Породица Милорадовића пореклом је из Херцеговине, где су преци грофа Михаила Андрејевића били на гласу властела. Један члан те властелске породице, Милисав Милорадовић, подигао је у 1563. манастир Житомислић, недалеко од Мостара у месту Дубрави, који и данас постоји сматра се као један од најлепших манастира у Херцеговини.
Милорадовићи се помињу у руској царској повељи
За време владавине цара Алексија Михаиловића у Москви су живела два Милорадовића, Богдан и Степан, одакле буду послани, као вешти рудари, у Кеврол и Мезен рад истраживања сребрних и других руда. У царској повељи они се спомињу као кнежеви с тога што су и били српски кнежеви.
У Русији се сасвим настанила породица Милорадовића за време владе Петра I. Први наследник је био Михаило Милорадовић, кога је Петар поставио у 1715. години за Гајдачког пуковника. За време рата с Турцима 1711. Михаило је учинио знатне услуге Русији, слат је у Црну Гору да подигне Црногорце противу Турака; он је и своје имање жртвовао.
Његов унук Андреја Степановић Милорадовић, генерал-поручник и ималац ордена св. Александра Невског, св. Владимира и св. Ђорђа 3. реда, лепо је послужио у ратовима с Турском, освојио Мачин 1771. године и био друг Суворова и Кутузова и завршио живот поштован од свију, у звању черниговског намесника. Он је био отац јунака чији живот овде износимо.
Ко је био гроф Михаило Андрејевић Милорадовић?
Гроф Михаило Андрејевић Милорадовић родио се 1. октобра 1771. године; у деветој години био је записан као подофицир у Исмајиловски лајб-гренадирски пук и затим одмах послат на страну.
Испрва се учио у Кенигсбершком универзитету под руководством чувенога Канта, затим је провео две године у Гетингену, одакле је, ради усавршавања у војним наукама, послат у Стразбур и Мец, где се нарочито посветио изучавању фортификације и артиљерије.
Обогаћен плодовима европског образовања, Милорадовић, вративши се у Русију, буде произведен у чин прапоршика исмајиловског пука у 1787. а после године дана – за потпоручника.
Један од најбољих официра
У чину поручника учествовао је у рату против Шведа. Цар Павле ступивши на престо, произвео га је за капетана. Милорадовић се јавља као један од најбољих официра при сваком развоју и учењу, био је предмет особите царске пажње, по избору произведен за пуковника 1797. а за генерал мајора 1798. и шефа Ашеронског мушкетерског пука, на челу ког је убрзо кренуо за Италију.
Кад је генерал Суворов примио поверену му војску у Италији, поздравио је у Милорадовићу сина свог старијег ратног друга, и од тада, до краја свог живота волео га је као рођеног сина. Старајући се да се покаже достојан милости великог војсковође, Милорадовић је обележио своју службу у Италији низом војничких врлина и јунаштва.
Истакао се у свим ратовима и походима
Набрајати светле примере његова јунаштва и умешности у овоме рату, као и у свима осталима где је учествовао, значило би ређати стотину бојева. У прелазу преко Алпа Милорадовић је заповедао једном од претходница. Кроз Швајцарску се свакодневно тукао са непријатељем дајући примере необичне неустрашивости.
За рат 1799. сем Анинске ленте награђен је командерским крстом Св. Јована Јерусалимског у брилијантима. Из овог доба име Милорадовића постало је народно име у Русији и чувено у Европи. На Аустерлицу његово одељење било је у средишту, близу Працена и борио се наочиглед цара Александра И. Чин генерал-лајтанта и орден Св. Ђорђа III реда били су награда Милорадовићу за рат 1805. године.
Победио је Турке код Обилешта
Идуће године плану рат између Русије и Турске и Милорадовићу би суђено да се на првом кораку прослави јунаштвом. Његов корпсу брзим покретом од Дњестра у Влашку доспе у Букурешт. Предупређујући турке Милорадовић изађе у сусрет великом везиру и до ногу га разбије код Обилешта.
За ово славно јунаштво цар Александар поклони Милорадовићу златан мач у брилијантима с натписом: “За спасење Букурешта”. У пролеће 1812, цар повери Милорадовићу формирање резервне војске у Калузи и он са њом стиже са војском у Гжатск на неколико дана пре Бородинске битке. У овој бици Милорадовић је испрва заповедао десним крилом, а затим је премештен у средину. За све време ове крваве сече био је један од првих помоћника Кутузову.
