детињствима светских књижевника: Димитрије прерано остаје без родитеља и родитељске љубави, препуштен стихијама света и сопственој палој природи. Изван надзора истинитог духовника или свештенослужитеља, младић Димитрије бива причасником квасца фарисејског, јер је с радошћу примао истину јеванђелске науке, али у његовом плитком и колебљивом срцу није могла да се зацари тајна Речи Господње[7], која би увек одолевала искушењима. Димитрије Обрадовић није имао ни трпељивости, ни храбрости, нити добре воље да чека плодове словесности са јеванђелског чокота Господње Науке.

Основни проблем младог Димитрија Обрадовића хиљадугодишњи је проблем западног млаког хришћанина, коме Бог није Отац, а Црква није Мајка, и који би телесним очима ума примао и телесним језиком проповедао духовну реалност Христове Радосне Вести.

О овоме проблему, говори нам Спаситељ преко Светих пророка и јеванђелиста, апостола и богослова, исповедника и подвижника непрестано. Тако, у Беседи на гори, у шестој глави Светога Јеванђеља по Матеју Господ, поред осталога, казује:

„Свјетиљка тијелу је око. Ако, дакле, око твоје буде здраво, све ће тијело твоје свијетло бити. Ако ли око твоје кварно буде, све ће тијело твоје тамно бити. Ако је, дакле, свјетлост која је у теби тама, колика је тек тама!”[8]

Свети Николај Жички и Охридски тумачећи Духом Светим значењâ овога сложеног места из Христове Беседе на Гори, драму битија човека створеног на Земљи по Подобију и по Образу Божијем, открива као борбу између божанске светлоносне видовитости и демонске таме заслепљености унутар саме људске личности[9]. Свети Николај најпре дословно чита ову јеванђелску перикопу усмеравајући читаоце на очи људске, које су прозор и вођ телу, кроз које тело светлост прима и у њој се разазнаје. Уколико прозор бива нечист, уколико очи нису светлило, греховођено тело само је помрчина и безумље. Узалуд вођено тело слепога не може заменити свога вођу, поставши тако права тамница. Потом, Свети Николај Жички и Охридски именује и она дубља, духовна значења поменутог јеванђелског одељка, откривајући да око означава ум (који пребива у срцу), а тело душу човекову, упућујући при томе стражитељног читаоца на очи умне, на очи које су, заправо, ум свеколике човекове душе и прозор душин према Богу, којима се једино могу угледати закони Божји[10]. Док је покајани ум чист и од греха слободан, дотле се душа причешћује светлошћу небеском, те су мисли, осећаји, настројења и дела човекове душе упућена служби Богу и све је биће човеково чисто. Уколико се ум људски од Бога одврати и похули на Бога, тада је прозор на одаји зазидан и вођа душе пада у јаму. Тада се помрачена душа потпуно потчињава вођству тела, које персонификује слепило, јер као такво увек одводи у таму греха. Свети Николај Жички наглашава да се ове речи Христове из Беседе на гори понајвише односе на свештенике, на вође народне, на родитеље и на учитеље: „Родитељи су као очи за своју децу, а тако и учитељи за своје ученике, а тако и вође за свој народ. Ако они који напред иду не виде куда иду, још мање ће видети они, који следују њима. Ако су родитељи на странпутици, како ће деца наћи прави пут? Ако учитељи говоре лаж, како ће ученици знати истину? Ако су вође народне безбожне, како ће народ бити побожан? Ако су свештеници Божији нечисти, како ће верни бити чисти?”[11]

Око Димитрија Обрадовића је нечисто, јер његово срце, воља и ум нису послушни Светој вољи Спаситељевој. Зато ће у Димитрију Обрадовићу светлост духовног видела потамнети. Не сјединивши се са Духовданим учењем Цркве Христове[12], млади Димитрије раскива Царство Божије у себи. Напунивши се космосом таме вавилонске, солипсизирани Димитрије Обрадовић је забацио богообразност сопствене личности. У грехоиманом духовном стању, трговац Димитрије самовољно настоји да се ‒ не узимајући Крст свога покајања, страдања и самоодрицања ‒ самопросвећује у сремском манастиру Хопово, како би по монашењу већ у времену постао светитељ и чудотворац![13]

