У Турну Северину, преко пута српског Кладова, 1882.године основана је српско-словенска православна црквена општина. Имали су и новине на свом језику “Славенска слога“ почев од 1895.г. Српска школа у Турн-Северину основана је 1864. године.
АУТОР: Ранко Јаковљевић
Међу српским учитељима нашао се и Драгутин Илић, син Јована, брат Војислава Илића. Новине пишу:
“Био је љути противник краља Милана Обреновића и у исто вријеме лични пријатељ краљице Наталије. Године 1887. био је у покрету нове социјалистичко-радикалске странке, док је истовремено покретао лигу “Велика Србија”. Због својих опречних иступања и ставова, Д. Илић се замјерио власти и био прогнан из Србије у румунски градић Турн Северин.
За вријеме боравка у Румунији сазнао је да невидљива краљева рука има намјеру да га успава хлороформом, однесе у чамац и пренесе у Кладово, гђе би га ухапсила српска полиција (Драгољуб Влатковић, Суђења српским писцима, Ново дело, Београд 1987. стр. 66). Завјеру је смислио “краљев шпијун по имену Кешељ, који је Драгутину подметнуо пиштоље и оптужио га да у Румунији покушава да наоружа људе за оружани упад у Србију”.
Послије абдикације краља Милана 1889. године амнестирани су сви политички кривци и Драгутин се вратио у Београд. Међутим, амнестија је била привидна. За “обиљежене” није било државне службе, па је Драгутин одлучио да се професионално бави књижевношћу.
https://srpskainfo.com/magazin/srpski-vizionari-tehnosvijeta-3-dragutin-j-ilic-distopijski-vizionar/
Као учитељ тамо је 1891-1892. радио и песник Војислав Илић. Енциклопедија Српског народног позоришта о томе садржи одредницу: Крајем 1891. напустио је службу и породицу и прешао у Румунију, где је радио као учитељ у Турн-Северину. После пада Пашићеве владе, али и због незадовољства животом у Румунији вратио се августа 1892. у Београд.
Из боравка у Турну Северину потиче његова “Елегија на развалинама куле Северове“ “Надежде вараху мене/ Обманули ме друзи/ Као блуднице жене./ Садашњост моје је пуста, ко пуста пећина нека./ И у њој суморно звони мој слаби и празни глас:/ Прошлост је протекла моја ко бурна планинска река./ А са њом радости моје ко рајски један час,/ Ко звук изгубљен давно. За све што беше лепо,/ За отаџбин’, љубав и младог друга свог,/ Спокојство и дане своје ја сам жртвов’о слепо/ И силе духа мог./ И све је прошло редом: завичај, љубав и друзи,/ Па и топлина жеља и вера, па и над./ И ја сам остао самац. О појте песму о тузи,/ Смртно је моје тело, разорен, празан град.“
“У Турн Северину постојала је српскословенска црквено-школска општина и српска основна школа. У тој школи дуги низ година био је учитељ неки Светозар Попадић, који је у отаџбини осуђиван за криминална дела, Због сукоба са члановима Општине, он је 1891. напустио службу и њега је заменио Војислав Илић. Наш велики песник отпочео је рад у овој школи у половини школске године (јануара 1892). Но, прионуо је на рад свом својом вољом и енергијом. Поред деце учио је и одрасле. А већ наредног месеца (фебруара) отворио је и „вечерњу школу за макелонску момчад“, јер је у овом малом румунском месту било подоста Македонаца – више него Срба. Али не само то: сасвим у духу свога национално-пропагандног рада, основао је и друштво под именом „Братство Срба и Македонаца“. У раду Илићу помаже и његова жена Зорка. А он отвара још једну – недељну школу. Ту је школу могао похађати свако старији од 12 година, а у њој је Илић држао предавања из историје српске и словенске. Био је, дакле, учитељ, наставник и предавач. Но, и поред свих тих његових одговорних, обимних и значајних активности, положај Илићев у Турн-Северину постајао је све тежи и по њега лично све непријатнији. Највише због сукоба међу члановима Српскословенске црквене оп штине. У писму тадашњем министру иностраних дела, Николи Пашићу, писао је (из Турн-Северина 28. 5. 1892) и следеће: „Субвенција не долази, акта (Општине) одузета, а у Општини крајњи неред – све је то код овдашњих Срба изазвало према мени сумњу, која кад се обистини може довести дотле да се од њих оружјем браним“.
