(Не)суочавање са злом: Хрватска поништава Србе и кад „осветљава“ највеће губилиште српског народа

• Хрватска је показала добру вољу да у својим просветним активностима осветли тему Холокасута на територији НДХ, али никако и да злогласни концентрациони логор Јасеновац назове правим именом -највећим српским и јеврејским градом под земљом.

АУТОР: Наташа Јовановић

Позив, који је, пригодно на Дан победе над фашизмом, хрватско Министарство науке и образовања упутило основним школама да мотивише ученике да се обиласком спомен комплеска Јасеновац упознају са „размерама и последицама почињених злочина против човечности“ могао би се објаснити суочавањем са истoријском одговорношћу да није неколико спорних чињеница.

Наиме, Хрватска, по речима Николе Ожеговића, историчара и теолога са Филозофског факултета у Бањалуци још једном je направила отклон од локалног контекста Другог светског рата, Јасеновца и читавог низа других логора у НДХ, бежећи у апстракције. Она се, каже, позива на Холокауст, али као на општи европски феномен.

Локални контекст је проста чињеница да је Холокауст у НДХ започет много раније у односу на нацистички Холокауст. На тој ноторној чињеници инсистирају и припадници јеврејске заједнице и истраживачи Холокауста на глобалном нивоу. Они су изнели податак да је у Хрватској три четвртине Срба и Јевреја уништено од стране НДХ, као што су рецимо у Литванији домаће снаге уништиле 96 посто Јевреја што представља много виши праг смртности у односу на европски просек. Срби и Јевреји били су примарна жртва НДХ, и највећи непријатељ у њеним очима“.

Истребљење као државни пројекат

Хрватска се никада није суочила са овим чињеницама, а најбоља илустрација негирања злочина је, каже Ожеговић, то што се Дан Холокауста обележава 27. јануара а не рецимо 22. априла што би било прикладније јер је тога дана одлобођен Јасеновац, највеће губилиште српског, па и јеврејског народа.

Ожеговић подсећа да је од почетка 90-тих година, ако пратимо просветну политику Хрватске, НДХ била представљана, у најбољем случају, вредносно неутрално и то у контексту обнове хрватске државности након дугог низа година, односно дугог низа векова.

„Од средњег, раног 12. века, Хрватска није имала државу све до 1941. када је обновљена, и управо слика те хрватске државе преовлађује у историјским уџбеницима. Међутим, чињеница да је са НДХ директно повезано питање геноцида почињеног над Србима, Јеврејима и Ромима,што је био јединствени државни пројекат тадашње хрватске државе, вишеструко се релативизује и негира на разним нивоима и на разне начине“.

Ревизионизам са дубоким коренима

Велика заслуга за негирање карактера геноцида почињеног у НДХ, као и драстично умањивање броја жртава припада Фрањи Туђману који је у својој књизи „Беспућа повјесне збиљности“, каже наш саговорник, тврдио да је укупно у свим логорима НДХ убијено „60 тисућа људи“, подједнако Срба, Хрвата и осталих.

„Оснивач хрватске државе и њен први председник, данас има наследнике и идеолошке следбенике на различитим нивоима и оно што је важно рећи то није маргинална појава у хрватском друштву као што то неки историчари левичарске орјентације желе да представе. Један од тих историчара, уједно је и коаутор уџбеника у којем је стоји да је у Јасеновцу убијено 50 хиљада људи.

Ревизионизам у Хрватској има дубоке корене, распрострањен је у хрватском друштву, укључујући и највише државне институције, архиве, образовне институције и црквена гласила, попут Гласа концила“

Они који немо посматрају

То је, каже Ожеговић, државна политика Хрватске са којом треба рачунати и која не оставља простора за илузије да може бити промењена. Напротив, тврди, у сусрет обележавању стогодишњице од избијања Другог светског рата и оснивања НХД она може бити само продубљена.

„Не постоје геноцидни народи већ политика која може бити прихваћена од шире друштвене заједнице. Друштво својим нереаговањем на чињеницу да је почињен геноцид од стране припадника тог народа, сноси одговорност. То је разрађена методологија у изучавању Холокауста где највећи број припадника једног друштва спада у категорију „оних који немо посматрају“.

Блајбург – место колективног памћења

Што се тиче меморијализације, она се у Хрватској не спроводи у мери довољној да би се најшири слојеви, посебно млађе генерације, упознале са страхотама Јасеновца, јединог логора који није основала и није њима руководила нацистичка Немачка

Култура сећања и памћења у Хрватској базирана је, сматра наш саговорник, пре свега на антијугословенској и антикомунистичкој матрици.

„Када ходате хрватским градовима често можете да видите називе улица који упућују на то, као што је Улица блајбуршких жртава. Тиме се поручује да су Хрвати највеће жртве у Другом светском рату, а Блајбург место колективног памћења хрватског народа“.

ИЗВОР: Спутњик