Не одрекавши се светских сујета, без искушеничког опита, без свецелог предавања своје воље Господу, без покајања и самоукоравања, без строге догматске провере оновременог игумана хоповске обитељи, оца Теодора Милутиновића, и без љубави према Царству Будућем, неоцрквењени и неуцрквењени Димитрије Обрадовић за осам месеци (од августа 1757. до марта 1758.) постаје монах Доситеј, самообмануто верујући у монашки конформизам. Монаху Доситеју који је из себе уклонио Заповести Триличнога Бога, монашки подстриг може бити само људски, а не Божански домострој[14]! Заменивши Бога собом, Доситеј лутерански и папски (без Благодати Духа Светога) настоји да оправда и да докаже себе помоћу стихија сопственог огреховљеног разума[15]. Зато су сва Доситејева тумачења Светога Јеванђеља, Светоотачког предања, Светих Тајни Христове Цркве, Домостроја спасења, Свештених догмата, прародитељског греха, људске пале природе, покајања, Небеског Царства… само прелест[16] рационалистичког познања грехом!

III

Основно начело Доситејеве педагошке мисије јесте промоција таме телесног човечијег знања и (раз)ума[17], којим би требало непросвећени српски род свагда просвећивати! По Доситеју, западноевропска рационалистичка просвећеност за све Србе мора постати једина вредност и једини путовођа[18]! Да би се овакав научни пројекат спровео, неопходно је заветне Србе испразнити од завета са Тројичним Богом, и ту празнину васпитно попунити идолопоклонством умоблудних књигâ учених европских мудраца и народа[19]. Речју, да би свој непросвећени разум просветлио, Српски народ по Доситеју мора посећи јеванђелски чокот светосавског Благочестија (Провославља) који га је духовно и државно, историјски и правно, писмовно и књижевно оживотворио и одржао! Тако раскалуђерска европеизација Срба подразумева реформисање Светог Откривења Цркве од Истока; порицање Свештености литургије, апостолског прејемства и Никео-цариградског Символа вере; негирање Светих тајни, Светих врлина, Светих икона, моштију и чуда; исповедање релативизма духа времена[20]…

Доситејева рационалистичка етика и сензуална педагогика никад не одређују човека Богом, већ Бога човеком. Тиме ће Доситеј у себе и међу Србе инсталирати две највеће рационалистичке заповести које гласе: ослободи се Богочовека Христа злодуховним мишљењем; и не веруј у надсветовну стварност! Зато Доситејева истина као и истина европске просвећености није историјски оваплоћени и васкрсли Богочовек[21], већ безаконо знање необоженог људског разума. И као духовно чадо европских богоборачких идеологија, светошћу Христове Цркве неочишћени страстноумни Доситеј би да друге поучава чистоти[22]!!! Из овога греха происходи Доситејев свегрех: гадаринска и гергесинска Доситејева просветитељска педагогика би једину рајску светлост на земљи, славословну светињу манастира, богоборно посветовила у безбожне школе:

„Не би ли боље било на манастирске грунтове фамилије населити, а манастире у школе, у хоспитале, и у воспиталишта сироте народње деце преобратити?… Не би ли много полезније и боље било и за православије и за народ да се сви манастири у школе и у училишта преобрате, и с њихови дохотки да да се воспитавају и уче сирота народња деца која намеравају да с временом свештеници и учитељи народњи буду? ”[23]

Руковођен, а неупознат са лествицом и смртоносним дејствима сопствених страсти, Доситеј протестански брижљиво презире благодатно битије манастирске светиње, и на тај начин се саблажњава о Истину Цркве која је Тело Христово[24].

Доситејева мрзост интелектуалца на Христа и на Христове манастире, односи се и на монахе. Доситеј осуђује монахе и Светитеље Цркве Христове[25], како би на монашко просветитељско место дошли његови богопобуњени учитељи и учитељице: Хамлети, Тартифи, Телемаси, Дамони, Емили, Валмони, Панглоси, Лизимони, Вертери, Фаусти, Дон Жуани, Кларисе, Памеле, Јулије, маркизе Де Мертеј … [26]

IV

Првенствено преко педагошке активности светског путника, Доситеја Обрадовића, европска вештачка просвећеност захвата и српски род[27].