Посебно се истакао у борби против Наполеона Бонапарте
Борећи се на сваком кораку он је задржао нагло надирање Француза, дајући руској војсци могућност да мирно одступи или крчећи јој пут ка победи. Кад је Наполеон почео своје одступање, Кутузов повери пола војске Милорадовићу са налогом да се креће упоредо са противником и да му свуда наноси штете. Неједнакост у снази није поколебала Милорадовића, он је продужио борбу и разбио Французе.
Затим је учествовао у тродневној битци код Красног, па је послат на Березину где је сустигао Французе и јурио их до Вилне. Благодарни цар наградио га је за велике услуге у отачаственом рату брилијантским знацима за орден Александра Невског и ореднима Св. Владимира I реда и Св. Ђорђа II реда са звездом.
Кад је војска прешла границу почетком 1813. Милорадовићу је било поверено да са два корпуса иде ка Варшави, затим је кренуо на Калиш, ударио на Одар, опколио тврђаву Глогау. У априлу је ушао у Дражђане одакле је кренуо на Хемниц и Алтенбург.
Извојевао је многе важне битке за Русију
У бици на Бауцену 8. и 9. маја заповедао је левим крилом војске и на очи цара Александра одбио је све нападе противника. 16. маја код Рејхенбаха имао је жесток окршај у коме французи изгубише чувеног Дирока и још два генерала. Награда за ове борбе Милорадовићу је била титула грофа Руске Империје.
После Пошевског примирја у августу 1813. Милорадовић је учествовао у бици код Дражђана, затим у знаменитој битци на Кулми, где је руска гарда одбила надмоћног непријатеља. Учествовао је и у потпуном поразу Вандамовог корпуса и за то награђен позлаћеним мачем у брилијантима и са 50.000 рубаља, а аустријски цар одликовао га је орденом Леополда И реда.
Пострадао је 14. децембра 1825. године
У бици код Лајпцига Милорадовић је заповедао руском и пруском гардом и одликован је орденом Св. Андреја Првозваног. У ратовима није био ниједанпут рањен. Постављен је за генерал губернатора и у том звању остао је све до 14. децембра 1825. када је зликовачко тане учинило крај његовом славном животу.
Био је неустрашив, али и прави пријатељ
Жалост за Милорадовићем била је општа у свој Русији, која је више од 30 година у њему гледала једног од својих најславнијих синова. О његовој неустрашивости у бојевима кружило је по војсци и народу много прича и пословица. Он је у потпуном значењу речи био друг војника с којима је подједнако делио опасности, глад и непогоде.
У рату је био први на коњу и последњи се са њиме растајао, не помишљајући на одмор док својим очима не види да је усвему намирена њиме предвођена војска. У случају неуспеха био је веселији него обично, шалио се и изазивао смех у тако опасним тренуцима када се његовој околини чинила погибија неизбежна.
Имао је особит дар за разговор са војницима и да су се сачувале оне многе његове изреке изговорене у бојном окршају, послужиле би за образац војног говорништва. Душа му је била опасност.
Свакад у боју, кицошки одевен, поигравао је на коњу испред батерија, колона или у стрељачком низу, заогрнут скупоценим шалом, у мундиру са орденима, калпаку са перјаницом и дугим чибуком у руци. За славом је пламтио као младић за првим предметом своје љубави. Његово добро срце било је приступачно сваком добру.
Помагао је и непријатељима
Прегрштима је сипао дукате руским и непријатељским рањеницима; нико кога је задесила зла судба није отишао од њега без помоћи и утехе. Такав је био Милорадовић – појава ретка, кога су Суваров и Кутузов одређивали на најстрашнија места, а уједно поверавали му и приређивање забава и свечаности.
Последњих година његовог живота највећа му је жеља била, да славне дане своје, остатак свог живота, проведе у сеоској самоћи и тишини, но Провиђење није допустило да се испуни жеља најхрабријег међу храбрима.
Извор: aknjige.com
ПРЕУЗЕТО СА ПОРТАЛА kompasinfo.rs