Чукур чесма која се налази се у Добрачиној улици у близини угла са Господар Јевремовом улицом подигнута је 1931. и представља симбол и место значајног догађаја из српске историје. На овом месту се од 17. века налазила чесма дубоко у земљи до које се силазило путем неколико камених степеника, што потврђује и сам назив „чукур“ који на турском језику означава рупу, јарак.
На том месту 15. јуна 1862. (по старом календару 3. јуна) догодио се инцидент који је изазвао сукоб већих размера између Срба и турских војника. Заправо, тог дана дошло је до мањег сукоба око точења воде између дечака шегрта Саве Петковића и турских војника који је завршен убиством српског дечака. Ово убиство је представљало повод да група Срба нападне турске војнике, што је резултирало убиствима српског терџумана, посредника код турске власти, Симе Нешића и жандара Ђорђа Нишлије.
Спорни догађај био је разлог за наставак још већих сукоба између Срба и Турака, да би турске власти убрзо решиле да бомбардују Београд са Београдске тврђаве. Ово је на крају довело до ослобођења српских градова – Београда, Смедерева, Кладова, Сокоа, Ужица и Шабца, чије је кључеве 1867. примио кнез Михаило Обреновић.
О том догађају писао је Миодраг Томић у књизи Хероји Дорћола овако је описао догађај на Чукур чесми:
– Почетком 1860. године израђено је „Устроение управителства вароши Београда”, којим је предвиђено формирање „едне жандармеријске компаније од 120 људи и 15 коњаника”. Највеће одељење жандарма било је распоређено у близини Великог пијаца (данашњег Студентског трга). На данашњи дан, 15. јуна 1862. године, шегрт Сава Петровић је као и обично сишао до Чукур-чесме и стао у ред да наточи воду. Ту су се затекли турски низами (војници) који нису хтели да чекају, већ стадоше да одгурују народ. У том гурању Сава докачи крчаг једног Турчина и разбије га. Обесни низам сместа посече младића. Чим је чуо за сукоб, мајор Михаило Барловац, управник града, упутио је на лице места чиновника градске полиције „терџумана“ (преводиоца за турски језик) Симу Нешића и потпоручника Милоша Кадића, са четири жандарма. Повређени шегрт упућен је на превијање, док је турски насилиник ухапшен.
Група је на путу морала проћи крај главне касарне турске жандармерије (на углу данашњих улица Вишњићеве, Симине и Браће Југовића). Низам је почео да запомаже, на шта су истрчали наоружани Турци. Терџуман изиђе пред њих говорећи да овога воде само на саслушање, али ови без речи запуцаше. На месту су погинули Сима Нешић и четири жандарма, док је пети подлегао ранама пар дана касније. Ово је био знак за почетак општег сукоба у вароши који је потрајао до дубоко у ноћ. Неколико дана касније, док је погребна поворка у којој је ношено и тело страдалог Симе Нешића пролазила Београдом ођекнули су плотуни турских топова са Калемегданске тврђаве. Бомбардовање је потрајало сатима. Кнез Михајло прогласио је општу мобилизацију и затим покренуо сва дипломатска средства не би ли преостале турске војне посаде протерао из Србије, што се неколико година потом и догодило.
Споменик у знак сећања на овај историјски догађај подигла је Задужбина Ванђела Томе. Ванђел Тома је поседовао продавницу дувана, као и два хотела, а с обзиром ма то да није имао потомака, тестаментом је одредио одређену суму новца за дизање овог споменика. Та сума по тадашњем дневном курсу износила је 40 хиљада динара, а жеља овог трговца била је да се споменик подигне на месту између Народног позоришта и хотела „Булевар“, који се налазио на углу улица Македонске и Браће Југовића.
Споменик је израдио скулптор Симеон Роксандић 1922. године. Урађен је у облику спомен чесме, на чијој горњој површини лежи бронзана фигура дечака с разбијеним крчагом. Чесма је постављена 1931. у Добрачиној улици, где се налази и данас као заштићено културно добро.
На њој се налази и текст исписан у мермеру, али са погрешним датумом, који гласи: „У спомен догађаја од 26. јуна 1862. године на Чукур чесми подиже овај споменик Задужбина Ванђела Томе 1931. године“.
Извор: Расејање