Нововековну српску културу Доситеј Обрадовић је задужио оснивањем школе безбожништва.

Доситеј остаје и родоначелник мудрости идолослужитељног завета у Срба, који творевину ставља изнад Творца, побуњено гонећи Богочовека Христа из српске књиге, из српске учевине и школе, из српске народне душе. Тај завет не иште вечну славу Царства Божијег, већ непрекидно тражи човечију светску славу.

Најизвођенији рефрен српске нововековне богоодрицателне просвећености уподобљене умишљеној слободи људског мишљења, суда, расуђивања и познања, налази се у Доситејевој аутобиографији Живот и прикљученија. Стваралачки императив ове књижевности чини професионални догмат Доситејевог прелашћеног игумана хоповског, Теодора Милутиновића, о тзв. културној и временој превазиђености монаштва, светиња и светитеља:

„Пустиње, пештере и светињичење извади из главе; томе се данас разумни људи ругају. У данашњи дан ко се год за свеца издаје, или је каква лажа или фантазира. Учење жели и тражи колико више можеш; нема горег живота од беспослична и унљива. Колико сам те ја познати могао, ако се ти ученију не предаш, ти ћеш жалити што си се покалуђерио; ти ниси ни за какав други посао него за књиге… Сад се је време преокренуло; учен човек ако ће и пешице ићи, сваки га поштује, а неучена видећи гди се вози на вранци, ’Вранци вранца вуку’ – говоре… Ја ти више желим да у једном малом сеоцу будеш мале деце учитељ, него у Хопову игуман или архимандрит.”[28]

Доситејева променљива вера нечистога ока и нечистога живљења која кроз љубав богопослушања не дела, није могла окончати своју цивилизацијску мисију на духовну ползу српског народа.

Разлог Доситејевог бунта против Свештеног Предања и Учења Отаца Цркве Христове, јесте Доситејево европејско пребивање у гордости телесноумних сласти овога света[29]. Зато је за своје вероисповедање лакомислено прогласио тмину туђинског зловерја, постајући тиме заблудели син и учитељ безакоња.

Доситејева учена упорност започета читањем житија свјатих, окончана је побуном нечисте мудрости.

Писање Доситеја Обрадовића на духовну странпутицу понајвише је одвело корпорацију хуманистичке, слободномислеће и искомплексиране интелигенције српске[30]. Обезбожена и однарођена интелигенција српска доситејевски жели да просвећује без светлости Јеванђеља и Свештених догмата, без литургијског опита и подвига покајања. Тако бесловесна просвета српске хуманистичке интелигенције издише у чиновима аутоидолатријског мерења Светога Саве и Светосавља на теразијама доситејевштине[31].

Премда само по језику српско, у строгом духовном смислу узевши, Доситејево фаустовско дело и не може бити конститутивни елеменат српске нововековне словестне (логосне; богочовечанске) књижевности[32]. Јер, Доситејева христогонитељна књижевност само је још један праисконски савез са злим дусима поднебесја[33].

~

Све време свога временог постојања Доситеј је покушавао оправдати сопствени одлазак од Светиње манастира[34]. До своје земаљске кончине Доситеј Обрадовић се самообмањивао мишљењем да су монаси мрачњаци и непријатељи људског прогреса, истине, науке и разума[35]. А умишљеност Доситејева не садржи надвремени смисао, пошто не разликује јеванђелску Истину, од истине овога света[36]! Покушавајући да рационализује Ипостасну истину, Доситејево дело читаоце непрекидно озрачује радијацијом греха.

Смрт Доситеја Обрадовића не може да умре, јер се самогоњени Доситеј потчинио хришћанству без Цркве Христове[37].

