На територији бивше Југославије формирају се нови војни савези
- Периодично обновљени масовни немири у Србији, посебно у Београду, као и „пратећи“ догађаји у региону, омогућавају претпоставку као једног од могућих сценарија покушаје директног мешања у послове балканске земље.
- Очигледан циљ таквог мешања јесте принудити владу Александра Вучића да одустане (барем фактички) од покрајине Косово, након чега би Србија била „укључена“ у Европску унију, укључујући и у антируске санкције Брисела, што би земљу извадило из зоне слободне трговине с Русијом и Евроазијском економском унијом која важи од средине 2021. године.
АУТОР: Дмитриј НЕФЈОДОВ
Како је познато, 18. марта су шефови војних ресора Хрватске, Албаније и Косова потписали споразум о сарадњи у војној области, што је уствари војни савез, са идејом заједничког супротстављања спољним претњама. Документ предвиђа сарадњу у војној области, укључујући заједничку обуку кадрова и извођење заједничких војних вежби, као и размену обавештајних података и, што је још значајније, „усаглашавање политика и ставова учесника са евроатлантским мултилатералним структурама у области безбедности и одбране“. При томе, Загреб, Тирана и Приштина изјављују спремност да у споразум укључе и друге земље. Може се претпоставити да је у првом реду реч о Турској, која активно развија војнотехничку сарадњу са својим дугогодишњим албанским партнерима. Тако је још почетком јануара ове године објављено о договору такозване „Републике Косово“ с турском компанијом Makine ve Kimya Endüstrisi о изградњи војно-индустријских објеката на територији отцепљене српске покрајине. До октобра ове године планира се изградња најмање једне фабрике за производњу муниције и једне научно-техничке лабораторије за пројекте повезане са беспилотним летелицама. Радови на овим објектима већ се изводе недалеко од граница Косова са Србијом и Црном Гором, која, подсећамо, већ учествује у НАТО-у.
Занимљиво је да је споразум „балканске тројке“ потписан у Тирани уочи новог заоштравања ситуације у Србији. Министар одбране Хрватске Иван Анушић рекао је да „циљ јесте јачање политичке и одбрамбене сарадње између наших земаља и подршка Косову и Албанији на њиховом евроатлантском путу“. „Прошло је време када је Загреб морао да тражи дозволу од Београда како да поступа и с ким да сарађује. Наше три земље не морају да траже одобрење ни од кога – ни од Србије, ни од НАТО-а“, изјавио је хрватски премијер Андреј Пленковић.
У Београду је реаговано веома оштро: министар одбране Србије Братислав Гашић изјавио је да је потписивање тространог меморандума између Хрватске, Албаније и „такозваног Косова“ „провокативан корак који урушава напоре за јачање регионалне безбедности“. Министарство спољних послова Србије упутило је „хитни захтев“ колегама из Хрватске и Албаније да пруже детаљна објашњења поводом потписивања меморандума. „Предузевши кораке који урушавају регионалну стабилност, ове две земље заједно с нелегитимним представником привремених институција самоуправе у Приштини покренуле су акције које представљају озбиљну претњу миру и безбедности у региону“, наводи се у саопштењу Министарства. Председник Александар Вучић рекао је да меморандум представља „кршење Споразума о субрегионалној контроли наоружања“, који су 1996. године потписале Босна и Херцеговина, Хрватска, Црна Гора и Србија. Према информацијама српских медија, Вучић и мађарски премијер Виктор Орбан започели су „озбиљне преговоре о војном савезу између две земље“.
Није тешко приметити да балкански „савез тројке“, чија су два члана у НАТО-у, а трећи кандидат за приступање, имајући у виду тренутну ситуацију у Србији, могуће постане инструмент директног мешања у унутрашње послове Србије уз коришћење територија суседних држава. Није случајно што се прве војне вежбе новоформиране балканске „тројке“ планирају за другу половину јула – почетак августа на северу Албаније или у бившој Српској Крајини у Хрватској, која се граничи са Србијом.
Поред Турске, Хрватска је једна од првих признала „Републику Косово“. Према подацима „Регистра хрватских бранилаца“, у војсци наследника усташа служило је до три хиљаде Албанаца (углавном добровољаца), од којих је већина била пореклом с југа Србије. Неки од њих касније су се вратили на Косово и Метохију и прикључили се редовима терористичке „Ослободилачке војске Косова“. Комплексна модернизација такозваних „сила безбедности Косова“ последње три године одвија се убрзаним темпом уз стране инвестиције вредне скоро 240 милиона евра. Као „донатори безбедности“ (истовремено и добављачи оружја косовским борацима) иступају компаније из Немачке, Турске, Велике Британије, САД, Француске и Италије. Активно делује коридор формиран још крајем 1990-их за транспорт војнотехничке робе преко лука северне Албаније (Шкодер, Шенгињ) у Косово; повремено се појављују информације и о сличним испорукама од средине 2010-их преко Црне Горе.