-Драгољуб Влатковић– “Борба“ 22-28.2.1999.
***
Пар година након Илића, водећи српски културни посленик у Турну Северину био је свештеник и учитељ Лука Дожудић. Каниц 1897. У књизи “Србија земља и становништво“ поводом боравка у Кладову примећује: “Чак и у српским круговима мало је позната чињеница да у трговински живом румунском лучком граду живи око 200 породица из Дебра на Дриму, које су, како ме је уверавао њихов свештеник и учитељ Лука Дожудић, верне свом старом српском завичају те су чрсто повезане са својим тамошњим рођацима и пријатељима“.
За Луку Дожудића се зна да је до краја 1867.г. био свештеник у Неузини (данас у општини Сечањ), када му је захвално грађанство изразило благодарност пригодном објавом у “Застави“ од 3.12.: “Признавајући велике труде које је у обштини овој на пољу духовном наш свештеник Лука Дожудић ради духовног развитка полагао, не можемо да му при одласку не искажемо јавну благодарност, како у вештини звања и проповеди које смо сваке недеље и празника слушали, тако и и начину понашања са обштином где је лепу успомену поверења стекао. Само тако вредни служитељи олтара и чувари народа нека се по народу шире, пак нам је извесна лепша будућност; старо и младо с плачем растајући се, вредном свештенику г.Луки Дожудићу искрену благодарност изјављује. У Неузини 18.новембра 1867.“
- активан је као парох новобечејски и учесник Срског народног сабора у Карловцима 27.јуна исте године. Отуд потиче његово излагање:
“ Лука Дожудић свештеник- Славни саборе! Скуписмо се у име божије да већамо сви о срећи народа. Једни из световно-свештеничког, други из световног реда, све сам Срби, којих је не сумњам, једна иста жеља. Пошто је на дневном реду бирање председника ове високе куће; то молим господо, да би мене пажљиво саслушали. Исцрпљује се са свију страна, ко ће у овој кући председничку столицу заузети- доказивало се са политичко-историчког и црквено-каноничког чисто природног гледишта но још се до решења дошло није. Ја господо не знам зашто се ствар тако одуговлачи кад по моме схваћању и предлог др Суботића и предлог г. Анђелића архимандрита у ствари су једно. У овом сл. збору видим данас две странке. Једни приписују председништво св. патријарху као природном; други пак приписују ово патријарху као почасном или no превосходству свога достојанства као највреднијем. Ја овде видим да се обе странке усредоточавају старешини своме, старешини, кога је народ за старешину изабрао. Болу ме речи неки поштовани говорника, који јуче споменуше октроисаног патријарха Господо! Овај је израз баш хатар непријатељу нашем, који згоде вреба да што је једаред октроисао, да и други пут октроисати може. На туђем земљишту, туђој земљи, земљи која не припознаје друге народности, не може се ни појмити особита слобода но слобода извршивању тек неки донешени закона. Ми смо добили собствену црквену самоуправу т. ј. добили смо слободу, да се можемо границама автономним двизати. Не видим господо да би упражњавањем овим, доведена била слобода у опасност, као што нагласи јучер г. др. Милетић, напротив држим, да би баш у безграничној слободи пали у горе зло. Опомињем вас на агитације при бирању посланика за земаљски сабор пак да столицу овде не заузме какав православни Мађар. Пошто се привиђају овде две странке, једна конзервативна, друга либерална, то у овима не видим стварне разлике. Сматрајући обе странке видим да су обе једно исто, јер консервативци прииисују природн право председништва патријарху, разумем кондиционално докле он у интересу цркве и народа радио буде, док либералци бирају патријарха као председника, предпочитујући да се за народ и државу брине…
Бацимо се господо на стару прошлост, помислимо како је Јован Ђорђевић негдашњи митрополит народу и просвети служио, кад, пошто је силом власти народу за митрополита наметнут- све школе упропастио, фондове разметну, а професоре из Русије доведене растерао, говорећи им: „Идите од куд сте дошли, ко вас је најмијо, тај нек вас и плати“. Та није ли и сам славни Рајић називао овога господина „вишњаја земљи вага“. О председништву оваке старешине било 6и заиста питање.
