`ЧУВАЈТЕ МИ ЈУГОСЛАВИЈУ!`

(Ова порука се приписује југословенском краљу Александру Првом Карађорђевићу, изреченој на самрти, у Марсеју, 09. октобра 1934)

• Убијање Срба у Србији бомбама бацаних из авиона  започели су Немци у Априлском рату 1941. а наставили наши англо–амерички  „савезници“  још  у време Другог светског рата 1944. Циљ ове бомбардерске мисије западних савезника на небрањену Србију и Црну Гору била је комуно–усташка окупација која је окончана у октобру те године. Мисија је ушла у свој налет и залет у недељу Васкрса – 16. априла 1944. –  на највећи хришћански празник.
• На Васкрс су са земљом сравнили породилиште које се налазило крај Двора, у Крунској улици у центру Београда. На бомбама је непознати србомрзац кредом исписао честитку – „SRETAN USKRS!“
• Сличан цинизам је надахнуо непознатог усташког НАТО–песника и србождера нове генерације да после 55 година, у пролеће 1999. године, мисију бомбардовања Србије и Црне Горе, која је трајала од 24. марта до 09. јуна (78 дана и ноћи) назове – „МИЛОСРДНИ АНЂЕО“. Тај анђео из НАТО–пакла ни овог пута није паузирао током прославе највећих хришћанских празника Васкрса и Духова. Срећом, постоји ОНАЈ КОЈИ СВЕ ВИДИ И СВЕ ПАМТИ.
• Зато нитко, ко бар мало познаје ову проблематику, неће бити изненађен (ни увређен) графитом од четири речи који је тада (у пролеће 1999) нетко крупним словима исписао на зиду једне београдске зграде: „НАЈГОРИ СРБИН ЈЕ ХРВАТ!“

АУТОР: Драган Р. Млађеновић

На бази огромног моралног и политичког капитала којим је располагала крајем Великог рата (1914–18), Краљевина Србија је преузела незахвалну улогу балканског Пијемонта и 01. децембра 1918. формирала нову државу Срба, Хрвата и Словенаца. Две српске краљевине (Србија и Црна Гора) су, дакле, одбациле сопствену државност, да би у нову федерацију примиле народе који су, борећи се на „погрешној“ страни, изгубиле рат. То је била двострука грешка: српске државе су престале да постоје да би губитнички народи (Хрвати и Словенци) били рехабилитовани.

Ову грешку и заблуду регент и краљ Александар Први Карађорђевић (1888–1934), оснивач Краљевине СХС, први и једини владар Краљевине Југославије (1929–34), платио је животом. Банда острашћених непријатеља Југославије, завереника из редова усташа и бугарског ВМРО-а га је убила у Марсељу, 09. октобра 1934. године. Наследио га је најстарији син Петар Други (1923–70), али је због његове малолетности земљом до 1941. владало намесништво на чијем је челу био Александров стричевић кнез Павле Карађорђевић (1893–1976).

У спољној политици кнез Павле је проводио политику отклона од Француске, покушавајући да одржи неутралност у све сложенијим европским околностима. Свестан унутрашњих слабости државе и њене рањивости у случају рата, покушао је да реши националне проблеме у Југославији. Резултат његових договора и компромиса са Влатком Мачеком, вођом Хрватске сељачке странке, било је стварање  Бановине Хрватске 1939. године, као први корак у будућем преуређењу (черечењу) унитарне Југославије.

