- Морaлнa и политичкa питaњa којa потеже феномен устaшког покретa и режимa који је он успостaвио упоредива су сa феноменом нацизма и утопијског нихилизма Трећег Рајха, никако не италијанског или ма ког другог фашизма.
- Разлика је, коначно, и у чињеници да је усташко наслеђе данас далеко живље од фашизма, као што се види на Томпсоновим мегаконцертима, уз благонаклону толеранцију „Колективног запада“.
- Стари греси неокајани и грешници непокајани и даље се враћају да прогањају живе.
АУТОР: Срђа Трифковић
Ова тема неминовно покреће вазда отворена питања како и зашто се усташтво догодило, које су његове историјске, емотивне и идејне одреднице, као и које место заузима у контексту других насиљу склоних европских покрета прве половине ХХ века.
Прва половина ХХ века видела је, у понашању европских држава, раскид са принципима природног морала који су у већој или мањој мери ограничавали њихове поступке пре европске катастрофе 1914, или најкасније пре бољшевичке револуције 1917. Није пука сврсисходност спречавала доносиоце одлука у кабинетима европских престоница да прибегну масовном истребљивању етничких, верских или класних група као државном циљу. Ограничења понашања произилазила су из темељног консензуса припадника владајућих елита да већ и сам државни разлог подразумева непрекинуто припадништво њихове државе заједници цивилизованих нација.
За бољшевике такве стеге наравно нису постојале. Трауматизована ратом, Европа је била додатно брутализована призорима ужаса у Русији који су чак и јакобински терор засенили својим размерама и средствима. Коначни раскид уследио је након напада Немачке на СССР и одлуке вођства Рајха, која је убрзо уследила, да се крене у „коначно решење“ јеврејског питања.
Од септембра 1939. до јуна 1941. Немачка је још водила један мање-више традиционални европски рат (ein europäischer Normalkrieg), који је тек са Барбаросом постао разуздано истребљивачки. До јуна 1941. принципи ратовања нису били суштински друкчији од ранијих посезања за континенталном хегемонијом Луја XIV, Наполеона или кајзеровог Рајха. Против СССР-а – који је третиран и као идеолошки и као расни непријатељ – нису примењивани закони. Рат је тежио да уништи не само совјетску власт, већ руски народ као такав и владавину права као такву.
Крвави пандемонијум
Постојао је кутак Европе, међутим, где је рат престао да буде „нормалан“ далеко пре него што је борба на Истоку достигла свој егзистенцијални врхунац. Независна Држава Хрватска била је прва припадница „новог европског поретка“ која је одбацила све остатке традиционалних стега. У усташком дискурсу, преузимање власти 10. априла 1941. мистификовано је као почетак свеобухватне националне револуције.
Тај датум је означио не само крај „великосрпског“ угњетавања, већ и почетак нове ере у којој ће хрватски народ изградити националну државу очишћену од злокобних уљеза, Срба и Јевреја, заједницу ослобођену моралне, језичке и биолошке контаминације коју су им они донели. Усташка утопијска визија подразумевала је уклањање нежељених елемената геноцидом. Величање расно чистог хрватског сељака и његове социјал-дарвинистичке „природне правде“ произвела је култ необузданог насиља и мржње. Ово је Хрватску, како је констатовао Ернст Нолте, претворило у крвави пандемонијум.
Историјски корени тог зла налазе се у вековним тежњама хрватско-мађарске феудалне и клерикалне елите да Србима наметне верску хомогеност и правно-политичку покорност. Војна крајина, изузета од политичког, правног и управног система цивилне Хрватске, била је трн у оку хрватско-угарском племству јер су Срби царским повељама остали ван његове јурисдикције и задржали своју веру.
Нетрпељивост хрватско-угарских магната према гренцерским повластицама преношена је са генерације на генерацију, да би се демократизовала после краха феудализма 1848. године. У истом периоду илирске реформе су Хрватима пружиле језичку основу за сопствену културну интеграцију која није била могућа све док приморски чакавци, динарски штокавци и загорски кајкавци нису могли да се међусобно разумеју па стога ни да деле осећај заједничког идентитета и судбине. У каснијим деценијама ово је био темељ за хрватске националисте да иступе са смелим територијалним и етничким претензијама.
Најрадикалнији од њих је био устaшки покрет, основан почетком 1930-тих на идеологији хрвaтског држaвног прaвa и на утопијској визији етнички хомогене и културно интегрисaне хрватске нaционaлне заједнице. Ту визију, међутим, артикулисао је већ 1860-тих Анте Старчевић, са Србином као дефинишућим “другим” у свом темељу.
