- Велбужд није био само битка. Био је то тренутак када је српско оружје, спојено са мудрошћу, храброшћу и вером, преокренуло ток историје.
- У долини Струме, где се данас простире Ћустендил, остала је успомена на дан када је српска коњица заувек променила равнотежу моћи на Балкану.
- Од тог јулског јутра 1330. године, Србија више није била само краљевина – постала је сила која ће, под Душановим вођством, достићи врхунац средњовековне славе.
- Победа код Велбужда није била крај једног рата, већ почетак златног доба српске државе.
Лето 1330. године било је време када се Балкан тресао од сукоба великих амбиција. Српско краљевство, под Стефаном Урошем III Дечанским, већ је годинама ширило своје границе ка југу, освајајући делове Македоније и угрожавајући равнотежу моћи. Византија, ослабљена унутрашњим грађанским ратом између Андроника II и Андроника III, видела је у Србији опасност. Бугарски цар Михаило III Шишман, ожењен сестром Андроника III, склопио је савез са Византијом 1327. године: заједнички напад на Србију, Бугари са истока, Византинци са југа, како би заједно сломили растућу силу Немањића. Михаило је сакупио око петнаест хиљада људи – дванаест хиљада Бугара и три хиљаде плаћеника, Влаха, Татара, Кумана и Јаса – опремљених штитовима, копљима, мачевима и лакшим оклопима. Срби су, пак, имали око осамнаест хиљада: петнаест хиљада домаћих ратника, стрелаца и пешадије, плус две хиљаде тешко наоружаних немачких и каталонских плаћеника, међу којима и чувене алмогаваре, лаке али брзе и смртоносне.Стефан Дечански није чекао. Знао је да мора спречити спајање непријатељских војски. Док је Андроник III већ ушао у Прилеп и заузео неколико тврђава, али застао на граници, бугарска војска је кренула долином Струме, прешла границу код Землена и упала у српске земље, пљачкајући села. Српска војска се окупила на Добричком пољу, код ушћа Топлице и Јужне Мораве.
Стефан је, са сином младим краљем Душаном, пожурио да пресретне Бугаре пре него што стигне византијска помоћ. На путу је свратио у манастир Светог Ђорђа у Старом Нагоричану, где је дуго се молио пред иконом светитеља, призивајући помоћ као што је некада помогао његовом претку Симеуну Немањи. „Страдалниче Христов Георгије, види велику невољу и тугу срца мога…“ – речи које је изговарао пред иконом још увек одјекују у легендама. Застао је и у манастиру Сарандапорском, а онда се улогорио на узвишењу Спасовица код Николићевца, поред Струме, близу Велбужда – данашњег Ћустендила.Две војске су се нашле једна наспрам друге. Преговори су почели – Стефан је слао посланике, тражећи да Михаило одустане, подсећајући га да не дира оно што је Бог другоме даровао. Бугари су, верујући у примирје, растурили се по околним селима у потрази за храном и пленом. Дисциплина им је попустила. У међувремену, српске снаге су добиле појачање: хиљаду каталонских коњаника под Душановим вођством стигло је ноћу. У суботу, 28. јула 1330. године, у седам сати изјутра, када је сунце тек почело да обасјава долину извора Струме, Срби су ударили. Трубе су зајечаје, коњи затресле земљу, оклопи заблистали на сунцу. Стефан је командовао главнином, али срце напада носио је Душан – на челу тешке коњице, са немачким и каталонским плаћеницима, ударио је право у средиште бугарских редова.Бугари су били потпуно изненађени. Покушали су да се организују, Михаило Шишман је викао наредбе, али било је касно. Српска тешка коњица, са сјајним панцирима, калпацима и дугим копљима, пробила је њихове редове као нож кроз масло. Душанове јединице су се засецале у центар, где је стајао царски штандарт. Стреле су летеле са обе стране, али српски стрелци, који су гађали са обе руке, нису промашивали. Бугари су се повлачили у хаосу, многи су пали у реку, вода Струме је поцрвенела од крви. Михаило је, покушавајући да заустави панику, пао са коња – неки кажу да се коњ саплео, други да је рањен. Ухваћен је, доведен пред Стефана. Према једној верзији, Душан га је лично погубио; према другој, умро је од рана док је разговарао са српским краљем, призивајући Божју вољу. Његово тело је касније сахрањено у цркви Светог Ђорђа у Старом Нагоричану, где је Стефан, у знак захвалности, подигао храм на месту своје молитве.Битка је трајала кратко, али је била крвава. Бугари су потучени до ногу, њихова војска се распала, многи су побегли или заробљени. Српски губици били су минимални. Душан се посебно истакао – његова храброст и вештина у вођењу коњице постали су легенда. Стефан је одмах послао сестру Ану (бившу Михајлову жену) и њеног сина Јована Стефана у Трново, са српском пратњом, постављајући малолетног нећака на бугарски престо. Директно, Србија је добила мање територијалне користи – међу њима и Ниш – али дугорочне последице биле су огромне. Византијско-бугарски савез је разбијен у самом корену.
Андроник III, чувши за пораз, окренуо је војску против ослабљене Бугарске уместо против Србије. Србија је постала најмоћнија сила на Балкану. Пут ка освајању целе Македоније, Албаније, Епира и Тесалије био је отворен. Само годину дана касније, Душан ће преузети круну, а 1346. крунисати се за цара Срба и Грка у Скопљу, са бугарском подршком. Велбужд није био само битка. Био је то тренутак када је српско оружје, спојено са мудрошћу, храброшћу и вером, преокренуло ток историје. У долини Струме, где се данас простире Ћустендил, остала је успомена на дан када је српска коњица заувек променила равнотежу моћи на Балкану. Од тог јулског јутра 1330. године, Србија више није била само краљевина – постала је сила која ће, под Душановим вођством, достићи врхунац средњовековне славе. Победа код Велбужда није била крај једног рата, већ почетак златног доба српске државе.
ИЗВОР: Компасинфо