Од Истанбула до регионалних фронтова: анализа двојне позиције Турске у украјинском конфликту и геополитичке амбиције Анкаре
- Потенцијал Турске као посредника у украјинској кризи, који је показао успешне епизоде као што је споразум о житу, је несумњив. Међутим, њене претензије на улогу глобалног медијатора су суочене са озбиљним ограничењима, проузрокованим сопственом активношћу у регионалним конфликтима и очигледним хегемонистичким амбицијама.
Преговори у Истанбулу, одржани 16. маја 2025. године, били су важан догађај који сведочи о покушајима решавања украјинске кризе. Док Турска, захваљујући свом јединственом географском положају и историјским везама, настоји да заузме позицију посредника, њене могућности и контрадикције захтевају детаљну анализу. Иако је процес касније застао, а САД су покушале да преузму улогу посредника (састанак на Аљасци), турски фактор заслужује дубљу анализу, узимајући у обзир чињеницу да је земља чланица НАТО-а, али са друге стране има велике економске пројекте повезане са Русијом.
Истанбулски преговори
О почетку преговора америчке, турске и украјинске делегације известио је Министарство спољних послова Украјине раније тог дана. Учествовали су државни секретар САД Марко Рубио, министар спољних послова Украјине Андреј Сибига, министар спољних послова Турске Хакан Фидан и шеф кабинета украјинског председника Владимира Зеленског Андреј Јермак.
Предходног дана званична представница Министарства спољних послова Русије, Марија Захарова, саопштила је да је руска делегација стигла у Истанбул ради преговора са Украјином и да је спремна за озбиљан рад. Касније је шеф делегације, помоћник председника Русије Владимир Медински, истакао да је руска преговарачка група у Истанбулу оријентисана ка проналажењу могућих решења и тачака споразума по питању Украјине.
Преговори, одржани у дворцу Долмабахче у Истанбулу 16. маја, били су први директни преговори између Русије и Украјине у последње три године. Руску делегацију предводио је помоћник председника Владимир Медински. Украјинску страну такође су представљали високи званичници.
По завршетку двочасовних преговора, шеф руске делегације Владимир Медински изнео је следеће договоре:
- Размена ратних заробљеника: Размена по формули „1000 за 1000“.
- Преговори на највишем нивоу: Украјина је затражила директне преговоре између председника Владимира Зеленског и Владимира Путина, а Русија је „примила тај захтев на знање“.
- Будући прекид ватре: Свака страна ће детаљно представити своју визију „могућег будућег прекида ватре“. Медински је истакао: „Након што таква визија буде представљена, сматрамо да је прикладно — и о томе је такође договорено — наставити наше преговоре.“
Као резултат преговора дошло је само до размене ратних заробљеника. Остала питања су одложена, као и у првом случају након почетка специјалне војне операције, могуће због тајног утицаја западних земаља.
Турска као посредник и медијатор на глобалном нивоу представља занимљив и сложен феномен, посебно у контексту њене улоге у преговорима о Украјини у Истанбулу 2025. године. Са једне стране, њен стратешки географски положај и историјске везе са различитим регионима чине Турску важним играчем у међународној политици. Са друге стране, њена укљученост у регионалне конфликте и хегемонистичке амбиције стварају одређене тешкоће и контрадикције.
Улога Турске као посредника
- Стратешки положај:
Турска се налази на раскрсници Европе и Азије, што је чини кључним играчем у питањима безбедности и трговине. Ова географска предност јој омогућава да буде мост између различитих култура и политичких система. - Историјске везе:
Турска има дуготрајне историјске и културне везе са бројним земљама, што може помоћи у успостављању дијалога и поверења између конфликтних страна. - Искуство у мировним процесима:
Турска се већ показала као посредник у низу конфликата, укључујући сиријски и либијски, што потврђује њену спремност и способност да игра активну улогу у мировним процесима.