Старчевић је суштину хрватства сматрао утканом у свеукупност историјског искуства, тла и крви нације, бића које има карактер „личности са биографијом“. Њени припадници били су дужни да себе поимају као интегрални део тог корпоративног тела, док је сам Свевишњи водитељ хрватске нације на путу који јој је он зацртао: Бог и Хрвати!
Срби, “двоструко ропска” (славосербска, slavus-servus), подљудска, влашко-циганска пасмина, припадници “накота” који зло чине и који су за зло рођени, вазда су Хрватима непријатељ број један. Негирајући Србима не само идентитет и право на име него и саму људскост, Старчевић је артикулисао кључно начело хрватског национализма ХХ века. Срби су реметилачки опструктивни фактор, „смеће народа… по својој нарави без ума и поштења, проти слободи и проти сваком добру”. Њих „треба ставити ван закона… та пасмина треба да буде из народа истребљена” јер нема људско достојанство.
Старчевићев расни детерминизам имао је претече у дискурсу каптолске елите претходних столећа, али је био без преседана по тону, емотивном набоју и отворено геноцидним намерама. Његов је језик био уистину “модеран” у својим дехуманизујућим импликацијама. Реч “геноцид” настала је преко седам деценија након што је он понављао да “Србе ваља сјекиром утући“. Такав језик представљао је новину у јавном дискурсу не само Балкана већ и Европе тог времена. Он је „нормализован“ у Централној Европи тек три деценије након његове смрти, у кризним годинама после Великог рата.
Ране спознаје
Младен Лорковић, водећи усташки идеолог, средином 1930-тих у Старчевићу је видео не само оца нације него и претечу „научног“ расизма. У омажу из 1936. године, председник Матице Хрватске Филип Лукас одаје „Старом“ признање на „раној спознаји суштине националне заједнице“ и „најбитније увјете нашега опстанка.“ Он је усташком покрету дао етно-историјски наратив, одговор на питање идентитета и програм остварења и очувања државе, са девет кључних елемената касније усташке идеологије:
- Тврдњу о етничкој, културној, језичкој и расној јединствености хрватског народа у контрадистинкцији према другим народима, а пре свега према подљудским Србима;
- Циљ стварања суверене хрватске државе и уздизање тог идеала на ниво култа;
- Енормне територијалне претензије за ту будућу државу, минимално од Дрине до Јадрана и од Драве до Санџака, засноване на наводним етноисторијским правима;
- Беспоговорно својатање Босне и Херцеговине, уз тврдњу да су Бошњаци-муслимани заправо Хрвати исламске вероисповести најчистије хрватске крви;
- Став да само Хрвати по крви, већ рођењем припадници органске целине хрватске нације, свесни припадништва и поносни њиме, могу бити законити грађани Хрватске;
- Демонизацију и дехуманизацију Срба не само као генетски условљeног контра-модела Хрватима већ и као непосредне претње хрватском опстанку и самоостварењу;
- Залагање за физичку елиминацију (евенутално асимилацију) расно и морално инфериорних “Славосерба”, као пут коначног решења етничко-верске хетерогености;
- Антисемитизам, наводно иманентан Хрватима од старине, а не увезен;
- Став да радикални поступци почињени у остварењу наведених циљева не смеју и не могу да буду подложни конвенционалним моралним стандардима.
Старчевићеви следбеници сматрали су да је у Хрватској свако рођен као Хрват, без обзира које је вере, којим именом себе зове, па и да ли себе осећа припадником неког другог народа. Франо Супило, праваш који је касније из нужде постао поборник југословенства, допуштао је 1890-тих могућност да Срби постоје, “али не у нашим земљама”. Те су “наше земље” наравно обухватале Босну и Херцеговину, без које хрватска геополитички „добро раскречена кобасица“ нема услова за опстанак.
За франковце и праваше чин од првог децембра 1918. представљао је катастрофу. Био је на крају катастрофалан и за Србе, премда већина њих те чињенице тада није била свесна. Југославија је била типична “имагинарна заједница”, експеримент без икаквог легитимног мандата српске елите са Регентом на челу који се показао фаталним за саме Србе пре свих. Победа у Великом рату претворила се у српски историјски пораз.
Рођен из тог рата, фашизам је своје прве јуришнике, на обе стране Алпа, нашао у огорченим ветеранима који су хтели да наставе одбрану идеала које је наводно издала буржоазија. Крах парламентарног система у СХС 1929, раст политичког екстремизма широм Европе и почетак светске привредне кризе представљали су подстрек за појаву хрватског „тврдог“ сепаратистичког покрета наизглед усклађеног са духом времена.
