- Сви војници су некада били деца. Ако данас нема деце, сутра неће бити ни војника. То делује саморазумљиво, али многе земље тај факт не узимају у обзир приликом војног планирања.
- Истовремено, свет улази у епоху у којој ће, како су политичари више пута били упозоравани, ратови бити чести. Пред нама је очигледан парадокс — војника нема, губици су неприхватљиви, а ратовати се мора.
- Школе „ратова бројношћу“ тренутно спас виде у коришћењу страних плаћеника. Али плаћеници нису спремни да умиру за новац у туђем рату.
- Ипак, излаз постоји. Искуства борбених дејстава у Украјини показују да главни правац развоја армија мора бити њихова роботизација.
Аутор: Александар Тимохин
Буктајућа демографска криза у целом свету — оштар пад наталитета — почиње да утиче на оружане снаге. Прва земља која је у том смислу погођена је Јужна Кореја, која се суочила са значајним смањењем броја војника. Међутим, ускоро ће се исти проблем појавити и у многим другим државама. Постоји само један начин да се он реши.
У последњих шест година, војска Јужне Кореје смањена је за 20%, и сада броји око 450.000 људи, наводи „Ројтерс“. А до тога није дошло због смањења војних претњи — у Јужној Кореји се веома озбиљно схвата могућност оружаних сукоба. Проблем је у томе што нема ко да попуни војне редове — наталитет у овој земљи годинама опада. За регрутну армију, каква је јужнокорејска, нема нових војника.
Ово је само мали део огромне слагалице. Светски тренд пада наталитета радикално ће променити оружане снаге сваке земље коју тај процес захвати.
ВЕЛИКИ БАТАЉОНИ И КВАЛИТАТИВНА НАДМОЋ
Од најстаријих времена па све до скоро, снага војске била је у директној вези са њеном бројношћу. То је и навело Наполеона да једном каже: „Бог је увек на страни већих батаљона.“
Директна зависност ударне моћи од броја војника наводила је војсковође да се увек ослањају на бројност — што више војника доведеш на бојно поље, веће су шансе за победу. Овом правилу је било изузетака, али тако ретких да су ушли у уџбенике историје као нешто изузетно.
И данас постоје војне школе које истичу значај бројности. Према овом приступу, све одлучује маса — маса војника, тенкова, топова и муниције.
У савременом добу такав приступ је често био принудан — као што је био случај код Кинеза у Корејском рату 1950–1953. године. Тада су успели да нанесу пораз много супериорнијим снагама УН-а (углавном америчким), и по цену великих губитака фактички спасу Северну Кореју од уништења. Кинези нису имали избора — противничка технолошка и организациона надмоћ била је огромна. Зато су уложили све: свој ум, лукавство, борбено искуство из грађанског рата и тактичке методе непознате Западу.
Било је и других народа и држава где се није инсистирало на квалитету, већ на „притиску“ бројношћу. За војне лидере таквих земаља, људи су били само још један ресурс — као муниција. Победа у рату се сводила на то да се мобилише више људи него противник. А ако их убију — није страшно, увек се могу узети нови.
Такав приступ је често био последица лоших традиција насталих у давна времена. Неке од држава чије војске су се понашале на тај начин више не постоје на карти света.
Прва земља у новијој историји која је систематски покушала да превазиђе потребу за бројношћу била је Немачка пред Други светски рат. Механизација трупа, формирање оклопних јединица, уиграност копнених и ваздушних снага, као и нове концепције оперативног планирања, довели су до појаве блицкрига — муњевитог рата. Ослањање на квалитативну надмоћ пешадије и тенкиста значило је да се свака битка против Немаца могла добити само по цену великих губитака. И ту је било изузетака, али мало.
На крају је готово цео свет морао да сломи Немачку. Чак су и бразилске трупе учествовале. А сви савезници имали су неповољан однос губитака у поређењу с Немцима.
Друга нација која се ослонила на квалитативну надмоћ били су Американци у Другом светском рату. САД су систематски примењивале све концепције које су омогућавале ратовање без ослањања на „маси људи“. Управо су Американци до савршенства развили стратегију стратешког бомбардовања — пред искрцавање у Нормандији, уништили су немачку нафтну индустрију, чиме су Вермахт лишили покретљивости до краја рата. Такође су довели тактичку авијацију до невиђене моћи — 1944. године, неке немачке тенковске офанзиве пропадале су искључиво због удара из ваздуха, без ангажовања копнених снага.
Пример америчког приступа је борба за путни чвор југозападно од Багдада 2003. године, када се решавало ко ће први ући у град — повлачеће ирачке снаге или Американци. Ирачани су по сваку цену желели да стигну у Багдад и учврсте се у њему, спремни да се боре за град.
