- Своју мисију је видео у очувању целине народа и вере, не дозвољавајући спољним силама да је расцепе, нити унутрашњим клановима да је раздробе.
- Опричнина је за Русију била стратешки механизам очувања целовитости државе, инструмент реализације руске геостратегије „од Балтичког мора до Тихог океана“. У том наративу, опричнина се појављује као чин геополитичког преуређења унутрашњег простора Русије.
- Цар Иван IV, као геополитичар, сагледавао је Русију не само у географским границама, већ као цивилизациони центар. „Москва као Трећи Рим“ није апстрактна богословска формула монаха Филофеја, већ стратешки програм који је Иван Грозни претворио у стварност: од духовног предвиђања — до политичке акције.
- Геостратешка мисија Русије, условљена њеним бескрајним пространствима, захтевала је непоколебљиву централизацију — ради везивања у један монолит и очувања од распада. Држава се схватала као атом — недељив и целовит, а цар као његово језгро, извор унутрашње енергије и гарант целине.
- Историјска величина Ивана IV је у томе што је постао први архитекта геоимперије — претворио је Руску кнежевину у Русију и задао форму будуће Империје.
- Монарх је преузео од Орде идеју строго централизоване и сакрализоване власти, али ју је испунио православним садржајем — ради спасења народа и државе.
- Ако је хан владао ради саме власти, руски цар је владао ради мисије — да уздигне и оствари призвање Русије у историјским размерама.
- У томе је лежао синтез ординске државности и византијске светости, из ког је настала посебна руска форма власти.
- Његова државност је стратегија духа. Русија не може бити мала: њена судбина је самопотврђивање кроз простор, јачање вере, закона и поретка.
- Иван Грозни је први препознао тај закон и претворио га у дело.
АУТОР: Јевгениј Александрович Вертлиб
Цар Иван IV, познат у историји као Грозни, рођен је 7. септембра 1530. године. Пет векова без пет година. Био је мудар и строг владар који је отворио стратешки хоризонт Русије као империје — мислилац власти као освајања територијалног конгломерата.
Своју мисију је видео у очувању целине народа и вере, не дозвољавајући спољним силама да је расцепе, нити унутрашњим клановима да је раздробе. У том контексту, ликвидација Казанског и Астраханског каната није била чин спољне експанзије, већ логика враћања простора његовом природном центру. Казан није био само трофеј, већ симбол продора Русије у положај силе која обједињује источне и западне Словене, Финско-Угаре и Турке под влашћу Трећег Рима. „Ко влада Казаном, влада срцем Волге“, говорили су савременици. Астрахан је отварао пут ка Каспијском мору, повезујући Русију с Персијом и Истоком, постављајући основе будуће евроазијске линије.
Ливонски рат био је Иванов покушај изласка на Балтик. Важност тог правца није била само у трговини, већ и у осећају равнотеже моћи: Русија није могла остати затворена, јер је стратешка логика налагала излаз на море. Иако је тај покушај завршен неуспехом, сама поставка задатка — продор ка морским комуникацијама — постала је борбени програм који ће реализовати Петар I.
До 1565. године, у земљи се створила критична ситуација која се више није могла решити уобичајеним административним методама. Бољарски кланови, у упорности да сачувају своје наследне привилегије, тиме су спречавали пројекат самодршца: ометали су мобилизацију ресурса и угрожавали целовитост државе. Те центрифугалне тачке отпора царевој вољи морале су бити сломљене и зато што је део елите могао деловати у интересу туђих сила, преко својих породичних и династичких веза помажући непријатељима Русије.
За решење тог системског проблема, Иван IV је створио снажан апарат оданих „царевих паса“ — праслику казнених „тројки ЧК“ у име револуције. Тако су отклањане претње централизацији, формирана елита лојална власти — одржаван је уравнотежен поредак. У том смислу, опричнина је била инструмент царске службе нације. Она је била унутрашњи ослонац државе, слично као што су јањичари обезбеђивали лојалност султану у Османском царству, НКВД спроводио Стаљинову вољу у СССР-у, а СД и СА — Хитлерову у нацистичкој Немачкој. У сваком случају, ради се о стварању контролисаног репресивног апарата способног да штити централну власт од унутрашњих и спољних претњи.
У томе и лежи суштина опричнине као феномена — стварање контролисаног безбедоносног апарата који може да заштити централну власт од претњи. Али док је у Русији XVI века тај механизам био директан инструмент консолидације и имперског раста, на Западу XXI века сличне праксе добијају другачији облик: под плаштом демократије, власт тамо формира сопствене „опричнине“ — механизме за гушење народне воље.