Идеолошки корени
Усташки покрет настао је као револуционарно-терористичка организација посвећена уништењу Југославије, обнови хрватске суверене државности и етничко-културној хомогенизацији те државе кроз насиље, укључујући геноцид и етничко чишћење. Истовремени, нераздвојни циљ био је учвршћење хрватске самосвести кроз успостављање нових расно-етничких, језичких, културних и естетских оквира на путу ка утопијској интегралној заједници. Како је рекао сам Павелић 1931. године, „У борби за свете циљеве сва средства су допуштена, па и она најстрашнија”.
Фашизам између два светска рата био је појава углавном економски и културно средње развијених, национално консолидованих земаља, Италије пре свега, у којима је ауторитарни покрет био заснован на осећају јединствене националне мисије. У темељу специфично централноевропског, пост-КуК подунавског фашизма била је католички условљена вера у апсолутну истину, ауторитет и поредак, Ordnung.
Спој националног и верског између два светска рата постао је значајан фактор и у развоју радикалног хрватског национализма. Важну одредницу усташког идентитета и мотивације чинио је католички мистицизам у својој изразито апокалиптичној, хилијастичкој, крајње манихејској визији света.
Идеологија заснована на утопијском циљу националне хомогености кроз геноцид изискује расну теорију. Требају јој „докази” у циљу дехуманизације другог да би се уклониле моралне инхибиције за коначна решења. За нацисту Јеврејин је представљао темељни емотивни и политички концепт. За усташу, пак, Србин је био више од тога, био је интегрални део његовог хрватства.
Немачки нациста, као ни италијански, француски, мађарски или румунски фашиста, није морао да себи и свету доказује аутентичност своје нације. За усташу, пак, доказе о пуној аутохтоности хрватске нације тек је требало извести на историјском, језичком, културном и пре свега „расном” плану. Тврдња о потпуној и непорецивој етно-језичкој посебности Хрвата у односу на Србе изискивала је теоретски темељ. Он је имао своје претече у завршници Великог рата и годинама које су му уследиле. То су били Ћиро Трухелка, Иво Пилар и Милан Шуфлај.
Трухелка је закључке о хрватству Босне по три основе (историјској, географској и расној) сажео ставом да су „Срби етнички туђи расни елеменат, који по геополитичком свом положају припадају различитим културним подручјима, те никада нису имали заједничке културне повијести, вјере и културног живота“. Борба за Босну „јест борба влашких дошљака против аутохтоног житељства Босне, које је одувијек само хрватско.“
Пилар је (под немачким псеудонимом Зидланд) у студији о јужнословенском питању из 1918. изнео зрелу форму касније усташке расне теорије. Срби кроз историју испољавају “разбојнички архетип барбарских номада-пастира” који су вековима пустошили хрватску земљу вукући се за турском војском и колонизујући хрватски етнички простор. Срби су претња за околне народе и државе. Они су зло не само Балкана него и шире:
„Србство опасно је по својим мислима и по своме расном саставу, како је у њему крвљу увјетовано расположење за завјере, револуције и преврате”. Њихово злокобно духовно наслеђе спаја се са лошим биолошким материјалом. Они су мешавина Бугара, Албанаца, Грка, Цигана, много Влаха, пасторалних Аромуна и малог процента рашких Срба. Плод те мешавине су неизлечиви разбојници, “јака мириса, мутне боје и отровног, разједајућег дејства”.
Расна теорија
Двадесетих година XX века Милан Шуфлај (1879-1931.) даје даљи допринос хрватском расном теоретисању. Шуфлајева главна теза била је да нема трајног мира између Хрвата и Срба услед непремостивих расних и биолошких разлика међу њима. По њему, „на рубу Балкана, на граници Запада и Истока, католичанства и православља, еуропске културе и барбарства, име хрватско, крв хрватска не значи само нацију! Хрватска крв ту значи цивилизацију“. Шуфлај је, међутим, упоредо са тврдњама о инфериорности Срба заступао тезу о хрватском пореклу већине Срба у Војној крајини.
Oво је била противречност расне теорије коју је 1939. године покушао да реши Младен Лорковић одбацујући асимилацију/рекроатизацију. Срби су “остаци балканско-романских и циганских мјешанаца, који су се измичући пред Турцима склонили у хрватске земље и тако спасли од уништења”.