У ту сврху, организовали су напад на предње јединице 3. пешадијске дивизије америчке војске, снагама тенковске бригаде из састава Републичке гарде. За напад је одабрано време пешчане олује, када Американци нису могли да користе авијацију. План је предвиђао концентрисану паљбу целе бригаде по блицевима из цеви америчких тенковских топова.
Али, ништа од тога није успело — Американци су послали у сусрет Ирачанима само десет тенкова и четири борбена возила пешадије „Бредли“. Та чета је уништила скоро све снаге нападача. Више од три сата амерички тенкисти су погађали један по један ирачки тенк, док су посаде „Бредлија“ аутоматским топовима убијале ирачке тенкисте који су покушавали да побегну из запаљених возила. До јутра је све било готово. Ирачка бригада изгубила је скоро сву борбену технику и већину људства, док америчка рота није имала ни један губитак, нити оштећење технике. Тако изгледа излазак из оквира ратовања бројношћу.
Дуго времена су две војне школе — условно речено „школа бројности“ и „школа квалитета“ — постојале паралелно у свету. Међутим, пред нашим очима једну од њих убија заједнички проблем свих развијених земаља — низак наталитет. А што је најважније — убрзо ће нестати и друга.
ДЕЦА, ВОЈНИЦИ И РОБОТИЗАЦИЈА ТРУПА
Сви војници су некада били деца. Ако данас нема деце, сутра неће бити ни војника. То делује саморазумљиво, али многе земље тај факт не узимају у обзир приликом војног планирања.
У стара времена, појава деце била је директна последица брака. Касније су се појавила средства контрацепције и абортуси. Још почетком 20. века започео је масован процес еманципације жена у развијеном свету.
У западним државама су се развили пензиони системи. Зато савремени човек, прво, може дочекати старост без деце, и друго, може преживети старост иако је без порода. Логичан исход ових друштвених појава свет данас види: деца више нису потребна, не доносе ништа, и људи их не рађају. Са војне тачке гледишта, то значи да уместо погинулих неће бити нових војника. Људски губици су тешко надокнадиви, а често и ненадокнадиви.
Јужна Кореја, као лидер у депопулацији, прва се суочила с тим проблемом. Ненадокнадив мањак војника у мирнодопским условима има и Јапан. Велика Британија смањује своју војску на ниво који не омогућава успешне ратове, чак ни уз квалитативну надмоћ. То ће погодити све, чак и Иран — само нешто касније.
Истовремено, свет улази у епоху у којој ће, како су политичари више пута били упозоравани, ратови бити чести. Пред нама је очигледан парадокс — војника нема, губици су неприхватљиви, а ратовати се мора.
Школе „ратова бројношћу“ тренутно спас виде у коришћењу страних плаћеника. Али плаћеници нису спремни да умиру за новац у туђем рату. Какав је онда излаз? Постићи квалитативну надмоћ над САД у традиционалним средствима ратовања готово је немогуће.
Ипак, излаз постоји. Искуства борбених дејстава у Украјини показују да главни правац развоја армија мора бити њихова роботизација. На пример, експерименти са беспилотним летелицама са вештачком интелигенцијом, који се спроводе у зони СВО (специјалне војне операције), као и друго аутоматизовано или даљински управљано наоружање — све то јесте роботизација трупа. Тај процес је већ у току, мада често стихијски, неорганизовано и без јасног плана.
Није важно што непријатељ има милион војника — ако ти имаш два милиона ударних дронова. Није важно што страни тенковски посада може лако да победи десет твојих тенкова — ако их можеш засипати нападним беспилотним летелицама, у будућности чак и потпуно аутономним. Правилна роботизација неутралише и квалитет и количину противничке војске. Важно је само имати те ударне системе у потребној количини.
Роботизација омогућава излаз из „ћорсокака“ између „мајке ће родити нове“ и потребе да се сваки наредник обучава девет месеци да би јединица уопште функционисала. То је трећи пут — начин ратовања који не захтева ни огроман број људи, ни екстремне вештине (које такође коштају пуно времена и новца), већ производне хале и умерени број војника са средњим нивоом обуке. Роботизација омогућава принцип „машине против људи“. А машине се могу производити — и то у неограниченим количинама.
Проблем ниског наталитета развијене земље неће решити ускоро. Јужна Кореја — и не само она — мораће још много пута да смањује своје оружане снаге. У свету са све мање становништва, људи постају највреднији ресурс. Победиће она страна која буде у стању да ратује машинама против људи.
ИЗВОР: https://vz.ru/world/2025/8/15/1352638.html