Уместо нечистих плодова Доситејевог грехообразног дела, ововремени Срби и Српкиње душе своје развраћују сатанским евроатлантским људским правима на екуменизам и раскол, на одрицање од Светосавског и Косовског завета, на утробна чедоморства и промену пола, на мужеложништво и феминизам, на алкохолизам и наркоманију, на бездетност и безбрачност, на среброљубље и идолослужење …

Ко претри до краја, тај ће се спасти…[38]

Литература

• Амфилохије, Радовић митрополит (1981): „Светосавско просветно предање и просвећеност Доситеја Обрадовићаˮ, Богословље, Београд, год. XXV, св.1-2, 23-49.
• Игњатије, Свети Брјанчанинов (2008): „Јерес”, у књизи, Енциклопедија православног духовног живота, прев. Младен Станковић, Православна мисионарска школа при храму Светог Александра Невског, Београд, 161-170.
• Видовић, Жарко (1997): „Историјска свест у Сеобама Милоша Црњанског”, Суочење Православља са Европом, Светигора, Цетиње, 163-180.
• Доситеј, Обрадовић (1969): Живот и прикљученија, СКЗ, Београд, Матица српска, Нови Сад.
• Доситеј, Обрадовић (1969): Из совјета здраваго разума, СКЗ, Београд, Матица српска, Нови Сад, 253-278.
• Јован, Свети Златоуст (2004): Беседе на Јеванђеље Светога апостола Јована Богослова, Беседа седамнаеста, прев. Антонина Пантелић, Господ говори, Свети Оци тумаче Јеванђеље, Православна Мисионарска школа при Храму Светог Александра Невског, Београд, 121-128.
• Јован, Свети Златоуст (2010): „О онима који осуђују монаштво”, Слава Господу за све, прев. Антонина Пантелић, Православна мисионарска школа при храму Светог Александра Невског, Београд, 209-276.
• Јован, Свети Лествичник (2008): „О одрицању и одвајању од сујетног живота”, Лествица, Света српска Царска лавра Манастир Хиландар, Аспровалта, Београд, 19-26.
• Јустин, Преподобни Ћелијски (1999): „Дезинтеграција личности”, Проблем личности и познања по учењу Светог Макарија Египатског, Пут богопознања, Манастир Ћелије, Ваљево, Наследници Оца Јустина, Београд, 26-62.
• Јустин, преподобни Ћелијски (2001): „Светосавска философија просветеˮ, у књизи, Светосавље као философија живота, Манастир Ћелије, Ваљево, Наследници Оца Јустина, Београд, 254-266.
• Лазар, Абашидзе архимандрит (2014): О тајним болестима душе, прев. Марина Тодић, Манастир Успења Пресвете Богородице Подмаине, Будва.
• Макарије, Преподобни Оптински (2007): „Манастир”, Речник спасења, прев. Младен Станковић, Православна мисионарска школа при храму светог Александра Невског, Београд, 178-183.
• Макарије, Преподобни Оптински (2007): „Монаштво и свет”, Речник спасења, прев. Младен Станковић, Православна мисионарска школа при храму светог Александра Невског, Београд, 230-234.
• Николај, Свети Жички и Охридски (2001): „Јеванђеље о чистоти ума”, Омилије, Сабрана дела, II, СПЦO Линц, Аустрија, Слово, Шабац, 110-116.
• Николај, Свети Жички и Охридски (2016): Војловички стослов, Манастир Успења Пресвете Богородице Подмаине, Будва.
• Рафаил, Карелин (2013): „Монаштво је трагање за божанском лепотом”, Хришћанство и модернизам, Манастир Успења Пресвете Богородице Подмаине, Будва, 64-74.
• Рафаил, Карелин архимандрит (2013): „Прелест”, Хришћанство и модернизам, прев. Божана Х. Стојановић, Манастир Успења Пресвете Богородице Подмаине, Будва, 96-100.
• Рафаил, Карелин архимандрит (2014): Црква и интелигенција, прев. Радмила Максимовић, Романов, Бања Лука.
• Свето Писмо, Нови Завјет Господа нашег Исуса Христа (1998): превод Комисије архијерејског Синода СПЦ, Београд, 1998.

[1] Прва верзија рада објављена је у научном часопису Култура полиса, Нови Сад, бр. 36, год. XV, 2018, 289-298.

