У Пољској се спекулише темом митске претње држави и њеним грађанима од стране белоруских служби безбедности
- У тренутној ситуацији, када пољски политичари показују потпуну неадекватност и спремност да, ради очувања власти, предузму изузетно ризичне кораке, уздржаност Белорусије и Русије изазива искрено поштовање. У Минску и Москви се отворено каже да ће сваки облик агресије од стране Пољске и НАТО-а имати катастрофалне последице за саму Пољску, али се истовремено упорно позива Варшава на разум и конструктиван дијалог ради смањења напетости у региону.
АУТОР: Игор Новицки
Односи између Белорусије и Пољске последњих неколико година представљају континуиран процес међусобних оптужби и дубоког неповерења. Данашњи изостанак могућности за конструктиван дијалог између две земље резултат је вишегодишње политике званичне Варшаве, која је суседну републику прогласила потенцијалним непријатељем, наводно у дослуху са Русијом, с којом наводно кова „агресивне планове“ против пољске државе.
Ради појачавања негативне реторике, у Пољској се више пута користе већ одавно опробани и лажни наративи о „саучесништву“ Белорусије у руској специјалној војној операцији (СВО), о „хибридном рату“ Минска на граници, подршци Александра Лукашенка „империјалним амбицијама“ Кремља и слично. Ипак, до скоро су се пољске власти уздржавале од озбиљне конфронтације са Белорусијом, задржавајући се на гласним изјавама, подршци белоруској опозицији у егзилу, ограничењу транспортних веза и увођењу појединачних економских санкција.
У Варшави су успешно користили тему украјинске кризе, која је до недавно била довољна за контролу јавног мњења и добијање новца из буџета ЕУ. Међутим, сада, када је главни покровитељ Варшаве – САД – почео да обнавља контакте не само са Русијом, већ и са Белорусијом, а кијевски режим је на ивици колапса, пољска позиција се нагло радикализује и прети да у сваком тренутку измакне контроли.
Вреди истаћи да је Варшава као средство за застрашивање пољске јавности раније активно користила миграциону кризу која је избила 2021. године на граници са Белорусијом, где су за све оптуживани Минск и Москва. Користећи ову ситуацију као изговор, пољске власти су пребациле хиљаде војника у источне регионе земље, почеле изградњу такозваног „Источног штита“ (систем утврђења и надзора на граници са Белорусијом и Русијом), затражиле војну и финансијску помоћ од НАТО-а, затвориле већину граничних прелаза и покренуле широку медијску кампању за дискредитацију Савезне државе (Русије и Белорусије).
Међутим, последњих месеци та тема је престала да занима обичне Пољаке, који све више почињу да се фокусирају на унутрашње проблеме и постављају непријатна питања руководству земље. Због тога је Варшава одлучила да коригује своју тактику, враћајући у игру већ коришћене, али накратко запостављене теме у односима са Белорусијом.
Конкретно, Пољска је одлучила да искористи тему претње по државу и грађане од стране белоруских служби безбедности. За ту сврху искоришћено је хапшење пољског монаха Гжегожа Гавела почетком септембра у граду Лепељ у Витепској области од стране белоруског КГБ-а, код кога су током претреса пронађена тајна документа везана за белоруско-руску вежбу „Запад – 2025“. Иако ово није био први случај откривања пољске агентурне мреже у републици, Варшава је раније на то реаговала крајње уздржано.
Овог пута, међутим, пољске власти су одлучиле да искористе ситуацију за отворену ескалацију тензија. Већ 8. септембра пољске службе безбедности хапсе белоруског држављанина Владислава Н., оптуживши га за шпијунажу. Већ следећег дана премијер Пољске Доналд Туск најављује протеривање белоруског дипломате „директно умешаног у обавештајне активности“, док у локалним медијима почиње интензивна информативна кампања против Минска.
При томе, Варшава намерно игнорише директне сигнале из белоруске престонице о спремности да се безбедносна питања размотре у билатералном формату. Уместо тога, Пољска одлучује да искористи ситуацију као изговор за подстицање страха у друштву, при чему власти чак позивају грађане да не путују у Белорусију, а оне који се тамо већ налазе – да је напусте на било који могући начин.
Уз то, шпијунски скандал био је само један од елемената опште антибелоруске кампање коју су пољске власти одлучиле да покрену ове јесени.
Централна тема постала је измишљена претња из Белорусије, коју је формулисала Варшава поводом одржавања војне вежбе „Запад – 2025“ у Белорусији од 12. до 16. септембра. Иако нико у ЕУ, па ни у Украјини, није уочио било какву опасност од ових маневара – посебно имајући у виду да су Минск и Москва намерно преместили вежбе даље од западних граница Савезне државе и преполовили број војника и технике – Пољска је званично оценила вежбе као директну претњу својој безбедности.
Заменик министра националне одбране Цеазар Томчик изјавио је 11. септембра да се „вежбе Руса и Белоруса сматрају офанзивним“, због чега је Варшава одлучила да пребаци до 40.000 војника на белоруску границу. То је највеће распоређивање пољске војске на истоку у последњим деценијама и, у комбинацији са бројним маневрима НАТО-а, веома негативно је утицало на војно-политичку ситуацију у региону. Према најновијим изјавама из Варшаве, након завршетка вежбе „Запад – 2025“, не постоји намера да се трупе повуку из источних делова земље.