Пошто таке опасности нема, пошто ми пристојност налаже да старешина цркве и председник буде, то сам зато.
Навешћу вам неколико примора: „Den Vorsitz bei der National-Synode fuhrt das Oberhaupt der betrefenden Unadhangigen Кirche.“
Досад смо били зависни имадосмо вредседника ц. кр. комесару сад пошто собствену самоуправу добисмо- добисмо слободу извршавања нашега аутономног права. Даље: „Die Nаtional-Synode ist das gesetzgebende Organ fur den Umpfaug deu Aulokefalen Kirche ir allen Angelegenheiten“, то je, не као што ce поштовани изасланик Ристић адвокат изразио, да je делокруг овакова народна конгреса (разумем синод, јер су владике Ex offo заступљени) само зато да се догматичне ствари решавају него -пошто се вели, да је овакав конгрес меродаван у свима uпoсловима, а наиме о уређењу црквени намастирски добара, о уређењу школа, дотацију свештенства, учитеља, епископа, тo држим да је мњење г. Ристића неуместно.
Пошто је господо законодавни орган скупштина ова, то држим да не би баш умесно било толико о председничкој столици дебатовати,кад је ово по мом немеродавном мњењу само један формалитет.
За безусловно председништво нисам, јер тиме се ограничују воља и напредак- Кад се навађују и многи докази конзервативне странке са гледишта црквених васељенских сабора- Као пример да је Manuel I. Comnenus у синоду од фебруара месеца 1147. Сам председавао и патријарха Косму Другог Атикуса који у интересу цркве и неслужаше осудио.- Имадем и многи други примера од 1156, против патријарха антиохијског, од год.1351. при цару Јовану Шестом Палеологу gegen die Palainiten т. д. Све ово наводећи, а у обзир узимијући данашње околности, зближења ради обе странке засад би био за предлог г.Јоце Живковића“
Застава 2.7.1869.
***
- Лука Дожудић био је свештеник у Мајданпеку, одакле је убрзо премештен у тек ослобођени Лесковац где је, као наставник гимназије основао Народну читаоницу “Уједињење“ са скромним почетним фондом од 12 књига… 1896.г. евидентиран је као учитељ основне шкое у Миријеву…
***
Како извештава “Босанска вила“ за 1904.г, штампана у Сарајеву, Српско-словенска општина у Турн Северину приредила је у суботу 31. јануара бал у корист српске школе. Убрзо се и она гаси под бременом асимилационих трендова који су на тлу Румуније досегли зенит концем прве четврте 20.века.
ВЕЛИКИ ЂАЦИ СРПСКЕ ШКОЛЕ У ТУРНУ СЕВЕРИНУ
Михаило Мерћеп (Дубровник, 1864 — Београд, 1937) је био свестрани спортиста, светски путник и авантуриста; интелигентан, окретан, предузимљив и успешан пословни човек; глава многобројне породице и један од пионира авијације на просторима Балкана. Бавио се пилотирањем и конструисањем авиона.
РИСТО ВУКАНОВИЋ
Ристo Вукановић (Буговинакод Требиња, Херцеговина 3. април 1873/16. април 1873 — Париз, 7. јануар 1918) био је српски сликар импресиониста. Основну школу је учио у Турн Северину у Румунији а гимназију у Београду.
Једина српска школа у Румунији 1900.
