- ЕУ неће да види тортуру над Србима на Космету, нити ускраћивање основних људских права.
- Тај негативан однос према Србији огледа се и у чињеници да је наша земља једина од свих бивших и садашњих кандидата с јасно дефинисаним поглављем 35, које се односи на такозвано Косово, и без напредовања у њему нема отварања других поглавља или кластера.
- Штавише, од Србије се, нарочито у последње време, најдиректније тражи да призна „Косово”, игнорише се принципијелан став Београда о компромису. Приштини се дају потпуно „одрешене руке” да протера Србе и такав је прећутан став целог Запада.
- Игноришу се Резолуција СБ УН и Кумановски споразум; Запад и ЕУ „обликују” тај део српске територије као самосталну државу грубо газећи међународно јавно право.
Према последњем истраживању агенције Ипсос, подршка грађана европским интеграцијама никада није била мања: за ЕУ се изјаснило 35 одсто испитаника, што је на историјском минимуму, за разлику од августа прошле године, када је наклоност европском путу износила 57 процената. Стрмоглав пад подршке не би требало да представља изненађење. Последица је вишегодишњег деловања бриселских бирократа према нашој земљи. Они који појачан евроскептицизам тумаче сукобом у Украјини, по мом мишљењу, само су делимично у праву. Разочарaње политиком ЕУ није од 24. марта, кад је почела „специјална операција”, већ траје дуже од деценије. Годинама је ЕУ сама себи срозавала углед и исказивала недобронамерност према Србији. То што Брисел од избијања украјинске кризе нашу приврженост Европској унији готово искључиво мери „мржњом” према Русији прелило је чашу и поново оживело захтеве да наша земља одустане од европских интеграција и заузме курс политичке неутралности, што се показало и поменутим истраживањем.
Грађанима Србије је доста недоследности ЕУ, лицемерја, двоструких стандарда, нескривеног антисрпског става, обмана. Уместо датума за улазак у ЕУ, Београду стижу само притисци и уцене да се беспоговорно прикључи одлукама Брисела, упркос чињеници да је наш европски пут и даље у дубокој магли и функционише по принципу покретне мете. Не назиру се ни оквирни рокови када бисмо могли да се приближимо чланству у ЕУ. Бриселу се не може веровати. Показао је свих протеклих година да није поуздан гарант докумената потписаних под његовим сводовима. Смењивали су се комесари за спољну политику, од Кетрин Ештон, преко Федерике Могерини, до садашњег Бореља, а ништа се не мења, штавише, антисрбизам је израженији. Бриселски споразум, испод којег стоје потписи Кетрин Ештон и званичника Београда и Приштине, није спроведен у делу који се односи на оснивање ЗСО. И тако је већ десет година.
ЕУ неће да види тортуру над Србима на Космету, нити ускраћивање основних људских права. Тај негативан однос према Србији огледа се и у чињеници да је наша земља једина од свих бивших и садашњих кандидата с јасно дефинисаним поглављем 35, које се односи на такозвано Косово, и без напредовања у њему нема отварања других поглавља или кластера. Штавише, од Србије се, нарочито у последње време, најдиректније тражи да призна „Косово”, игнорише се принципијелан став Београда о компромису. Приштини се дају потпуно „одрешене руке” да протера Србе и такав је прећутан став целог Запада. Игноришу се Резолуција СБ УН и Кумановски споразум; Запад и ЕУ „обликују” тај део српске територије као самосталну државу грубо газећи међународно јавно право.
ЕУ непрестано од нас тражи да се приклонимо њеним „принципима и вредностима”. А да ли су „принципи и вредности” лицемерје, цинизам, непоштовање међународног права? Треба ли подсећати да су нас „западњаци” (ЕУ предвођена Америком) бомбардовали грубо газећи међународно право које би требало да буде саставни део тих њихових „принципа и вредности”? Треба ли подсећати на њихово понашање у време мигрантске кризе, на изражену ксенофобију, на почетак пандемије, кад су попут пирата крали респираторе, затварали границе, до актуелних тренутака у вези са сукобом у Украјини, при чему је веома јасно да ЕУ више није своја. Она је постала војна организација, а не грађанска унија, која је изгубила идентитет, ако га је икада и имала. У односу према Србији јасно исказује нетрпељивост. То потврђују изјаве званичника ЕУ, али и неких „ратоборних” европских посланика попут Виоле фон Крамон, која не скрива мржњу према српском народу. Таква мржња нашла се и у званичним документима – декларацијама и резолуцијама ЕП, у којима се напада СПЦ јер негује „традиционалне породичне вредности”. ЕУ нас неће као партнера и равноправног члана, већ као своју колонију. Познати немачки политичар Вили Вимер још 2000. године, у писму тадашњем немачком канцелару Шредеру, пренео је став Америке на састанку НАТО-а у Братислави, који је постао део закључака: „Србију треба непрестано држати далеко од ЕУ”.
Грађани Србије су све то препознали. Зато је подршка европском путу доживела пад. Са сталним притисцима, претњама, условљавањима да морамо беспоговорно да се придружимо спољнополитичком курсу ЕУ, иако поглавље 31, које то дефинише, није ни такнуто, појачаваће скептицизам према ЕУ.
ИЗВОР: Политика