[2] „Али шта је битно у том нововековном, за Србе новом амбијенту? Битно је то да све има да служи снази државе, па и Црква: светост, наиме, припада држави, органу политичке моћи, а не Цркви. Битна је воља за моћ (Wille zur Macht), a не тежња хармонији. Битан је нов систем вредности и ново хуманистичко схватање човека: у свом ’настајању из себе’, човек је утолико више човек, уколико је моћнији – најпре знањем, па онда и техником или империјално-обичајном заједницом као механизмом моћи. Битно је схватање да је човечност некакав квантитет (мера моћи над природом и људском околином), лишен битија…” (Видовић 1997, 172)

[3] „Сеобом се Срби настањују у новом простору – панонском, угарском, аустријском, простору римокатоличке власти и европске метафизике, којом себе и заједницу тумаче европски интелектуалци. (Метафизика је идеологија европских интелектуалаца.) Селећи се на Север и Запад, у Бореју и Хипербореју, они не долазе само у  просторе у којима владају другачија божанства, (тј. другачије вредности), него долазе и у другачију епоху историје цивилизације: у западну епоху, то јест у Нови Век. А у историји Европе, та епоха означава коначно одвајање од  медитеранског завичаја и медитеранских вредности, па тако и од Завета, Светосавског и Косовског… Јер, Нови Век значи сасвим другачије схватање људске заједнице и, из њега изведено другачије схватање човека. Ако се људи удружују да би тако удружени стекли моћ и надмоћ над природом и над другим заједницама и људима, и то на што ширем подручју, па и на целој планети, ако их, дакле, удружује воља за моћ, онда је та заједница (која није заједница, него империја) сасвим другачија од заједнице у коју се људи удружују да би вршили мисију мира. Суштина првог начина удруживања је војна (номадска, сточарска, ауторитарна, магијска, метафизичка), империјална, па је и читаво друштво ауторитарно и утолико чвршће, уколико је ауторитет прихваћен као вредност, као идеал и срећа заједнице. Суштина другог начина удруживања је саборна: то је жеља за хармонијом, то јест за слашћу (сладошћу) хармоније, Православља. Таква заједница своје језгро и свој смисао налази у Цркви.” (Нав. дело, 171-172)

[4] „Сваки народ и језик имаде своје оце и учитеље; ови ти почеше толковати Евангелије, као да ово без њиховог толковања ништа не би ваљало…” (Доситеј Обрадовић 1969, 274)

[5] „Сад се међу просвештеним људима не пита ко је восточне, ко ли је западне Цркве, но ко је добродјетељан, поштен и вредан човек.” (Нав. дело, 275)

[6] „Неки су мудровали да је човек само за тело и за ови времени свет создан и из тога су закључивали да све благополучије и блаженство чловеково састоји се у задовољству и наслажденију чувства. А други, хотећи ово мудрованије као лажно да одметну, упали су у овој подобну будалаштину, учећи сиреч да је чловек сасвим за саму душу и за они свет создан, а да ови времени свет мора сматрати као туђу и за ништа вешт.” (Исто, 266)

[7] „Сјеме је ријеч Божија… А које је на камену то су они који када чују с радошћу примају ријеч; и ови коријена немају те за неко вријеме вјерују, а у вријеме искушења отпадну.” (Лк. 8, 11-13)

[8] Мт. 6, 22-23.

[9] Свети Николај Жички и Охридски 2001, 110-116.

[10] Нав. дело, 111.

[11] Исто,111-112.

[12] „Зашто нам је потребно учење Светих Отаца? Зато, да бисмо, учећи од њих, могли да упознајемо своје страсти и слабости, да бисмо знали које оруђе да употребимо и како да се супротставимо нашим непријатељима.” (Преподобни Макарије Оптински 2007, 179)

[13] Чудотворац, богоносац и богослов, Свети Јован Лествичник, благословено расуђује: „Монах припада анђелском чину и [води] анђелски живот, који се остварује у вештаственом и прљавом телу. Монах је човек који се држи само Божијих заповести и речи, у свако време, на сваком месту, у сваком послу. Бити монах значи непрестано приморавати природу и неуморно бдети над својим чулима. Монах има посвећено тело, очишћена уста и посвећен ум. Монах је преболна душа стално обузета сећањем на смрт, било да бди или да спава. Одвајање од света јесте хотимична мржња на оно што људи у свету хвале, и порицање природе ради постигнућа оног што је натприродно. Сви они који су спремно одбацили оно што припада овом животу, свакако беху подстакнути [жељом] за будућим Царством, или обиљем грехова, или, пак, љубављу према Богу. Ако се ниједним од споменутих циљева нису руководили, њихово је напуштање света бесмислено… Они који започињу монашки подвиг, да би поставили сигуран темељ, треба свега да се одрекну, треба све да презру, све да исмеју, све да одбаце. Чврст, троструки и тростубни темељ чине: безазленост, пост и целомудреност.” (Свети Јован Лествичник 2008, 20-21)