Турн-Северин, на појутарје Св. Саве. Хитам да вас известим, како је код нас прослављена свечаност школи Св. Сави. На Св. Саву освануо је жељно очекивани дан којем се радују и славе сви Срби у свима крајевима раскомађеног Српства. Српска школа Т. Северину има да забележи једну светлу славу, која је одржана у овом једином просветном српском заводу у читавој краљевини Румунији. Колико овд. српски живаљ воли своју школу, показао је онај лепи велики одзив Срба, који дођоше, да пред иноверцима увеличају српску славу. Свакоме присутноме пливало је срце у радости, гледајући како се Српчићи веселе поред “Ускликнимо“ декламације, те је сваки од присутних понео са собом милу успомену, која ће дуго остати урезана у памети ове у сваком погледу величанствене прославе. Говорима овд. срп. народ. учитеља г. румунске учитељице, Л. А. јасно је обележен значај заслуге првог архиепископа светитеља Саве. Но највећа заслуга око ове прославе пирипада општеуваженом омиљеном председнику, г. Андрији Стојановићу, кој се истина очински стара за напредак ове школе опћине. Хвала му! Ујутру у 10 сати беше водоосвећење у срп. школ. Дворани, свечано благодареније, затим кољиво, које је такође врло лепо искићено било. Колач ломили су са рум. свештеником г. Андрија Стојановић председник домаћин славе уз г. Д. Б. учитеља За време резања колача појали су сви присутни тропар св. Саве. После тога свечаног чина, нудили су присутне госте кољивом и разним другим понудама, које су поклонили овд. родољуби пријатељи ове школ. опћине. Беседа у вече није приређена, јер пев. друштво нема свог хоровођу. Но зато је била спремљена музика, те су гости остали до пред вече у весељу и разговору. Добровољних прихода пало је око 140 франака, које ће се унети у фонд за издржавање овд. срп. школе.Ово је дело свакако хвале вредно, те желити је да се оваке свечаности редовно сваке године олпжавају.
“Застава, 21.1.1900“
ЗНАЧАЈНЕ ЛИЧНОСТИ ИЗ ТУРН СЕВЕРИНА
ДИМИТРИЈЕ ФРАНАСОВИЋ
Димитрије Франасовић рођен је 1880.г. у Турну Северину. Студирао је архитектуру у Минхену и вајарство у Дармштату. Поводом 1800. годишњице укључења Дакије у састав Римског царства, начинио је споменик императору Трајану. Владарева биста изливена у бронзи постављена је на дорском стубу високом 7 метара, сазданом од гранита из Караре. О манифестацији поводом откривања споменика вест је донела и арадска “Трибуна“ у броју 114, 15-28. јун 1906. Могуће да је дорским стубом Франасовић овековечио чињеницу да је аутор највећих Трајанових дела на Дунаву, импозантног моста између данашњег Кладова и Турну Северина и пловидбног канала на Ђердапу, био највећи архитекта Старог Рима, Грк Аполодор из Дамаска. Д.Франасовић пројектовао је и је чесму планирану за изградњу испред цркве Мадона Дуду у Крајови и израдио попрсје Лудвига Ван Бетовена. Године 1908. извршио је самоубиство. Сахрањен је у породичној гробници у Турну Северину. Његов “Трајан“ и данас краси градски парк у Турну Северину.