Кнезу Павлу је било најтеже у марту 1941. У тим преломним тренутцима Другог светског рата о Краљевину Југославију су се отимале обе зараћене стране: силе Осовине на челу са нацистичком Немачком и тзв. европски савезници међу којима је главну реч водила Британска империја. Кнез Павле је био готово приморан да 25. марта 1941. у Берлину потпише приступање тројном пакту, јер други начин да Југославија остане неутрална напросто није видео. О томе је после рата писао пријатељу Кости Ст. Павловићу с којим се дописивао пуних четврт столећа. На 28. страни ове драгоцене историографске грађе из прве руке, кнез Павле описује своју ситуацију уочи одлуке да потпише Тројни пакт:

„^„…Мој једини циљ је био прво да средим прилике у земљи — ако се сећате одмах сам вратио и ослободио толике политичаре — па затим гледао да се поново врати демократија и старе партије. А најглавније да решим хрватско питање. Као што знате били смо окружени непријатељима— Јанка Пуста у Мађарској, богзна каква пуста у Бугарској, а да не говорим о Италији. Французи нису допустили да се спомене Италија на процесу у Ексу (то ми је рекао Пол Бонкур), а Енглези су правили велики притисак да не проузрокујемо ма шта против Италије. (После, кад је букнуо рат са Етиопијом друкчије су мислили). Дакле, још је само требало да се посвађамо са Немачком и да се она сложи са Италијом и нашим другим непријатељима те да пропаднемо. To ми и данас изгледа да је био једини излаз из једне тешке ситуације,  јер нас нико не би спасавао нити се за нас борио. На жалост и данас има људи који то неће разумети.“ (Коста Ст. Павловић „Двадесетпетогодишња преписка са Кнезом Павлом 1950–1976”)

Већ трећег дана по потписивању, 27. марта 1941., група српских официра је у Београду извршила државни удар раскинувши тако Пакт са Немачком. Премијер Велике Британије Винстон Черчил (Winston Churchill, 1874–1965) је тада узвикнуо: „Југославија је пронашла своју душу!“ Али када је ускоро српском народу била потребна не само вербална помоћ и кад је био на ивици биолошког преживљавања, нико се у Британији није запитао „да ли је циљ спољне политике спасавање душе или физичко спасавање народа“. (H. Liddell Hart, „Why Don`t We Learn From History“, London, 1944, p. 40)

Српски народ је своју антифашистичку доследност и верност вероломним „савезницима“ платио највишом ценом. Ниједан народ није за тако кратко време доживео таква страдања и разарања са свих страна: у Србији репресалије од Немаца и Бугара и грађански рат између монархистичких националиста и комунистичких интернационалиста, у Старој Србији геноцид од стране балиста, у тзв. Ендехазији геноцид незабележен у историји Новог века… Нажалост, муза Клио (заштитница историјске науке) у Србији није позната, а њена наука није прихваћена као „учитељица живота“.

Један од врсних аналитичара српско–хрватских односа у 20. веку, В. Д. Исла (W. D. Isla) у књизи „Коментари на проблеме Југославије“ тачно је приметио: „Српски народ има много позитивних својстава, али му недостаје једно – разборитост. Многа питања решавао је, не разумом, него осећањима. Његов иделизам дошао је у сукоб са суровим хрватским реализмом“. „Commentaires sur les problemes Yougoslave“, Geneve, 1944, p. 18)

И то се видело већ у новембру 1943. у босанском граду Јајцу на подручју НДХ, где су комуно–усташе на челу са ватиканско–немачко–британско–совјетским агентом под кодним именом „Тито“, прогласиле социјалистичку Југославију. Реч је о умјетном наставку фантом–државе која је створена по совјетском моделу и начину решавања националног питања. Као и у СССР–у, где су на руском етничком простору стваране нове нације и државе, југословенски комунисти на српском тлу стварају нове народе и „народности“. Од три конститутивна народа на којима је почивала Југославија од 01. децембра 1918. прерасла је средином 20. столећа у ШЕСТ НОВОСТВОРЕНИХ НАЦИЈА И ДРЖАВА, у светској литератури названих „синтетичким“, произведеним за конференцијским столом светских моћника. Природна последица таквог система је била декомпозиција јединствене федерације и њен неминовни распад који се и догодио крајем  20. века. Новокомпоноване нације су добиле свака своју државу, а националне мањине су преведене у неодређену категорију „народности“, погодну за разне манипулације. Друг Тито (кога су звали и „друг Маршал“), ментори су устоличили за доживотног фараона друге (исцепкане и расчеречене) Југославије. Маршал из Кумровца је своју владавину одржавао сталним изазивањем националних сукоба и неспоразума и стварањем антисрпских коалиција у циљу борбе против измишљеног „српског хегемонизма и национализма“. А био је то, заправо, специфичан и својеврстан комунистички макијавелизам.