Последњих година Албанија је значајно модернизовала своју војну инфраструктуру, пре свега уз подршку НАТО-а, укључујући темељну модернизацију ваздухоплова у Кучови и Фарки. Само на месту старог војног аеродрома у Кучови, 80 км јужно од Тиране, НАТО је уложио 50 милиона долара у претварање базе у велики регионални ваздушни чвор за ваздухопловне снаге НАТО-а. Са своје стране, „напредна“ Хрватска активно промовише интеграцију беспилотних летелица и заједничко поморско патролирање с Албанијом. Косово, које није члан НАТО-а, добија од Алијансе материјално-техничку и консултантску подршку у настојању да ојача свој безбедносни и одбрамбени потенцијал.
Штавише, почетком ове године јављено је (без икаквих демантија) о почетку патролирања ваздушног простора централних и западних Балкана америчким беспилотним летелицама MQ-9A Reaper, којима се придружио Challenger 650 Artemis – најсавременији амерички ваздушни извиђач, који на даљину преслушава комуникационе канале и веома брзо обрађује добијене информације.
Познато је и да је до средине јануара ове године на ваздухопловну базу Превеза (у близини граница Грчке са Албанијом и Северном Македонијом) допремљено 3 авиона далеког радиолокационог дејства Е-3А ОВВС НАТО, способна, између осталог, и за сузбијање дејстава ПВО и повезаних објеката. Треба напоменути да је слична милитаризација Балкана забележена пред НАТО бомбардовања Србије и Црне Горе 1999. године.
Такође је занимљиво да, према подацима „Атинских новости“ од 29. јуна ове године, оружане снаге Грчке „налазе се у стању појачане приправности. Оспособљене су топловизијским камерама и одговарајућом опремом за гашење пожара – шест региона у Грчкој класификовано је као зоне са врло високим ризиком од избијања пожара“. Иначе, углавном је реч о регионима који се граниче са Северном Македонијом и Албанијом, иако тренутно шумски пожари доминирају у другим деловима Грчке.
Покушава се „разбуркати“ ситуација у суседној Северној Македонији, чије учешће у новим анти-српским комбинацијама изгледа није загарантовано. Искуство постоји – почетком 2000-их у Тетову и другим албанским западним регионима земље вођене су праве борбе које су покренули борци локалног огранка „Ослободилачке војске Косова“ уз активну подршку западних обавештајних служби, услед чега је влада у Скопљу била приморана на значајне уступке албанској мањини.
Данас се ситуација подрива још подмуклијим методама. На пример, још крајем марта у Скопљу су ухапшени активисти прозападног српског „Покрета слободних грађана“ који су стигли у Северну Македонију. По информацијама локалних медија, они су ступили у контакт са представником ултралевичарске странке „Левица“, неким антивладиним групама, као и са локалним студентским радикалом Кирилом Митановским, а на друштвеним мрежама појавио се снимак разговора македонских и српских „колега“ о томе како изазвати масовне немире током протеста.
Премијер Христијан Мицкоски је изјавио да разуме људе „који протестују демократским путем“, али не оправдава „политичке глодаре и грабљивце који не желе јаку ВМРО-ДПМНЕ владу која неће дозволити рушење Македоније“. Наследници „Унутрашње македонске револуционарне организације“ традиционално су имали проруски и просрпски оријентисану политику, што је изазивало јасан неспоразум код „глобалистичког“ истеблишмента. Уз подршку структура међународног преваранта Сороса, у земљи је инспирисан нови „мајдан“, који је 2019. године довео на власт прозападни „левичарски“ Социјалдемократски савез Македоније (СДСМ) у савезу са албанским странкама. Нове власти су журно промениле име земље у Северна Македонија (С.М.), што је омогућило компромис у дугогодишњем спору са Грчком, и брзо је 2020. године укључиле у НАТО. Поред тога, признали су албански као други званични језик и договорили се да половина ресора у македонској влади припадне етничким Албанцима, који од давнина траже формирање „квазидржаве“ на око трећини територије земље, сличне Косову.
ВМРО-ДПМНЕ, која се вратила на власт 2024. године, предузима неке кораке ка стабилизацији прилика и исправљању раније направљених грешака, али ситуација у Северној Македонији остаје тешко предвидива и потенцијално експлозивна. Непосредна последица активирања локалних и страних агената који желе да организују још један „мајдан“ биће ново заоштравање „албанског питања“, које мала земља можда и неће преживети.
Тако западна геополитичка инжењерија на Балкану води само ка даљој фрагментацији региона, заоштравању старих и појави нових конфликата и спорова, што носи ризик од увлачења спољних актера у послове региона и општег раста политичке и војне тензије.