Милан Л Поповић, чланак у листу Време од 27.4.1927, записао је: “Император Трајан посматра у новој постојбини, са једног парком засађеног брежуљка, усред мирисног јоргована, и перуника, један нов свет, са новим обичајима, новим језиком и новим лепотама. Његова статуа од белог мрамора и бронзе окренута је с лица нашој обали и пред његовим очима издваја се Кладово са нашим равнима…“
РИХАРД ФРАНАСОВИЋ
Рихард / Richard Franasovici / Франасовић рођен је 8.4.1883. у Т.Северину, 20 км низводно од Оршаве где је био живео његов стриц Фрања Франасовић. Био је аустријски држављанин. Основну школу завршио је у месту рођења а лицеј “Свети Сава“ у Букурешту, где је и дипломирао на студијама правних наука 1904.г. Од 1906.г. радио је у Турну Северину као адвокат, тада стекавши румунско држављанство. Учествовао је у Првом светском рату као официр румунске армије. За генералног секретара у Министарству иностраних послова постављен је 1922.г. У раздобљу 1923-24 и 1927-28 обављао је дужност помоћника државног секретара. Од 14.11.1933. до 3.1.1934. и од 5.1.1934. до 18.11.1937 вршио је функцију министра јавних радова и комуникација, а од 18.11.1937. до 28.12.1937 министра унутрашњих послова Краљевине Румуније. Положај амбасадора у Варшави имао је 1938-1939, те у Паризу 1.90.1939- 1940.г. Представљао је послератну румунску владу на конференцији у Лондону фебруара 1946, потом био био члан делегације на Париској мировној конференцији. Емигрирао је у Француску 6.11.1947, румунско држављанство му је одузето 20.2.1948.г. Умро је у егзилу у Паризу 1964.г. У румунској штампи могу се наћи тврдње да је “потомак аромунске фамилије насељене у Турну Северину од 1830.г“
ПИА ИЂИРОШАНУ
-ПРИМАДОНА КЛАДОВСКЕ КРВИ-
(Турну Северин 1906)
Време, 15.3.1932
РАЗГОВОР СА РУМУНСКОМ ПРИМАДОНОМ Г-ЦОМ ИЂИРОШАНУ
„Била бих ванредно срећна кад бих певала још једном пред Београдско мпубликом“
Позната оперска певачпиа, симпатична госпођица Пиа Иђирошану пожњела је леп успех на свом првом концерту пред пресгоннчком публиком. Госпођица Пиа Иђорошану изложила је јуче нашем сараднику ове своје утиске поводом гостовања у Београду: – Ја сам изванредно одушевљенана пријемом, који ми је приредила ваша публика. Ретко сам видела толико одушевљење код омладнне и оно ме, у многим, потсећа на буран аплауз румунских студената. Нарочито ми се свидела пажња ваших сиромашних студената, који у ми, обучени у народна одела,доносилн цвећа у гардеробу.
Иначе, могу да вам саопштим да сам упола ваша земљакиња. Дед ми је рођен уКладову и звао се ИђирошановИћ, а ја сам рођена у Турн СеверИну. Раније о томе нисам хтела да говорим да публика не би мислила да је то само реклама. Срећна сам што сам као прва румунска певачица код вас, ипак, непшто учинила у корист бољег пријатељства између наша два народа и то баш у тренутку, када су између Румуније и Југославије решена сва спорна питања. Затим је гђа Иђирошану наставила о својим студијама у Француској: – Са Опером комик била сам на турнеји у Паризу, Лиону, Хавоу, Марсељу. У 1929 год. била сам изабрана приликом годишњице у Трокадеру да играм улогу Јованке Орлеанке. Била сам у Мађарској, а после Београда идем у Загреб. Италију, Чехословачку итд. Кроз две године намеравам да идем у Америку. Била бих изванредно срећна да певам још једном пред београдском публиком и то уз пратњу оркестра Краљеве гарде.
Диригент г. Покорни био је љубазан и обећао ми да би ми радо изишао у сусрет. Питајући је, на којим је операма г-ца Ићирошану до сада певала, наш је сарадник добио одговор: – У Букурешту, Клужу, Паризу, Лиону и Будимпешти. -А мислите ли да наступите и на нашој опери? -Свакако. Г. Христић, директор опере резервисао ми је две вечери за крај овога месеца. Певаћу у „Риголету“ и „Мадам Бетерфлај“. То су иначе улоге које ја лично највише волим и са којима сам пожњела до сада највише успеха. Гца Иђирошану путује са својим менаџером, г. Вамашеском, бившим дирекгором Краљевске опере у Букурешту, који је изванредно вешт у проналажењу талената. Он је, између осталих, пронашао и Трајана Гросавескуа славног тенора Бечке опере.
ВОЈИСЛАВА ЂОРЂЕВИЋ
Војислава ЂОРЂЕВИЋ (Турн-Северин, Румунија, 3. IV 1933 – ), 3 разреда гимназије и БШ, у СНП од 1. III 1950. до децембра 1951. Чланица балестког ансамбла Српског народног позоришта у Новом Саду.