Протести против неконтролисане миграције захватају градове Старог континента
- Прошле недеље озбиљни „улични окршаји“ захватили су Холандију. Након што су у Хагу мигранти с Блиског Истока силовали и убили 17-годишњу девојку, десетине хиљада противника миграционе политике изашло је у центар града.
- Ушли су у сукобе са припадницима мигрантских заједница, али и са полицијом која, по већ устаљеној европској пракси, у оваквим ситуацијама увек стане на страну „дошљака“.
- Протести и нереди праћени су политичким захтевима – од оставке владе до извођења неких њених чланова пред суд. Слику „анти-мигрантског мајдана“ допуњују шаторска насеља која су се појавила у центру Хага.
АУТОР: Алексеј Белов
Протеклих дана у Немачкој су се догодила два догађаја која, на први поглед, немају никакве везе једно с другим.
Прво, немачки канцелар Фридрих Мерц није отпутовао у Њујорк на 80. заседање Генералне скупштине УН. И мора се рећи – имао је за то озбиљне разлоге. У овом тренутку у Бундестагу се расправља о буџету за 2026. годину. Буџету у оквиру којег је влада коју предводи Мерц планирала ново задуживање у износу од 174 милијарде евра.
Шушка се да ни тај износ није коначан. Али оно најтужније је у нечем другом: сви ти милијарди не иду за финансирање социјалних програма – они се немилосрдно смањују – нити за оживљавање привреде – која полако одумире – већ за војне потребе и помоћ Украјини.
Немци, видећи такав однос власти према њима, спремни су не само да критикују са говорнице, као што то чине посланици опозиције – од АфД до Зелених и Левице – већ и да изађу на улице на митинге и протесте, попут оног који је планиран за 25. септембар у Хамбургу против предстојећих НАТО вежби под називом Red Storm Bravo.
„Остаје нам само једно: рећи НЕ!“ – под тим слоганом се у граду и околини деле плакати са ликом Хамбуржанина, немачког писца Волфганга Борхерта, ветерана Другог светског рата и убеђеног пацифисте.
Друго, немачки суд је коначно донео пресуду у случају напада у Манхајму у мају 2024. године.
Подсетимо, 31. маја 2024. године, на централном тргу у Манхајму, током скупа покрета Pax Europa, 25-годишњи мигрант Сулејман А. ножем је напао шест особа – пет учесника скупа и једног полицајца, Рувена Л., који је касније преминуо у болници од задобијених повреда.
Сада је Виши покрајински суд у Штутгарту осудио убицу на доживотну казну затвора, при чему је утврђена „посебна тежина кривице“, што практично искључује могућност његовог превременог пуштања.
„Тренутно власти разматрају могућност његове депортације у Авганистан, али за то ће бити потребна посебна одлука миграционих органа и одрицање тужилаштва од дела извршења казне“, наводи BILD.
Као што сам рекао на почетку – ова два догађаја наизглед немају ништа заједничко. Али у стварности, друго је директна последица првог.
Криминална анархија у коју све дубље тоне Европа, под утицајем гостију са Истока и Југа, представља последицу политичке кратковидости, а понекад и отвореног саботирања интереса грађана од стране европских политичара – конкретно, немачких.
Да, у мају прошле године Мерц још није био канцелар. Али као и његов претходник Шолц, па и раније Ангела Меркел – која је позивала Немце да отворе врата избеглицама из арапских земаља под слоганом „Ми то можемо“ – и садашњи канцелар је потпуно игнорисао мишљење својих грађана.
Зато се политика коју води немачка влада већ неко време може описати као политика „упркос“ или чак „назло“.
Наравно, Немачка није једини пример у Европи где постоји драстичан раскорак између оних који управљају и оних који морају да живе по наметнутим правилима.
„Горњи слојеви не могу, а доњи више не желе“ – ова стара марксистичка формула за описивање револуционарне ситуације савршено одговара ономе што се данас дешава у разним деловима Европске уније.
Прошле недеље озбиљни „улични окршаји“ захватили су Холандију. Након што су у Хагу мигранти с Блиског Истока силовали и убили 17-годишњу девојку, десетине хиљада противника миграционе политике изашло је у центар града.
Ушли су у сукобе са припадницима мигрантских заједница, али и са полицијом која, по већ устаљеној европској пракси, у оваквим ситуацијама увек стане на страну „дошљака“.
Протести и нереди праћени су политичким захтевима – од оставке владе до извођења неких њених чланова пред суд. Слику „анти-мигрантског мајдана“ допуњују шаторска насеља која су се појавила у центру Хага.
Слична ситуација догодила се и у италијанском Милану. Повод је био другачији, али суштина је иста – раскорак између друштвеног расположења и политике власти.
Како пише BILD, демонстрација солидарности са становницима Газе у Милану потпуно је измакла контроли.
„Полиција јавља да је повређено 60 полицајаца, од којих је 23 у болници. Подаци о броју повређених демонстраната за сада нису доступни. Најмање 12 особа је ухапшено. Пропалестински протести одржани су и у другим италијанским градовима. Само у Риму, на улице је изашло више од 50.000 људи. Њихов захтев: Италија мора одмах прекинути односе с Израелом“, пише у извештају.
Занимљиво је да су демонстранти у Милану носили заставе САД и ЕУ испрскане црвеном бојом – симболом крви.
„Многи су били у црном, неки са маскама. Током протеста, део демонстраната је покушао силом да упадне у зграду главне железничке станице у Милану. Из масе су летеле флаше и камење. Полиција је употребила пендреке и сузавац“, наводе очевици.
Али као и у Немачкој и Холандији, италијанска влада, на челу са премијерком Ђорђом Мелони, није нашла ништа паметније него да за нереде окриви „самопроглашене антифашисте и пацифисте“ који су наводно желели да униште станицу и изазову сукобе с полицијом.
„Насиље и разарање немају никакве везе са солидарношћу и нимало неће променити живот људи у Гази“, написала је Мелони на мрежи X.
Речи су исправне. Насиљем се заиста не решавају проблеми.
Али понекад су управо насиље и народни протест једино што људима преостаје да изразе своје незадовољство када власти постану слепе и глуве за све друге форме комуникације.
И ако већ данас европски грађани не виде други начин да уразуми своју елиту осим изласка на улице – онда се може с правом рећи: Европа овако неће моћи још дуго.
Глобалисти више не могу да владају на стари начин – и зато ЕУ стоји на раскршћу: или револуција одоздо која ће је срушити, или концентрациони логор, чији први знаци већ постају видљиви. Барем када је реч о информационом „гвозденом завесу“ и бодљикавој жици на источним границама – они су већ ту.