Човек који је бол претварао у молитву, жалбу у благодарност, а сваки сусрет у прилику за љубав. Његов живот није био прича о чудима, него једно велико, скривено чудо – трпљење, простота, милост. Није нас учио како да побегнемо од страдања, него како да га преобразимо у благослов. Није говорио много о љубави – он је љубав живео. У времену у којем је незадовољство постало навика, он је благодарност претворио у кључ за рај.
Свети Пајсије Светогорац био је један од оних људи кроз које је Бог проговорио једноставно, тихо и моћно. Његове речи су утеха, а понекад и духовни шамар – али увек из љубави. Говорио је просто, а мислио дубоко. Није учио из књига, него из својих и туђих болова. Његова келија на Светој Гори, усамљена међу боровима, постала је уточиште хиљада изгубљених, уморних, рањених. Нико од њих није добијао предавање – добијали су срце. А у том срцу горела је једна једноставна, али спасоносна истина: „Бол се лечи љубављу. А најбољи лек за све је благодарност.“
Старац Пајсије није оставио књиге, нити трагове у титулама и чиновима. Оставио је нешто више: живот који сведочи. Он није говорио о духовном животу – он је живео духовни живот. Патио је са онима који пате, трагао с онима који траже, и увек показивао Пут. И говорио:
„Ако се не радујеш ни у чему, онда си незахвалан. А ако си незахвалан, како да добијеш нешто од Бога? Човек који благодари – он привлачи благодат.“
О роптању и благодарности
Често је говорио и о роптању – тој прикривеној духовној болести савременог човека, која стоји наспрам благодарности:
„Људи не напредују јер све време гунђају. Уместо да кажеш: ‘Слава Теби, Боже, и за ову невољу’, ти се жалиш. Како онда Бог да ти помогне?“
А када би му неко дошао сломљен, уплашен, изгубљен, Пајсије би га погледао са благошћу и рекао:
„Не плаши се. И Христос је био прогоњен, па шта? Ако си са Њим – онда шта ти фали? Само не заборави да се молиш. Не речима, него срцем. И све ће доћи на своје.“
Овај свет, говорио је Пајсије, неће се спасити памећу. Спасиће се љубављу. И не планетарном љубављу из књига – него оном малом, скривеном, тихом љубављу у кући, на улици, у разговору са човеком који нам иде на живце.
„Мала жртва у име љубави има већу вредност него велика дела без ње.“
Једна од најдубљих поука коју је оставио јесте потреба за благодарношћу. У времену у коме се људи све чешће жале и ропћу, он је позивао на благосиљање, чак и када ништа не иде како треба.
„Роптање чини човека неспособним да осети Божју благодат. Благодарност, чак и у тешкоћама, привлачи милост.“
Сматрао је да је захвалност темељ сваке истинске духовности, јер човек који захваљује Богу у свему – и у болу, и у радости – постаје отворен за чудо. Његове речи нису биле пука утеха, него духовна математика: колико љубави даш, толико ћеш је и примити. Колико благодариш – толико ће Бог благодати излити. Јер, ако човек не благодари за чашу воде, како ће му Бог дати извор?
Свети Пајсије није имао стрпљења за духовно ленчарење. Када му је једна жена дуго причала о свом животу и жалбама, прекинуо ју је и рекао:
„Кћери, твој проблем није живот, него то што се ниси научила да се радујеш. Благодари Богу, па ће се и живот променити.“
Он није тражио од људи да буду неосетљиви. Напротив. Знао је колико боли људска неправда, болест, усамљеност. Али је у свему томе тражио унутрашњу вертикалу – пут ка Богу.
„Човек мора да научи да сваки бол претвори у молитву. Не у жалбу, него у молитву. Тада бол постаје сила.“
Љубав као лек
Старац Пајсије је био дубоко убеђен да се све, баш све, лечи љубављу. Али не романтичном, сентименталном љубављу – него оном која уме да трпи, да прашта, да се жртвује.
„Љубав не гледа шта јој недостаје, него шта може да да.“
За њега, прави духовни живот није био у великим делима, већ у малим жртвама, јер је истицао да је „мала жртва, ако је учињена из љубави, има већу вредност него велика дела без срца.“
Говорио је да човек може урадити више за другога једним осмехом или речју подршке, него хиљаду пута поновљеним саветом. Љубав, по њему, није у томе да све разумемо, већ да не напустимо човека када му је најтеже.
Трпљење као благослов
Свети Пајсије је прошао кроз многе болести. Ипак, никада није тражио исцељење. Говорио је:
„Не тражим да ме Бог исцели. Нека бол остане, ако ме води Њему.“
У трпљењу је видео начин да се очисти срце. За њега, свака невоља била је као учитељ – понекад строг, али увек праведан.
„Ко трпи без роптања, тај узраста као дрво које ветар учвршћује.“
Он није био човек којем је све ишло лако. Али је све што му је долазило – примао са миром. Ту се крило његово сведочанство.
Молитва – разговор који спасава
Пајсије је учио да молитва није формалност, већ дах душе. Није се молио много речима, али се молио непрестано.
„Не мораш много да говориш Богу. Само реци: ‘Господе, помилуј’ – и кажи то срцем. Он ће све разумети.“
Када би га питали како да се моле у тешким тренуцима, одговарао је:
„Не мољакај. Благодари. Све што те боли – стави у молитву као дар. И видећеш чудо.“
Трајно наслеђе Старца Пајсија
Свети Пајсије Светогорац остаје међу нама, не само у иконама, него у свакој његовој речи која продре у срце. Он није био светитељ с неба, већ из прашине пустиње, из болова тела, из суза људи које је грлио молитвом, речју и саосећањем.
„Живот је кратак. Немојмо га потрошити на себе. Потрошимо га на љубав.“
И можда је управо у томе тајна: колико себе изгубимо у љубави – толико нас Христос проналази.
Зато, кад нам дође да се пожалимо, сетимо се Пајсија. Па уместо уздаха, изговоримо:
„Слава Теби, Боже, и за ово!“
Јер управо у тој благодарности, упркос свему, налазимо пут ка истинском миру и Христовом загрљају.
За Фондацију Пријатељ Божији: Небојша Даниловић