Лорковић сматра да се “хрватски народ мора очистити од свих елемената, који су за тај народ несрећа, који су томе народу туђи и страни, који у том народу растварају његове здраве снаге, који су тај народ кроз десетљећа и стољећа гурали из једног зла у друго. То су наши Срби и наши Жидови”.
Велики је значај Трухелке, Пилара, Шуфлаја и Лорковића за развој усташке идеологије и рационализацију њеног геноцидног набоја. Идеје и стремљења европског фашизма 1930-тих година усташама су биле секундарне. Код родоначелника усташтва нема ни говора о фокусу на антикомунизам, који Нолте оправдано сматра апсолутним „фашистичким минимумом“.
Покушаји наведених аутора да синтетизују историјске, расне и верске аргументе нису створили чак ни једну свеобухватну, кохерентну теорију хрватске етногенезе. Они су само развили платформу хрватске изузетности и расне надмоћи у односу на Србе која је пружила основу за стварање једног покрета спремног на крајње насиље у остварењу циља етнички хомогене хрватске државе.
Усташки режим био је вођен утопијском визијом етнички, морално и идејно хомогене националне заједнице. Масовни злочини који су уследили имали су карактер “геноцида са сврхом”: покољ Срба био је темељ социјалног инжењеринга у реализацији пројекта савршене хрватске националне заједнице, Volksgemeinschaft.
Национална револуција изискивала је физичко уклањање Срба као предуслов свог остварења. Револуција крви била је нужна претходница неке будуће фазе у којој ће доћи до политичке и културне трансформације и метафизичког искупљења хрватске Нације као целине. Утопијски карактер друштвених, емотивних и културних циљева усташког покрета од најранијих дана био је изражен језиком прочишћења и уништења.
Култ насиља
За разлику од држава централне и источне Европе где су на власти били покрети или личности са мање или више развијеном идеологијом централноевропског фашизма (Хлинкина гарда у Словачкој, Гвоздена гарда у Румунији, у завршници рата после пада Хортија Стреласти крстови у Мађарској), Хрватска је била нетипична квислиншка творевина. Била је једина сателитска држава која је сама, на лицу места, спроводила „коначно решење јеврејског питања“, чак и пре него што су нацисти развили на Истоку своју индустрију смрти.
Усташки режим био је вођен утопијском визијом етнички, морално и идејно хомогене националне заједнице. Масовни злочини који су уследили имали су карактер “геноцида са сврхом”
Услед паралелних покоља далеко бројнијих Срба, НДХ је била једина земља у окупираној Европи у којој је убијено више нејеврејских цивила него Јевреја. Усташки режим покренуо је први геноцидни пројекат у Другом светском рату: први талас терора погодио је Србе и Јевреје у НДХ већ крајем пролећа и у рано лето 1941, пола године пре него што су бирократи Рајха усагласили техничке детаље претходно донесене одлуке о холокаусту на језеру Ванзе јануара 1942. године.
Усташки култ насиља и необуздане мржње био је уистину разуларен, несравњиво жешћи од дискурса владајућих структура у ма којој другој држави у строју Нове Европе (Хортијева Мађарска, Тисоова Словачка, Антонескуова Румунија).
о од јуна до септембра 1941. године, међутим, усташка власт више није била у стању да настави пуну примену геноцидног пројекта. Четири кључна фактора спречила су режим да Хрватску учини serbenfrei.
Прво, почевши са источном Херцеговином јуна 1941. године, испрва паралисано и дезоријентисано српско становништво дигло се на оружје. Друго, италијанске снаге убрзо су показале способност и вољу да самостално делују на терену и обуздају усташе, без обзира на политичка упутства из Рима. Треће, после 18 месеци дугих унутарнемачких расправа и спорова о узроцима, току и последицама усташких недела, прагматични официри Вермахта су крајем 1942. коначно преовладали над фанатично проусташким послаником у Загребу Зигфридом Кашеом: свим усташким јединицама наметнут је строги немачки механизам директне контроле. Четврто, усташки методи убијања били су примитивни, персонализовани, светлосним годинама далеко од индустријских метода убијања усавршених у Пољској.
Геноцидни терор над Србима свеједно је представљао битну одредницу идеологије усташког покрета, хрватске државе коју је створио и режима који је успоставио. Тај је задатак сматран за онтолошку дужност, како у политичком врху НДХ тако и међу теренским извршиоцима пројекта који је био неподложан анализи трошкова и бенефита.
