- Политика двоструких стандарда, у којој се строго води рачуна да се не замере Албанцима, муслиманима и Хрватима, и где се сваки покушај очувања идентитета доминантног и већинског народа доживљава као атак на Црну Гору. Да је правде – која у овој несрећној државици одавно не станује – најпре би требало ставити динамит у споменик Јосипу Брозу у Подгорици, многоструко већем зликовцу и убици од свих Челића и Растодера, као и порушити све споменике оних за које постоје докази да су окрвавили руке људском крвљу.
АУТОР: Раде Живковић
После Пунише Рачића, једног од најславнијих синова Горњег Полимља, дубока комунистичка држава у Црној Гори, оличена кроз представнике власти – од председника општине Беране, превртљивог премијера Владе ЦГ, па све до погубљеног председника – жели по други пут да убије и легендарног и опеваног војводу Павла Ђуришића. Забалавио покварени пљеваљски Врачарац, запенушале невладине организације и Милове климактеричне партизанке, засиктао и очигледно прерано испиљени политичар, млађахни Ђоле, спремили крампове и динамите, да са песмом „Друже Тито, ти народна надо“ „посете“ мученог и прекланог Павла у сред Горњег Заостра ?
Сетили се да оду баш тамо где су готово све политичке елите заборавиле на мештане, до којих, таквим путем, једино може стићи борбено војно возило (макар је то било до прошле године, када сам замало сломио ауто на путу).
Поставља се питање: када ће се осрамоћена, понижена и посвађана Црна Гора ослободити, и да ли ће се икада ослободити комунистичке идеологије ? Идеологије дубоке мржње према само једном народу, идеологије сталних тензија и подела, на којима је и настала та ђавоља прича пре 80 и кусур година. Црна Гора је у својој историји прошла кроз неколико великих идеолошких периода: монархија, краљевина, СФРЈ, период наводне транзиције и безуспешног покушаја новог националног идентитета. Све што је учинила последњих осам деценија урушило је углед једне поносите државице на Балкану, познате по умним главама, великим јунацима и херојским биткама против најмоћнијих европских освајача.
Све те идеолошке фазе су биле јасно дефинисане, чак и крвави комунизам, али никада није тако лутала као што лута последњих година. Што би наши стари рекли: „не можеш је ухватити ни за реп ни за главу“. Таман кад помислиш да је дошла једна политичка гарнитура која ће трајно рашчистити са идеолошким, верским и националним поделама – они још и испадну најгори ? Изборна реторика им је тако умилна за уши, а прича питка и благоглагољива. Чим се дохвате фотеље, враћају се старим принципима, тек за нијансу различитим од оног којег су наводно „смакли“ на чувеним августовским изборима. Мењају реторику као старлета перике, која, као плочица на флиперу, шета од великосрпске (изборна кампања), преко прозападне (долазак на власт), да би се вратила комунизму у белим рукавицама.
Реторика им је само средство за очување власти и добијање подршке, доследност непознаница, а вредносни систем потпуно нејасан. Највећи пријатељи су највећи непријатељи, а највећи непријатељи пријатељи ? Ослободилац Берана у Другом светском рату, војвода Павле Ђуришић, не може да има обележје ни у планини, али то исто могу у сред Гусиња и Петњице кољачи српске нејачи из Велике, Доње Ржанице и осталих села Полимља – Јусуф Челић, Осман Растодер и бројни зликовци ?
Политика двоструких стандарда, у којој се строго води рачуна да се не замере Албанцима, муслиманима и Хрватима, и где се сваки покушај очувања идентитета доминантног и већинског народа доживљава као атак на Црну Гору. Да је правде – која у овој несрећној државици одавно не станује – најпре би требало ставити динамит у споменик Јосипу Брозу у Подгорици, многоструко већем зликовцу и убици од свих Челића и Растодера, као и порушити све споменике оних за које постоје докази да су окрвавили руке људском крвљу.
Тек тада се може расправљати да ли легендарни војвода заслужује и може имати свој споменик у Заостру, на тргу у граду који је ослободио, или на некој планини. До тада – даље руке од војводе и престаните да користите историју као политичко оружје. Престаните, зато што је доказано да не знате – сви, почев од погубљеног председника, преко неуког премијера, па све до неснађеног председника општине.