- Током испитивања неколико младих Авганистанаца ухваћених на граници, официр који нас је пратио користио је апликацију за превођење и сазнао да желе да уђу у Европу због „плавуша и новца из зида“. Испоставило се да „новац из зида“ значи банкомате.
АУТОР: Мајкл О’Ши (Michael O’Shea)
„Опозиција“ другом мандату администрације Трампа фокусира се на питање имиграције, али то не спречава председника да и даље упорно гура ту тему. Током недавне посете Шкотској, он је чак изразио забринутост због масовне миграције у Европу.
„Што се тиче имиграције, боље вам је да се саберете“, поручио је новинарима, критикујући европске лидере. „У супротном, ускоро више нећете имати Европу.“ Борба између либерализма и демократије и даље је заробљена у том питању, што сам лично видео током путовања по континенту.
Бачалмаш, Мађарска
Недавно сам се прикључио малој експедицији на јужну границу Мађарске са Србијом — спољну границу Европске уније. Бачалмаш је пољопривредна заједница, удаљена од туристичких рута, с обе стране српско-мађарске границе. Судбина јој је била да остане ван утицаја глобализације, осим произвољне границе повучене после Првог светског рата, која је пресекла пољопривредна земљишта. Државници Европе прошлог века, који су повлачили те линије по мапама, вероватно нису ни замишљали да ће једног дана на оградама бити натписи на арапском и пашту језику.
Током испитивања неколико младих Авганистанаца ухваћених на граници, официр који нас је пратио користио је апликацију за превођење и сазнао да желе да уђу у Европу због „плавуша и новца из зида“. Испоставило се да „новац из зида“ значи банкомате. Та епизода уклапа се у искуство Европе током последњих 25 година или више — искуство које тек споро улази у званични наратив. Такође, подсећа нас да ти мигранти нису ни принудно расељени ни посебно сиромашни. Очајно сиромашни не могу себи приуштити такво путовање. (Довољно је сетити се масовне употребе мобилних телефона међу мигрантима током кризе 2015–16. и огромних трошкова за шверцерске услуге — само деоница од северне Србије до Мађарске кошта око 2500 евра.)
Недавно су на српској страни границе пронађена тела двојице пакистанских кријумчара. Били су у сукобу око контроле тунела за превоз људи. Разлога за сукобе има доста — тај посао доноси милијарде евра годишње. Знакови на оградама и разгласи на арапском, пашту и урдуу језику, као и нисконапонске ограде које је одобрио УН, више импресионирају саме мигранте него шверцере. Сасвим друга прича је високотехнолошки систем надзора из ваздуха, сензори и инфраструктура за брзо реаговање, која се протеже миљама у дубину Мађарске. Како технологија напредује, шверцери се прилагођавају. Спремни су да користе децу како би изазвали саосећање, формирају лажне „породичне групе“ и скрећу пажњу граничарима.
Супротно стереотипима, наши домаћини из мађарске граничне полиције били су изузетно коректни људи, далеко од садистичких преторијанаца како их приказују западни медији. Бачалмаш и околни градови су њихов дом. Чини се да у раду виде службу отаџбини, а не политику. Старији официри се сећају времена када је њихова мисија била да не пусте људе ван земље. Када сам случајно споменуо граничну политику премијера Доналда Туска у Пољској, наш водич је озбиљно рекао да то није његова надлежност и да то неће коментарисати. За њих је безбедност Мађарске животна мисија.
Загреб, Хрватска
У једном кафићу у Загребу, конобарица ми је сама рекла да Хрватска више није демократија. У хостелу близу њене куће власти су сместиле мигранте, иако је то законом забрањено због близине школе. Новопридошли — увек млади мушкарци — добацују јој и вичу док шета пса. Размишља да узме агресивнијег пса — или да се исели. Питала је за хрватске организације које би јој могле помоћи да добије радну визу за САД.
Тог викенда Загреб се спремао за изборе за градоначелника, у којима је избор био између левичарског кандидата и „макронисте“. Први, Томислав Томашевић, лако је победио, али то је мало кога занимало. Националистичке снаге су се бориле за хрватску независност 1990-их, али чак је и странка Фрање Туђмана — ХДЗ — данас либерална и оријентисана ка ЕУ, иако је некада била за суверенитет.
Ангажовање „нове Европе“ у миграционој кризи није равномерно. Хрвати и Пољаци се активно боре с проблемом, док Мађари и Словаци тврде да тренутни миграциони трендови неће битно утицати на њихову демографију.
У првом кварталу ове године, хрватска влада је издала преко 12.000 радних виза грађанима Непала и око 6.000 Филипинцима и Индијцима. Улазак у Шенген значи и да Хрватска сада има најдужу копнену границу у ЕУ, преко које су већ ушле десетине хиљада илегалних миграната.
