- У Лондону не постоји никаква иницијатива слична Трамповој „борби против дубоке државе“. Чак се и терминологија те врсте не користи.
- Једино логично објашњење за могуће постављење Барбаре Вудворт од стране Стармерове владе јесте намера да се делатност MI6 стави под условно „цивилну“ контролу, смањи њена самосталност и усмери ка приоритетима који су тренутно важни за партијску политику.
- Барбара Вудворт има све шансе не само да постане прва жена на челу МИ6 и прва некаријерна службеница на тој позицији, већ и да се не задржи дуго у тој фотељи.
- У сваком случају, служба ће готово сигурно бити подвргнута новој административној реформи, што јој никада није ишло у корист. Али ће свакако бити занимљиво гледати како ће се све одвијати
АУТОР: Јевгениј Крутиков
У јесен ове године у пензију одлази „господин С“ — Ричард Мур, директор Његовог Величанства Тајне службе, односно MI6, чувене британске обавештајне агенције. Постоји велика вероватноћа да нови шеф најстарије обавештајне службе на свету први пут буде жена. Наиме, након круга интервјуа, у финалу су остале три жене, од којих су две каријерне обавештајке. Ипак, највеће шансе тренутно има трећа кандидаткиња — актуелна представница Велике Британије у УН, Барбара Вудворт, аристократкиња, ћерка официра, хероја Другог светског рата и бивша ученица приватне школе. Ипак, оптужују је да је благонаклоно расположена према Русији и Кини.
Након антилибералне револуције коју је Трамп спровео у обавештајном систему САД, логично би било уочити тенденцију промене парадигме у западним обавештајним службама. Али, то је можда превише лепо да би било истинито. Поставља се питање: да ли та тенденција уопште постоји и због чега Барбара Вудворт смета либералима?
Барбара Вудворт је каријерна дипломата и заиста добар стручњак за Кину. Савршено говори кинески, до те мере да јој је њен професор дао кинеско име. Још деведесетих година радила је у амбасади у Москви, а потом и у Кини. Године 2015. постала је прва жена амбасадор Велике Британије у Пекингу.
Рецимо одмах: „симпатизер Путина“, како је називају у британској штампи, она свакако није. Напротив — на седницама Савета безбедности УН заступала је проукрајинску и антируску политику у веома оштрој форми, што је доводило до отворених сукоба с руским представницима Пољанским и Небензом. Наравно, схватамо да су многе такве расправе у УН-у формалност, а дипломате по завршетку седница настављају да се друже као да ништа није било. Али једно је полемика, а друго изазивање беса код других. Барбара Вудворт у томе уме да буде ефикасна.
Тешко да је реч о неком новом таласу родне инклузије. Британска обавештајна служба је једна од ретких институција коју су најмање погодили модерни „трендови“. У MI6 су се до скоро одржавале вековне традиције: доминација аристократије, прецизна употреба енглеског и отмено понашање у духу приватних школа. У том смислу, Вудворт се савршено уклапа.
Главна замерка није толико њена наводна наклоност према Русији и Кини, колико — нестручност. Обавештајне службе су затворена друштва, а највећи преседан у њеном евентуалном именовању није њен пол, нити њена културна везаност за Кину, већ то што никада није радила у обавештајним структурама. И управо то је можда део шире, англосаксонске тенденције.
Ствар није у томе што британска обавештајна служба чува своје традиције — иако и то има своју улогу. Више је реч о томе да у модерној британској државној управи и парламентским демократијама професионализам није толико стриктан појам. Влада се формира по партијском кључу, и један исти човек може да пређе са места министра пољопривреде на место министра одбране, што се сматра нормалним. У том контексту, задатак високог званичника није да буде стручан у својој области, већ да спроводи партијску политику. Да би систем ипак функционисао, постоји институција „сталних заменика министара“ — они су прави професионалци који деценијама воде администрацију независно од политичких промена.
У том духу, на функцију шефа обавештајне службе теоретски се може поставити било ко — под условом да слуша стручњаке. Али то не функционише увек. А у случају обавештајних служби, може се десити да не функционише уопште. Нарочито сада, када англосаксонске обавештајне структуре пролазе кроз кризу, због хаоса у америчком систему и урушавања традиционалних система попут „Пет очију“. У таквом тренутку, када се криза умножава широм света, врло је ризично поверити тако одговорну функцију особи са стране. Поготово имајући у виду традиционално напете односе између дипломатије и обавештајне службе, услед различитих погледа на свет и методе деловања.
Осим тога, у Лондону не постоји никаква иницијатива слична Трамповој „борби против дубоке државе“. Чак се и терминологија те врсте не користи. Једино логично објашњење за могуће постављење Барбаре Вудворт од стране Стармерове владе јесте намера да се делатност MI6 стави под условно „цивилну“ контролу, смањи њена самосталност и усмери ка приоритетима који су тренутно важни за партијску политику. Њено познавање Кине и кинеског језика у том смислу је само добродошао бонус, јер шеф обавештајне службе се не бави директним оперативним радом. Њено искуство из Москве деведесетих година има више хуманитарну и животну вредност — али са становишта модерне Русије, то искуство је застарело и неупотребљиво.
Највероватније, тенденција се састоји у томе да се обавештајне службе што више подреде одређеним струјањима која у датом тренутку преовлађују у актуелној политици и друштвеном животу земље. Ако је у САД реч о „исушивању вашингтонске мочваре“, онда је у Лондону то пре свега јачање улоге централне власти у свим областима функционисања државе. Тренд је овде заиста глобалан, и сигурно ће бити потврђен променама у обавештајним структурама Француске, Немачке и неких других земаља са традиционално снажним обавештајним системом, на пример у Скандинавији.
На дуге стазе, за нас је ова тенденција позитивна, пошто рад обавештајног система противника постаје предвидљивији — све више нестаје импровизација и утицај личности, што увек уноси пометњу. С друге стране, то слаби стране обавештајне службе, пошто се оне стављају у још круће административне и управљачке оквире него што је то био случај пре десетак година. Англосаксонске обавештајне службе ионако су преоптерећене разним упутствима и протоколима понашања за сваку могућу ситуацију, које готово морају да науче напамет, како не би биле предмет унутрашњих истрага. А сада ће се појавити и отворена политичка контрола.
Зато и није посебно важно како се читају они кинески знаци којима се пише име Барбаре Вудворт. Много је важније колико ће прецизно и доследно она спроводити у МИ6 политику коју захтева Даунинг стрит на спољнополитичком плану. Друго је питање то што начелник обавештајне службе већ више од сто година никада није био тако строго везан за актуелну владу и што је, по правилу, преживљавао неколико парламентарних смена. Ако се ова тенденција настави, Барбара Вудворт има све шансе не само да постане прва жена на челу МИ6 и прва некаријерна службеница на тој позицији, већ и да се не задржи дуго у тој фотељи. У сваком случају, служба ће готово сигурно бити подвргнута новој административној реформи, што јој никада није ишло у корист. Али ће свакако бити занимљиво гледати како ће се све одвијати.
ИЗВОР: https://ria.ru/20250516/britaniya-2017170730.html