[14] „Монаштво је божанска установа посредством које хришћанство достиже свој виши развој. Међу правилима ове Божанствене установе постоји и то да у монаштво људи ступају заиста слободном вољом, подвргавајући је пре примања завета строгом разматрању и испитивању. Онима који имају хладну и колебљиву вољу ступање у монаштво је строго забрањено.” (Свети Игњатије Брјанчанинов 2008, 317-318)

[15] Христоносни просветитељ, Преподобни Јустин Ћелијски, открива: „Са појавом греха губи се богочовечански поредак човечије личности; човек отпада од Бога; центар личности се мења; равнотежа се поремећује; богочовечански метод живота замењује се методом који је туђ људској природи; хармонија личности ишчезава и у њој настаје хаос; човек губи мир у бићу свом и настаје рат између физичких и метафизичких састојака његових. Сав је човек поремећен: од метафизичког врха душе своје до физичког дна тела свог.” (Преподобни Јустин Ћелијски 1999, 45)

[16] „Етимолошки гледано словенска реч прелест састоји се од корена лест што у преводу значи превара, лаж, обмана и заблуда, и од префикса пре који радњу и својство чини већим и јачим. Дакле, прелест је веома опасна и страшна заблуда, подмукла превара демона. Прелест је губитак исправних духовних оријентира. Она је понављање Адамовог и сатаниног греха, стање у којем човек хоће да досегне духовне висине без правилног духовног развоја, без аскезе и учења Православне Цркве о спасењу. Кад човек хоће да, без уподобљавања Богу кроз живот по јеванђелским заповестима и кроз борбу са грехом, буде раван Богу.” (Архимандрит Рафаил Карелин 2013, 96)

[17] „А тјелесни човјек не прима што је од Духа Божијега, јер му је лудост, и не може да разумије, јер се то испитује духовно.” (1. Кор. 2, 14)

[18] „Светски људи на монахе гледају као на звери и осуђују их… Како се свет руга духовном; и тешко нама који треба да будемо светлост свету, а сада свет хоће да нас просвети, и то не светлошћу, него својим мраком и тамом”. (Преподобни Макарије Оптински 2007, 231)

[19] „А сврх свега света наука, божији дар, небесни свет, наука и књиге премудрих и просвештених људи, учених људи, истиних благодјетеља человјеческога рода, дале су ми способ проћи и достигнути до најпотајенијих заплетака срца мојега, просветиле су ме и дале су ми више познанства, него што бих могао придобити искуством хиљадугодишњега живљења на земљи… Даћу повод и приклад возљубљеној јуности српској, коју промисал неба сподоби светом ученија осијати и просветити, да на свој језик преводе, састављају и на штампу што издају, да се постарају за матере своје и сестре, за супруге и кћери, преводећи им избране књиге учених народа, дајући им на ови начин благопотребну забаву, украшавајући њихове нарави, просвештавајући њихов ум и облагорођавајући њихово срце истиним благородством добродјетељи и просвешћенија разума. Нека се поташте и похите довести у свој род златно и благополучно време кад ће српске кћери и супруге читати Памелу, Телемаха, повести Мармонтелове и проче овима подобне књиге на свом простом дијалекту. И како прве воспитатељнице и наставитељнице чада својих, просвештене будући, саме ће полагати прво основаније њиховог доброг воспитанија, напајавајући их разумом и добродјетељију заједно с млеком прсију својих.” (Доситеј Обрадовић 1969, 60-61)

[20] У Доситејевој просвећеној аутобиографији Живот и прикљученија, нема ни правоверја, нити правоверних. Ту и аутобиографски наратор, и епископ Георгије Попович („Самом је времену бог дао да све открије и истину да покаже…”; нав. дело 102) и игуман Теодор Милутиновић („’Све ти мени кажеш шта је пре хиљаду година било. Онда су други обичаји били, а сад су други. Шта је онда било, знаду они који су онда живили, a ја знам шта сад видим…’ ”; исто, 123) и нараторов благодјетељ, тетак Никола Парчанин („У садашње време ко се год калуђери, калуђери се или из незнанства, или да му је лакше живити…”; исто, 73), имају очи заслепљене страстима духа времена.