У Пољској је миграција вероватно постала главна политичка тема. Тај проблем је можда и довео до тесне победе конзервативца Карола Навроцког на председничким изборима 1. јуна. Покушај силовања и касније убиство младе Пољакиње од стране мигранта из Венецуеле само је последњи у низу злочина повезаних са мигрантима — о којима пре десет година није било ни речи. Пољаци свих политичких опредељења противе се приливу миграната, али они и даље стижу, захваљујући политици Белорусије, Немачке, Варшаве и Брисела.
Ханау, Немачка
До скоро, многи мигранти у Немачкој били су Хрвати и Пољаци. У Ханауу, близу Франкфурта, одјек прошлости и нове стварности говори о стању савремене Европе. После Другог светског рата, овде се налазио логор за расељена лица, а касније деценијама америчка војна база. Данас на то подсећа само једна спомен-плоча. Неколико ресторана и радњи представља хрватску и пољску заједницу, чији чланови су углавном у средњим и старијим годинама.
Ови елементи градског пејзажа сада су скоро неприметни, јер мало шта у Ханауу изгледа немачки — па чак ни европски. По мом мишљењу, око половине становништва града изгледа као да потиче са Блиског Истока или из Африке. То се поклапа са недавним „достигнућем“ Франкфурта, који је постао први велики немачки град у коме етнички Немци чине мањину. Ако се узме у обзир старосна структура, демографска слика је још мрачнија: неколико тинејџера европског изгледа на једном углу привукло ми је пажњу као приметно одступање од „норме“.
Кроз читав град жене у никабима гурају колица, окружене низом мале деце. Муслиманке раде као касирке у немачким пекарама и халал фаст-фудовима, а њихови мужеви као возачи у локалним такси службама. За разлику од других европских и северноамеричких земаља, немачка верзија Убера уверава путнике да су сви возачи пажљиво бирани. Није потребно бити геније да би се разумело коју улогу у друштву имају корпорације попут Убера.
Оваквом техно-свету је преко потребан град попут Ханауа. Желе да поверујемо да су сви људи, без обзира на културу, заменљиви производни ресурси у бескрајној трци за економским растом. Шетња кроз Ханау ту лаж разоткрива. Приметно присуство полиције подсећа на европске стереотипе о америчкој полицији. Злочини постају све луђи и хаотичнији: овог месеца један 22-годишњи „становник“ ухапшен је јер се скинуо го у дворишту испред једне девојке. Град је прекривен графитима и пун смећа. Подсећа на карикатурални приказ Братиславе у филму Евротур (2004) као симбола посткомунистичне Источне Европе — пуне беде, опасности и смрти. Иронија је у томе што је Братислава данас лепа, чиста и безбедна — а градови Западне Европе све више личе на филмски пакао. Свако може да изведе свој закључак о никабу, његовом утицају на културни пејзаж и његовој повезаности са лепотом и добром.
У фебруару 2020. један психички болестан Немац извршио је оружани напад у Ханауу и околини на људе страног порекла. Убио је деветоро, ранио петоро, а потом убио своју мајку и себе. Нападач је на интернету изражавао ставове о супериорности беле расе и принудном целибату, а жртве је бирао по етничкој припадности. Немачки министар унутрашњих послова то је назвао терористичким чином. Од тада се Ханау небројено пута помињао у прилог разним проимиграционим политикама и наративима, стварајући оно што се може назвати „илузијом Ханауа“.
Та илузија пружа капиталистима, политичарима, бирократама и НВО сектору потребне аргументе. Према том наративу, расизам и насиље према мигрантима представљају једнаку или већу претњу друштву него сам миграциони талас. Само расиста попут нападача из Ханауа може да не цени предности јефтине радне снаге и етничких ресторана. Ма колико се град распадао пред нашим очима, у „пристојном друштву“ илузија Ханауа и даље важи.
Масовна имиграција је, без сумње, доспела у центар европске политике, док је пре 15–20 година била пажљиво маргинализована и ниши тема. Али до сада се политичка „достигнућа“ своде на премештање лежаљки на „Титанику“. Недавна гласна депортација 81 Авганистанца из Немачке неће решити проблем чак ни у једном мањем граду. Системске политичке странке Француске, Британије и других земаља обећавају да ће „пооштрити мере“ пред изборе, а затим нуде исто толико симболичка решења. У многим земљама Старог континента антимиграционе странке и даље не могу да дођу на власт. Из године у годину, прогресивне европске елите своје градове чине све мање погодним за живот.
Пристојно друштво и даље говори у терминима азила и расизма, мултикултурализма и раста. А у стварности, одавно је време да се проговори о плавушама и „новцу из зида“.
ИЗВОР: The American Conservative