Тако се, на пример, француски председник Емануел Макрон ослања на члан 49.3 Устава Пете републике, који му омогућава да заобиђе парламент и фактички блокира долазак на власт национално оријентисаних опозиционара, чак и када победе на изборима. Или узмимо „Алтернативу за Немачку“. Иако има значајну подршку, на савезном нивоу се вештачки стварају „санитарни кордони“ који онемогућавају тој десничарској партији приступ стварној власти. Штавише, против лидера и активиста који нису у либералној матрици покрећу се кривични поступци — што је већ изазвало негодовање и код дела америчких посматрача, који су отворено указали на недемократску природу таквих метода.
Ништа мање показатељан није ни пример Молдавије: тамо се потенцијално победнички опозициони кандидат једноставно уклања с избора под кривичним изговором, отворено лишавајући милионе грађана права на избор. Таква пракса је директно изопачење принципа народног суверенитета и узурпација власти под плаштом „евроинтеграција“.
Дакле, западна „а-ла опричнина“ представља задржавање власти по сваку цену, игнорисање резултата демократске воље народа и гушење другачијих политичких опција. Тај „прогрес регреса“ представља политичко безакоње, замаскирано у демократију „краја историје“. У Русији је, пак, опричнина била свесна стратешка нужност: „где се шума сече — лете iverja“. Велика дела у име империје и њеног народа никад не пролазе без губитака, али управо она стварају темеље будуће државне величине.
Опричнина је за Русију била стратешки механизам очувања целовитости државе, инструмент реализације руске геостратегије „од Балтичког мора до Тихог океана“. У том наративу, опричнина се појављује као чин геополитичког преуређења унутрашњег простора Русије. У условима када је амбициозна патријархалност бољарских кланова, спојена с феудалном разједињеношћу, увлачила Москву у орбиту туђих интереса, цар Иван IV је опричнином спалио жаришта издаје и центрифугалности, стварајући државни центар у складу са величином велике земље.
У Европи XVI века буктала је „лов на вештице“ — масовно чишћење друштва од стварних и измишљених непријатеља у духу верских ратова. Русија је на изазове одговорила на свој начин: уместо ломача инквизиције — опричнина, хируршка интервенција у тело државе. То је био начин мобилизације нације кроз одсецање мртвих делова ради стварања империјске конфигурације будућности.
У стратешком смислу, Иван IV је предухитрио мисао коју ће у XX веку формулисати Збигњев Бжежински: „Без Украјине Русија престаје да буде империја; с Украјином — она аутоматски постаје империја“ (The Grand Chessboard, 1997). Цар Иван IV је разумео значај припајања јужних земаља Русији — у граничном простору између Литваније, Пољске и Крима. Његова политика према степским крајевима била је јасна: Русија није могла остати без контроле над Дњепарским правцем. Зато су стални ратови с Кримом, изградња одбрамбених линија и борба за утицај у Литванији и Речи Посполитој били део истог програма — учвршћења кључних територија за империјску целину под контролом Москве.
Данас Русија поново стоји пред истом стратешком раскрсницом: или ће контролисати Кијевску осу, или ће бити потиснута у регионалну нишу. Русија без „јужних врата“ није пројекција Ивана Грозног, већ западно-масонски „Нови светски поредак“.
Цар Иван IV, као геополитичар, сагледавао је Русију не само у географским границама, већ као цивилизациони центар. „Москва као Трећи Рим“ није апстрактна богословска формула монаха Филофеја, већ стратешки програм који је Иван Грозни претворио у стварност: од духовног предвиђања — до политичке акције. Филофеј је дао сакрални код („два Рима су пала, трећи стоји, а четвртог неће бити“), а „Иван Васиљевич“ је тај код оживео — крунисао се као православни император, установио опричнину као апарат заштите „Рима“ од унутрашњих издајника и спољних непријатеља, претворивши месијанску идеју у оруђе изградње империје. Москва је постала не само центар власти, већ и тврђава светског Православља, а опричнина — његов стражар.
Геостратешка мисија Русије, условљена њеним бескрајним пространствима, захтевала је непоколебљиву централизацију — ради везивања у један монолит и очувања од распада. Држава се схватала као атом — недељив и целовит, а цар као његово језгро, извор унутрашње енергије и гарант целине. Та слика је, колико год необично звучало, и данас актуелна: атом има огромну снагу само када је језгро чврсто повезано са орбитама својих честица; раскид те везе значи катастрофу. Тако је и Русија XVI века — упркос својој друштвеној разноликости — могла опстати само у стању унутрашње кохезије.