[21] „Колико Доситеј иде далеко у том свом рационализму и ограничењу свега законима јестества, види се и из тога да он чак и Царство Божије поистовећује са ’просвештенијем разума’. Његово ограничење истине законима јестества и ограничење врлине мером човековог знања, одводи га неминовно у порицање свега онога што захтева собом ослобођење од детерминизма закона јестества, што значи у одрицање потребе продора нечега новог у то јестество, негирање његовог продужења и проширења, што би дало врлини бескрајну меру и димензију, и отворило јој могућности шире од домена разума и знања. Није, дакле, случајно Доситеј порекао и одбацио монаштво, чуда, мошти, иконе. Иза свега, пак, тога скрива се у ствари порицање самог оваплоћења Бога Логоса и потребе тог оваплоћења. Јер, јестество онакво какво је и човеков разум онакав какав је, довољни су, по Доситеју сами себи.” (Амфилохије Радовић 1981, 33)

[22] „Јер је тјелесно мудровање непријатељство Богу, пошто се не покорава закону Божијем, нити пак може.” (Рим. 8, 7)

[23] Доситеј Обрадовић 1969, 97-138.

[24] „Ако вас мрзи свијет, знајте да је мене омрзнуо прије вас. Кад бисте били од свијета, свијет би своје љубио, а како нисте од свијета, него вас ја изабрах од свијета, зато вас мрзи свијет.” (Јн. 15, 18-19)

[25] „Кажи, брате, по души и по совјести твојеј, хоће ли што најмање вреда благочестију и православију бити ако калуђера нестане, који нису ничим, развје црним хаљинама, неженидбом и именом калуђери?… Време је већ да народ позна да су црковни оци људи били и да су у многим стварима погрешили… Није ли познато да су цели сабори отаца проклетству и анатеми предали оне који ће веровати да се находе антиподи? А сад има већ близу три стотине година да је сав свет искуством познао да они оци ништа нису знали у томе и да су врло неразумно чинили, проклињући друге који су разумније од њих мислили… И што ћеш више; у ове погрешке поклизнули су Василије Велики, Јоан Златоусти и Августин…” (Доситеј Обрадовић 1969, 138-139)

[26] „Српска господа, школована код народа јеретичких, где су државе одбациле веру хришћанску, прекривена туђом тамом презрела је српске манастире и учинила све, од сељачког устанка до последње пропасти државне, али све да сасвим збрише манастире српске и онемогући живот монаха.” (Свети Николај Жички и Охридски 2016, 13)

[27] Преподобни Јустин Ћелијски 2001, 263-264.

[28] Доситеј Обрадовић 1969, 131-133.

[29] Црква Христова устима Светога Златоуста у љубави проповеда свима, па и противницима монашког живота: „Пошто се све изопачило, и пошто су градови, где су суднице и закони, пуни великог безакоња и неправде, док пустиња рађа обилни плод мудрољубља, праведност захтева да не осуђујете оне који људе што чезну за спасењем извлаче из те буре и метежа и усмеравају их ка тихом пристаништу.” (Свети Јован Златоуст 2010, 218)

[30] „При помену речи Црква, у души интелектуалца буде се и за њега самога необјашњиве фобије… Интелектуалац може споља да буде потпуно пристојан човек, али може искрено да се смућује неправдом, да с презиром одбацује махинације и мита, може да буде дарежљив и великодушан, међутим, он никада не може да очисти своје срце од похоте, прљавштине и страсти, због тога што су његове врлине засноване на гордости, коју он сматра осећајем сопственог достојанства, као и на тајном самољубљу које га води ка преузношењу над другима. Одатле је пристојност интелектуалца – као што смо већ говорили – просто испуњавање друштвених норми и игра моралног хероја…Наша интелигенција је искомплексирана, јер је лако рањива.” (Архимандрит Рафаил Карелин 2014, 123-124)

[31] „Под трагичним утицајем доситејевштине европска хуманистичка просвета створила је у нас сукоб између Цркве и школе, који за наш народ значи, и увек је значио катастрофу.” (Преподобни Јустин Ћелијски 2001, 263-264)

