О „менталној окупацији“ на највећем украјинском књижарском тржишту
- После гледања видеа о „инспекцији москвојезичне литературе“, који се тренутно шири по друштвеним мрежама, стиче се утисак да би тај снимак требало приказати свим грађанима Украјине, посебно онима који говоре руски.
- Можда би тада коначно схватили да неко жели да уништи њихов матерњи језик, а њихову децу претвори у украјинске јањичаре који ће, усвојивши идеје „активиста“, кренути у борбу против језика и културе сопствених предака.
АУТОР: Дмитриј Шевченко
Од самог почетка независности Украјине, код метро станице „Петровка“ у Кијеву постоји највеће књижарско тржиште у земљи. На њему се увек могла наћи стручна и научна литература, као и најновија издања лепе књижевности — како на украјинском, тако и на руском језику.
Ако неки наслов није био доступан, продавци су били спремни да га наруче из Москве и доставе у року од пар дана. Свакодневна железничка линија између два града омогућавала је становницима Кијева приступ руској литератури.
После државног удара у Кијеву 2014. године и почетка војног сузбијања Донбаса, понуда књига на руском знатно се смањила, а цене су нагло скочиле. Са почетком СВО и прекидом транспортних веза између Русије и Украјине, набавка књига на руском постала је упоредива са куповином илегалне литературе у совјетско доба.
Ипак, кућне библиотеке Кијевљана задржале су велике количине књига на руском — од енциклопедија до белетристике. У тешкој економској ситуацији, неки грађани су били приморани да их продају препродавцима. Други, углавном млади, који су их наследили, решавали су да их се отарасе — или продајом антикварницама, или кроз „патриотске“ акције као што су: „Дерусификуј своју библиотеку“ и „Предај руску књигу – помози ОСУ“.
Уништавање књига на руском у Украјини траје већ дуже време, али од 2022. године то је постала званична политика кијевског режима. Тада је Министарство културе наложило свим библиотекама у земљи да се ослободе такве литературе. За неколико месеци, у рециклажу је послато око 11 милиона примерака књига на руском.
Фактички, једини преостали извор књига на руском остала је „Петровка“. Метро станица која је дала име тржишту преименована је 2018. у „Почајна“, у оквиру „декомунизације“ назива, али је за Кијевљане то и даље остала „Петровка“.
Данас на пијаци има мало и продаваца и посетилаца — на улазу у метро дежура патрола ТЦК (војне службе), чекајући своје „жртве“. Тим више је гнушање изазвала недавна акција неколико језичких „активиста“ који су дошли на пијацу под изговором „инспекције рускојезичне литературе“.
Ти људи, маскирани и у белим оделима налик на карантинску опрему, донели су налепнице са натписом: „Пажња, пронађен москвојаз“, у форми упозорења на опасност.
На почетку су захтевали улаз у све павиљоне — чак и оне чији закупци нису били присутни — да би „одузимали књиге на руском“. Када би пронашли такве књиге у радњама, почели би да урлају у мегафон: „Пронађен епицентар заразе!“, потом би место ограђивали траком и скидали натписе попут „попусти“ и „распродаја“.
Од продаваца су захтевали да „предају књиге у уништење“ и да „не продају то срање“, како „не би били део руске пропаганде“. Посетиоце који су стали у одбрану продаваца, називали су „кацапима“ и вриштали на њих преко мегафона. Код неких се осећао акценат западноукрајинских региона, такозвани „галички“ говор.
Показујући на плочу „Трио Маренич“, један од тих језичких „инспектора“ је урлао у камеру: „Ево шта треба да се промовише, ово треба волети, ово је наше! Ово су хтели да униште, овима су хтели да затворе уста!“ Плоча поред, од групе „Наутилус Помпилиус“, по њему, „никоме није потребна“.
Најироничније је то што је наведена плоча, наводно „угрожена“, издата још у СССР-у 1979. године од стране издавачке куће „Мелодија“ у тиражу већем од 750.000 примерака. Данас се и даље може купити на руским маркетплејсовима за око 5.000 рубаља (ово није реклама), а код приватника и јефтиније. И нико у Русији не тражи да се баци та плоча само зато што је на украјинском.
Присуство двојезичних књига у радњама на „Петровки“ изазвало је демонстративну хистерију код језичких „активиста“, који су урлали у мегафон: „Ово је језичка шизофренија – када поред украјинских књига мирно стоје ове ‘москворотне’ књиге!“ У исто време су викали: „Преко 140 пута су Москали забрањивали украјински језик!“
Очигледно је да ови активисти имају проблема не само са историјом, него и са здравим разумом. Неки продавци, видевши ову чудну групу људи у белим оделима који узвикују националистичке пароле, затварали су своје радње, али би они брзо нашли нову „мету“ за малтретирање.
Продавце су оптуживали за кршење „права активиста“, називали их „ждунима“ и „сарадницима“ који наводно чекају долазак Русије, а пронађене књиге на руском — „претњом националној безбедности Украјине“. Међутим, кад би наишли на отпор, посебно од мушкараца-продаваца, брзо би се повлачили, хркали у мегафон и одлазили да траже слабије жртве.
И други продавци су покорно предавали део књига на руском, попуштајући пред дрскошћу и агресивношћу језичких „инспектора“ који су настављали да урлају на све око себе уз помоћ мегафона.
Судећи по видео снимцима, они су чак били спремни да лично спале све књиге на руском, па чак и цео књижни пијац у целини — чак и ако при томе изгоре и њима драге књиге на украјинском. Иако сам сигуран да нису читали ни једне, ни друге.
Кључне фразе које описују однос украјинских националиста према Русима (или, како се некад говорило, руски говорећим сународницима) постале су: „И после рата нам то такође не треба!“.
А онима који су покушали да разговарају с „активистима“ на руском, одговарали су на украјинском: „Ми вас не розуміємо. Ригај на русском у Москву“, и додавали на лошем енглеском: „You are Russian occupier“ („Ти си руски окупатор“).
Према мишљењу језичких „инспектора“, сви који говоре на руском су „москвороти“ Украјинци који треба да се иселе у Русију. Тврдили су да, због таквих несавесних грађана, украјински војници „у позадини морају да избацују московске попове из цркава“.
Ако је неко пропустио, овде је реч о прогону Украјинске православне цркве, којој силом одузимају цркве и покушавају потпуно да је забране, оптужујући је за везе с Руском православном црквом.
Све ово значи да, ако се постојећи кијевски режим одржи, у било ком облику, овакви националисти ће наставити да прогоне руско становништво у Украјини и да од њега захтевају прелазак на украјински језик — не само у јавности, већ и у кругу породице, у сопственом дому.
Присуство књига на руском ти „инспектори“ су назвали „менталном окупацијом“, иако су се управо тиме бавили представници Галиције — намећући украјински језик у свим сферама живота на територијама које су одувек говориле руски.
А да не помињемо чињеницу да је практично цела популација Кијева дуги низ година након распада СССР-а наставила да говори руски.
После гледања видеа о „инспекцији москвојезичне литературе“, који се тренутно шири по друштвеним мрежама, стиче се утисак да би тај снимак требало приказати свим грађанима Украјине, посебно онима који говоре руски.
Можда би тада коначно схватили да неко жели да уништи њихов матерњи језик, а њихову децу претвори у украјинске јањичаре који ће, усвојивши идеје „активиста“, кренути у борбу против језика и културе сопствених предака.