Српски народ је 1941. испољио свој слободарски дух на своју штету и несрећу, али су зато његов „слободарски дух и традиција“ затајили 1945. по тзв. „ослобођењу“.

„Према изјави Душана Биланџића, блиског сарадника Јосипа Броза, десет дана „ослобођења“ Београда, на седници Политбироа Броз је изјавио: `Ми се у Србији морамо понашати као у земљи коју смо окупирали!` А када су му ставили примедбу да Уставом из 1974. од покрајина жели да направи државе и сведе Србију на београдски пашалук, он је одговорио: `Па то и хоћу!` („Округли сто на тему Павелић – Тито, њихов допринос хрватској државности“, „Глобус“, Загреб, 28. сијечња 1994)

Маршал из Кумровца је затим покренуо усташку фалангу пресвучену у партизанске униформе, па је за кратко време широм Србије у „класном“ обрачуну (без суђења) ликвидирано неколико десетина хиљада српских грађана (тачан број недужних жртава ни до данас није утврђен), оптужених и стрељаних за „сарадњу са окупатором“, или су проглашени за „народне непријатеље“, „националисте“, „либерале“, „кулаке“ и слично.

А затим су следећих 50 година писане историје комуно – усташких победника, наставници су говорили о седам „непријатељских офанзива“, подизани су споменици другу Старом у свим позама, снимани су филмови са Батом, партизанским иберменшом, који једним метком ликвидира три Немца и два „домаћа издајника“… С друге стране, о геноциду над Србима у НДХ-азији се речито ћутало (а ћути се још увек и данас, после 80 година), јер би синови и унуци усташких крволока могли да се увреде!? Шкодило би и екуменском покрету који се тако лијепо развија.

Социјалистичка револуција и време „меке диктатуре“ Громаде из Кумровца (1945–80) били су најскупља заблуда и утопија коју је српски народ платио не(пре)бројеним жртвама и губитком територија на којима је живео од вајкада.

Убијање Срба у Србији бомбама бацаних из авиона  започели су Немци у Априлском рату 1941. а наставили наши англо–амерички  „савезници“  још  у време Другог светског рата 1944. Циљ ове бомбардерске мисије западних савезника на небрањену Србију и Црну Гору била је комуно–усташка окупација која је окончана у октобру те године. Мисија је ушла у свој налет и залет у недељу Васкрса – 16. априла 1944. –  на највећи хришћански празник. На Васкрс су са земљом сравнили породилиште које се налазило крај Двора, у Крунској улици у центру Београда. На бомбама је непознати србомрзац кредом исписао честитку – „SRETAN USKRS!“

Сличан цинизам је надахнуо непознатог усташког НАТО–песника и србождера нове генерације да после 55 година, у пролеће 1999. године, мисију бомбардовања Србије и Црне Горе, која је трајала од 24. марта до 09. јуна (78 дана и ноћи) назове – „МИЛОСРДНИ АНЂЕО“. Тај анђео из НАТО–пакла ни овог пута није паузирао током прославе највећих хришћанских празника Васкрса и Духова. Срећом, постоји ОНАЈ КОЈИ СВЕ ВИДИ И СВЕ ПАМТИ.

Зато нитко, ко бар мало познаје ову проблематику, неће бити изненађен (ни увређен) графитом од четири речи који је тада (у пролеће 1999) нетко крупним словима исписао на зиду једне београдске зграде: „НАЈГОРИ СРБИН ЈЕ ХРВАТ!“