Савременици Ивана Грозног оставили су бројна сведочанства о његовој стратешкој визији. Енглески амбасадор Џером Горси је писао о нашем Ивану Великом: „Он је посматрао своју државу као стражу читавог Истока од најезде Запада, и читавог Запада од упада Истока.“ У тим речима одражава се мисија Русије као штита и балансирајућег центра међу цивилизацијама — оно што се изражава формулом „Москва — Трећи Рим“. Стратегија Самодршца концентрисала се на три кључна правца: осигурање контроле над Волгом и Каспијем као ослонцем; излаз на Балтик као прозор у Европу; и задржавање контроле над јужним степама — империјска перспектива малорусијског правца.
Иван Грозни је први схватио: Русија не може бити ни само источна, ни само западна. Она мора бити синтеза — Евроазија. Отворио је пут у Сибир походом Јермакове војске, коју је подржала Москва — што је постало почетак нове стратешке димензије. Тим чином, Русија је проширила своје границе до Урала и даље.
Суровост Ивана Грозног одговарала је законима силе и фанатичне вере који су владали у друштву тог доба, и била је у функцији стратешког, имперског прорачуна. Он је градио империју у свету у коме је Европа у исто време спаљивала противнике на ломачама и рушила градове у име доктрина. „С вуковима живети — вучје завијати“: не деловати у тој логици било је немогуће. Али је било могуће енергију „вртлога непријатељства“ претворити у глобални руски стратешки позитив — Империју.
Монарх је преузео од Орде идеју строго централизоване и сакрализоване власти, али ју је испунио православним садржајем — ради спасења народа и државе. Ако је хан владао ради саме власти, руски цар је владао ради мисије — да уздигне и оствари призвање Русије у историјским размерама. У томе је лежао синтез ординске државности и византијске светости, из ког је настала посебна руска форма власти. Русија никад није била само Византија, нити само Орда: она је постала нова, самосвојна цивилизација, стопивши оба начела. Иван IV је био први који је тај синтез претворио у стварност.
Историјска величина Ивана IV је у томе што је постао први архитекта геоимперије — претворио је Руску кнежевину у Русију и задао форму будуће Империје. Није се задовољавао одговором на изазове — постављао је надзадатке: целокупност простора, продор у све правце, очување мисије. Већ тада се назирала дилема која је актуелна и данас: Русија или окупља све чворове своје историје — укључујући земље које ће касније бити назване Малорусијом и Украјином — или губи смисао да буде велика сила.
Крунисање 1547. године потврдило је Русију као наследницу византијске васељенске идеје. Иван је себе доживљавао као носиоца посебне судбине: „Постављени смо од Бога да чувамо православно царство“, писао је Курбском. Његова суровост није проистекла из личне тираније, већ из служења мисији. Ту се родио код руске политике — власт као служење вери и народу.
Иван IV је претворио Московију у евроазијску силу од Балтика до Каспија, дефинисао је слику непријатеља (Запад, Орда, Османлије) и мисију (православно царство, Трећи Рим), створио преседан интеграције народа на основу вере и подаништва. Први пут је потврђена субјектност Русије: ни Пољска, ни Запад, ни Исток више нису могли да је посматрају као провинцију. Штавише, земље које ће касније постати Малорусија и Украјина нису се доживљавале као одвојене, већ као ембрион јединственог руског целокупа. Иван Грозни је поставио ту перспективу: Русија није фрагмент, већ центар; није периферија, већ Империја.
Његова државност је стратегија духа. Русија не може бити мала: њена судбина је самопотврђивање кроз простор, јачање вере, закона и поретка. Иван Грозни је први препознао тај закон и претворио га у дело. „Моје царство је дело Божије“, тврдио је он. У томе лежи суштина његове геополитике: власт није лично власништво, већ оруђе мисије. Зато лик Ивана IV и остаје кључ за разумевање како је Рус постала Империја, а народ — народ-држава, држава-цивилизација која исповеда православну веру, јединствена у закону и спремна да брани свету земљу, оличавајући пламену традицију Уварова: „Православље — Самодржавље — Народност“.
О АУТОРУ
Јевгениј Александрович Вертлиб
Члан Савеза писаца и Савеза новинара Русије, академик РАЕН, бивши саветник Аналитичког центра Савета Федерације (за европски регион), председник Међународног института за стратешке процене и управљање конфликтима (МИСОУК, Француска)
ИЗВОР:
https://ruskline.ru/news_rl/2025/08/27/car_ivan_groznyi__geopolitik_i_strateg