[32] Повлашћено место фаустовског књижевноуметничког кривотворења свештених догмата Цркве присутно и у Доситејевој аутобиографији, односи се на оспоравање загробне реалности тзв. митарстава (царинарница). Премда о митарствима богонадахнуто посредно сведоче Свети јеванђелисти и апостоли, а потом и непосредно Свети Кирил Александријски, Преподобни Василије Нови, Блажена Теодора, Свети Теофан Затворник, Свети Игњатије Брјанчанинов, Свети Јован Шангајски, Преподобни Јустин Ћелијски…, наратор Живота и прикљученија самопонесен слободом уметничког стварања, искључиво сведочи теологију чулности: „Та живим те Богом заклињем, буди ревнитељ, но словесни и разумни ревнитељ, и кажи ми: хоће ли православије пропасти, ако народ не буде веровати да има вампира, да има вештица, да има врачарица и по воздуху митарстава?… Зашто да им се не каже да су ове ствари измишљене на шест и седам стотина година после спаситеља Христа и апостола?” (Доситеј Обрадовић 1969, 138)

[33] „Што се тиче саме душе, интелектуалац сматра да његово унутрашње стање, његове страсти и греси, немају директан однос према моралности, пошто не нарушавају права других људи. Ето због чега је душевни разврат, који поражава дубине срца, као метастазе – појава, која је карактеристична посебно за интелигенцију. У том контексту, стваралачка интелигенција као и уметници већ неколико векова имају лидерство. Немогуће је играти се са својом уобразиљом, забављати се са страстима и остати чист… Осећајући лаж сопственог живота, трагичност свог душевног стања, интелектуалац се у исто време боји, као што смо већ приметили, да се растане са прљавим огртачем својих страсти.” (Архимандрит Рафаил Карелин 2014, 124-125)

[34] „Ми се налазимо у тако жалосном стању да у оно прво (тј. у разна световна занимања) улажемо сва своја настојања, док оно најважније, од чега зависи наше спасење, запостављамо као да је сасвим безвредно.” (Свети Јован Златоуст 2004, 127)

[35] Богонадахути архимандрит Рафаил Карелин просвећује: „Само монаштво је појава коју не схватају како људи овога света, тако чак ни они хришћани који у свом личном животу нису аскете. Свет је по својој суштини дијаметрално супротан монаштву и зато се тако непријатељски односи према њему. Овај свет тражи срећу овде на земљи, а монаштво осуђује човека на спољашње патње. Свет жуди за уживањима, а монаштво само себе осуђује на лишавање сваке врсте. Свет жуди за лепотом, али за земаљском лепотом у свој њеној разноликости и чулности, а монаштво на ту врсту лепоте гледа као на шаку праха и пепела и трага за другачијом, јединственом, небеском лепотом, лепотом коју овај свет не познаје. Зато свет сматра да монаштво лишава себе оног најбољег и најлепшег у свом животу и да је оно нешто фантастично и мрачно… Овај свет страст назива љубављу, док нам монаштво говори да страст уопште није љубав. Када овај свет чује монашки позив на борбу са страстима, чини му се као да тиме хоће да му из уста отму комадић слаткиша и зато он мрзи људе у црним мантијама, расама и с камилавкама на глави.” (Архимандрит Рафаил Карелин 2013, 66-67)

[36] Архимандрит Лазар Абашидзе опомиње: „Свет, пак, сам у себи нема истину која би му открила праву вредност ствари: само један закон дефинише шта је грех, а шта добро, шта је шта. То је јеванђелски закон.” (Архимандрит Лазар Абашидзе 2014, 79)

[37] „Хришћанство је – учење Божије, Откривење Божије. Као познање које је људима даровао Бог, оно треба да буде примљено и чувано са највећом побожношћу и покорношћу, који доликују тој светињи. Оно може да буде примљено и чувано само смиреном вером, јер потпуно надвисује људски разум. То је та духовна, тајанствена књига (Откр. 22, 18-19), књига познања Божијег, коју је написао и објавио сам Бог, којој се ништа не може додати и из које се ништа не може изоставити.” (Свети Игњатије Брјанчанинов 2008, 161)

[38] Мт. 10, 22.

ИЗВОР: Стање ствари