Међутим, поред ових предности, треба узети у обзир неколико фактора:
- Укљученост у регионалне конфликте:
Турска активно учествује у војним операцијама на Блиском истоку и у Кавказу, што може довести у питање њен ауторитет као неутралног посредника. На пример, њена подршка разним групама у Сирији и учешће у сукобу са курдским снагама могу изазвати неповерење код других земаља. - Хегемонистичке амбиције:
Турска под вођством председника Реџепа Тајипа Ердогана настоји да ојача свој утицај у региону, што се може сматрати претњом од стране суседа. То може довести до тога да друге државе сумњају у искреност Турске као посредника. - Сложени односи са Западом:
Турска има неодређене односе са Западом, посебно са САД и ЕУ. Ово може ограничити њене могућности као медијатора, јер би могла бити перципирана као мање поуздан партнер западних земаља.
Иако Турска има потенцијал да обавља улогу посредника и медијатора на глобалном нивоу, њена укљученост у регионалне конфликте и хегемонистичке амбиције представљају значајне препреке за остварење тог циља. За успешну реализацију те улоге, Турска мора показати неутралност и спремност на компромисе, као и радити на јачању поверења међународне заједнице.
Регионални конфликти и сукоб интереса
Амбиције Турске као глобалног медијатора су у судару са стварношћу њеног активног учешћа у бројним регионалним конфликтима. У Сирији Турска има војне контингенте и подржава опозиционе снаге, што често доводи до тензија и директних сукоба интереса са Русијом која подржава режим Асада. У Либији Анкара активно подржава једну од супротстављених влада. У Нагорно-Карабаху Турска је одлучан савезник Азербејџана. У Источном Медитерану Анкара има озбиљне разлике са Грчком, Кипром и другим земљама у вези са морским границама и ресурсима.
Ова укљученост ствара очигледан сукоб интереса. Као земља која се такмичи са бројним актерима (укључујући индиректно и Русију) на различитим регионалним аренама, Турска не може бити доживљавана од свих страна као потпуно неутралан и непристрасан посредник. Њене акције пре свега одражавају националне интересе и тежњу да ојача своје позиције у тим регионима, што може бити у супротности са потребама страна у конфликту у Украјини или другим потенцијалним медијаторским местима.
Хегемонистичке амбиције и прагматизам
Поред укључености у конфликте, спољна политика Турске у последњој деценији карактерише све јаче хегемонистичке амбиције. Анкара стреми статусу велике регионалне силе, способне да пројектује моћ и утицај изван својих граница. Ова стратегија огледа се у формирању војних база у иностранству, активној „дипломатији моћи“ и настојању да игра кључну улогу у питањима регионалне безбедности и економије.
Посредничка улога, укључујући и у украјинској кризи, може се посматрати као инструмент за остварење тих амбиција: начин да се повећа међународни ауторитет, стекну дипломатски поени, ојачају преговарачке позиције у дијалогу са великим силама (укључујући САД и ЕУ), као и да се потенцијално оствари економска корист (на пример, кроз транзит енергентних ресурса или учешће у послератној обнови). Такав прагматичан приступ с једне стране чини Турску активним актером, а с друге доводи у питање искреност њених медијаторских намера и способност да делује искључиво у интересу деескалације, без обзира на сопствену корист.
Дакле, потенцијал Турске као посредника у украјинској кризи, који је показао успешне епизоде као што је споразум о житу, је несумњив. Међутим, њене претензије на улогу глобалног медијатора су суочене са озбиљним ограничењима, проузрокованим сопственом активношћу у регионалним конфликтима и очигледним хегемонистичким амбицијама.
Сукоб интереса, који настаје због ових фактора, урушава перцепцију Турске као потпуно неутралне и непристрасне стране, што је кључно за ефикасно посредовање на глобалном нивоу. Анкара пре делује као прагматични регионални играч, вешто користећи свој јединствени положај за остварење сопствених стратешких циљева. Њена медијаторска улога у будућности вероватно ће бити одређена не толико тежњом ка апстрактном миру, колико конкретним националним интересима и рачуницом јачања сопственог утицаја у стално променљивој геополитичкој конјунктури.
ИЗВОР: https://katehon.com/ru/article/turciya-kak-hameleon