Масовно убиство прерасло је у посвећен подухват, чак и уз ризик изгубљеног рата или по цену личног вечног проклетства. Једну петину Срба који су живели на територији НДХ у време њеног проглашења, режим је убио само из разлога њиховог идентитета. Њихова дела, ставови и веровања, за починиоце су били потпуно небитни. Жртава би било много више да четири наведена ограничавајућа фактора нису спречила успешно спровођење геноцидног пројекта. Воља извршилаца несумњиво је постојала. Ово све, међутим, не значи да су налогодавци и извршиоци били некакви „фашисти“.
Питање фашизма
Павелићева преокупираност истицањем хрватске националне посебности и стварањем националне државе, уз магловит наговештај њеног каснијег устројства, његову идеологију ставља ван матице европског фашизма. Главни циљ усташа била је држава као таква, за разлику од фашизма (у ма ком облику) који је постојање конкретне државе у којој делује третирао као датост.
Павелићеве ране тезе стога имају више сродности са балканским тајним удружењима, нпр. ВМРО раног 20. века (са којим је имао плодну сарадњу). Покрет је усмерен ка стварању и хомогенизацији будуће националне државе, а не ка “спасавању” већ постојеће националне државе од бољшевизма, плутократије, дегенерације итд.
Усташа је у стварању државе видео свој основни циљ, док је фашиста своју већ постојећу националну државу поимао као инструмент воље за моћ, као постојећи пројекат који тек треба на први начин устројити. Усташе стога нису били дорасли стварању једне препознатљиво фашистичке идеологије. Намеравани геноцид представљао им је фокус – и новину и за оновремене фашисте. Изразито утопијски оквир усташког дискурса од најранијих дана био је изражен језиком прочишћења и уништења који је био познат нацизму, али не и фашизму.
Што је посебно значајно, за Пилара, Шуфлаја, Лукаса, Лорковића, па и самог Павелића, антимарксизам и антибољшевизам једва да постоје; појављују се ту и тамо као понека преведена фраза, додатно накалемљена реда ради, али органски неповезана са основним идејама и опсесијама. Ово усташе одлучно дисквалификује као тобожње фашисте, јер је Нолте са пуним правом истицао антикомунизам као онај пуки минимум без кога се неки покрет не може сматрати „фашистичким“.
Усташе се додатно разликују од других фашистичких покрета чињеницом да је руководство деловало из иностранства и уз инострану подршку, док су активисти покрета у земљи били малобројни и деловали илегално или прикривено. Насупрот томе, фашизам се ослања на публицитет, на јавно деловање и уличне акције каквих је било занемариво мало у Краљевини Југославији пре априла 1941. године.
Класни контекст био је такође различит. Усташтву је недостајала широка база, поготову у вишим слојевима друштва. Стога покрет по доласку на власт априла 1941. није био способан да изврши свеобухватну националну револуцију путем споразума са традиционалним грађанским снагама чију су подршку и Мусолини и Хитлер придобили у годинама пре и непосредно након доласка на власт.
Тек пошто су интервенцијом спољних фактора усташе доведене на власт долази до привидне фашизације и грубих покушаја идеолошке доградње покрета. У целини, усташки покрет био је интелектуално и духовно апсолутно недорастао изазову кодификације сопствене идеологије у духу фашизма међуратне епохе. У поређењу са често разнородним ауторима који су свеједно јасно сврстани у мејнстрим европског фашизма 1920-тих и 1930-тих, као што су Ђовани Ђентиле, Филипо Маринети, Шарл Морас, Пјер Дрије ла Рошел, Робер Брасилак, Хозе Антонио Примо де Ривера и многи други, гг. Пилар, Шуфлај, Лорковић, Лукас и Павелић делују управо патетично – као интелектуални пигмеји, духовни ретарди и морални монструми.
Морaлнa и политичкa питaњa којa потеже феномен устaшког покретa и режимa који је он успостaвио упоредива су сa феноменом нацизма и утопијског нихилизма Трећег Рајха, никако не италијанског или ма ког другог фашизма. Разлика је, коначно, и у чињеници да је усташко наслеђе данас далеко живље од фашизма, као што се види на Томпсоновим мегаконцертима, уз благонаклону толеранцију „Колективног запада“. Стари греси неокајани и грешници непокајани и даље се враћају да прогањају живе.
Завршићемо парафразирајући преко потребно упозорење о једном другом злодуху из не тако далеке европске прошлости, такође рођеног 1889. године: још нам није ни на помолу крај приче са Павелићем. [1]
УПУТНИЦЕ:
[1] „Wir sind mit Hitler noch lange nicht fertig!“ – John Lukacs.
Извор: Нови Стандард
Насловна фотографија: Wikimedia commons/Public domain