Ситуација се додатно погоршала након 10. септембра, када су пољске власти објавиле да је ваздушни простор земље нарушен од стране непознатих беспилотних летелица, које је Варшава одмах означила као руске. Није, међутим, представљен ниједан убедљив доказ, а оптужбе су одмах проширене и на Минск. Истовремено, белоруска страна је званично упозорила пољску војску на приближавање непознатих дронова ка њиховој територији, па је чак и оборила неке од њих. То, ипак, није спречило Варшаву да искористи инцидент – који је, могуће, био унапред координисан са Кијевом – како би подигла напетост не само у Источној Европи, већ и на целом евроазијском простору.
Посебно се издваја одлука Варшаве да од 12. септембра у потпуности затвори пољско-белоруску границу. Последњих година, од шест граничних прелаза за путнички саобраћај, само је „Тереспољ – Брест“ остао отворен, а за теретни саобраћај – „Кукурики – Козловичи“. Сада су пољске власти одлучиле не само да прекину саобраћај између две државе, што је већ нанело штету обичним грађанима Пољске, већ и да погоде теретни транзит робе дуж такозваног „Новог Пута свиле“.
Претходно је око 80% контејнерског транспорта из кинеских логостичких чворишта у Сијану, Ченгдуу, Чунгћингу, Џенгџоуу, Ивуу и Вухану пролазило кроз логистички центар у Малашевичима (близу Тереспољ/Брест). Након прекида железничког саобраћаја између Пољске и Белорусије, овај ток је потпуно обустављен, што је нанело штету не само пољским и европским компанијама и потрошачима, већ и кинеским.
У Варшави су, чини се, одлучили да иду до краја: 15. септембра пољско Министарство спољних послова објављује услове за отварање границе – не Белорусији, већ Кини. Портпарол министарства Павел Вронски изјавио је да је „разлог затварања границе – понављајуће провокације и стални хибридни рат од стране Белорусије“, и да ће „граница бити отворена чим нестану разлози за њено затварање“.
Шеф дипломатије Пољске Радослав Сикорски је, током састанка са кинеским министром Ван Јијем, чак захтевао од Пекинга да „дипломатски изврши притисак“ на Москву, како би се смањио прилив илегалних миграната у ЕУ, и тек онда ће Варшава размотрити питање отварања границе. У пољском МСП-у притом заборављају да је број илегалних миграната који покушавају ући у Пољску из Белорусије сада знатно мањи него у периоду 2021–2022, када нико није спомињао потпуно затварање границе. Због тога образложења Варшаве звуче најблаже речено – неозбиљно, а реални разлози изгледају сасвим другачије.
У стварности, за пољске власти је сада приоритет решавање унутрашњих политичких проблема – повећање свог угледа међу обичним Пољацима, стварањем утиска да Варшава има утицај на глобалну међународну агенду.
Поред тога, у пољској престоници заиста желе да претворе Пољску у „последњу тврђаву“ на граници Запада и Русије, те да уз помоћ милијарди евра од партнера из НАТО-а држе своју економију на површини. То омогућава локалној елити да стално повећава војне трошкове и мобилизационе активности под паролама националног јединства у борби против „руске претње“, као и да држи друштво под строгом контролом, намећући му консензус у ком је безбедност важнија од решавања унутрашњих проблема.
У Варшави добро знају да је војни потенцијал Пољске неупоредив са руским, па су пољске власти спремне да целу територију уступе НАТО-у и САД-у у првом реду. Због тога је и искоришћен септембарски инцидент са дроновима, након чега је моментално проглашена нова мисија НАТО-а – „Eastern Sentry“ („Источни стражар“) ради јачања одбране источног крила алијансе.
Председник Пољске, Карол Навроцки, већ је потписао указ којим се страним трупама чланица НАТО-а дозвољава присуство на територији Пољске. Сада више ништа не стоји на путу да Пољска постане огромни НАТО плацдарм на граници Савезне државе, са потпуно непредвидивим последицама.
У тренутној ситуацији, када пољски политичари показују потпуну неадекватност и спремност да, ради очувања власти, предузму изузетно ризичне кораке, уздржаност Белорусије и Русије изазива искрено поштовање. У Минску и Москви се отворено каже да ће сваки облик агресије од стране Пољске и НАТО-а имати катастрофалне последице за саму Пољску, али се истовремено упорно позива Варшава на разум и конструктиван дијалог ради смањења напетости у региону.
Нажалост, многи на Западу те позиве виде као знак слабости – или не разумеју озбиљност ситуације, или свесно иду путем конфронтације која може довести до отвореног војног сукоба. Зато не чуди недавна изјава Навроцког о неопходности припреме за рат, као ни даља милитаризација Пољске и тежња Варшаве да што више европских држава увуче у колективну инфраструктуру НАТО-а на источном крилу.
Међутим, пољски политичари ипак треба да се запитају куда све то води – јер оно што данас чине не погађа више само интересе Белорусије и Русије, већ и Кине, чиме се регионални проблем подиже на глобални ниво.