Василије Трбић (1881–1957), легендарни српски четнички војвода, један је од најхрабријих бранилаца српског народа у Старој Србији и Македонији. Непосредно пред своју свадбу, у јеку Младотурске револуције 1908. године, када је проглашен „хуријет“ – уставна слобода – Трбић је добио прилику да покаже каква је права српска одлучност. Бугари су, користећи ново стање, покушали да прошире своју пропаганду у Азоту, делу велешке казе где је српски живаљ био већински. Бугарски митрополит Мелентије из Велеса, праћен одредом турске регуларне војске под командом поручника Абдурахман-ефендије, кренуо је да обиђе српска села и манастир Согљенски, проглашавајући их „бугарским“. Догађај се одиграо у селу Теову. Када је турска колона стигла, Трбић их је дочекао као домаћин, али са чврстом одлуком да не допусти даље напредовање. Митрополит је тражио да се упути у манастир Согље и даље у Ораов Дол, тврдећи да су то бугарске цркве које су Срби „заузели за време комитлука“. Трбић је хладнокрвно одбио да му пружи и чашу воде, а када је митрополит затражио столицу, мутевелија српске школе Стојко Пецески одговорио му је да је у Теову нема за њега. Управо тада Трбић је ступио на сцену. У кући деда-Бошка Плевенског, где је митрополит одсео са официром, Трбић је ушао и пред свима, без оклевања, рекао Мелентију: „Је ли ти, попе, шта ћеш овде и куда мислиш одавде? Знај добро да одавде можеш да идеш само у Велес.
Тамо ти је слободан пут. Сваки други корак у Азот стајаће те главе! Убићу те као пса!“ Када је митрополит позвао на султанов ферман и царску заштиту, Трбић се окренуо официру и мирно, али одлучно, саопштио: „Чим кренете из Теова у Ораов Дол, на мосту Бабунском чекаћу те са сто својих људи. И ту ћемо поделити мегдан.“ Затим је послао курире у околна села, сакупио чете у клисури и спремио се за борбу. Турски официр, свестан ситуације, телеграфисао је велешком кајмакаму и валији Махмут Шефкет-паши. Одговор је био јасан: војска се одмах враћа у Велес, а митрополит иде даље на сопствени ризик. Турци нису смели да ризикују сукоб са српским четницима због једног бугарског свештеника. Мелентије је, понижен и бесан, морао да се врати.
Пут назад водио је кроз густо трње, па је у Велес ушао сав поцепан и у ритама – на радост Срба и подсмех Турака. Овај догађај постао је симбол прве велике српске победе у пропагандној борби после „хуријета“. Трбић је показао да Срби нису остављени и да ће бранити своја села и цркве по сваку цену. Његова одлучност подигла је морал српском народу у Азоту, који је до тада живео у страху од бугарских насртаја и турске несигурности. Војвода није само спречио бугарско напредовање – он је доказао да се српска реч и српска пушка и даље поштују. Овај подвиг описан је у Трбићевим мемоарима „1898–1918“, који сведоче о његовом целом животу: од организације четничке акције у Пчињи, преко битака са Турцима, Арнаутима и Бугарима, до славних дана Балканских ратова и специјалне мисије у позадини непријатеља током Првог светског рата. За храброст је одликован Карађорђевом звездом са мачевима, а његово име остало је вечити узор српског јунаштва и родољубља у борби за ослобођење и уједињење.
ИЗВОР: Компасинфо