Рођен као Србин, погинуо као Мађар
Рођен је новогодишњег јутра 1823. као Александар Петровић у вароши Кишкереш (краљевина Мађарска) у породици Србина Стефана Петровића и Словакиње Марије Хруз. У књиге рођених и крштених Евангелистичке цркве његове мајке (јер православне у Кишкерешу није било) уписан је као Alexander Petrovics.
АУТОР: Драган Р. Млађеновић
Прву песму 21-годишњи песник је објавио 1842, а прву збирку песама штампао две године касније (1844) у модном недељнику „Пештански магазин“ („Pesti Divatlap“), који је излазио од 1844. до 1848. Петровић–Петефи је у редакцији био помоћник уредника.
Песме је писао на мађарском; од прве збирке из 1844. потписивао се мађарским псеудонимом Petőfi Sándor. Под овим уметничким именом се брзо прославио као највећи романтичарски песник мађарске културе и националног покрета прве половине ХIХ века.
Родољубивом будницом „Nemzeti dal“ („Национална песма“), која почиње стиховима „Talpra magyar, hí a haza! Itt az idő, most vagy soha!“ („Устај, Мађару – домовина зове, Ово је час – сад ил` никад“), Петровић–Петефи је изговорио 1. марта 1848. испред Народног музеја у Пешти и на тај романтичарски начин покренуо замајац Мађарске револуције. Погинуо је (или тачније нестао, јер његово тело никад није нађено) у бици код Шегешвара 31. јула 1849. Имао је 26 година.
Петефијево песничко дело снажно је утицало на тројицу водећих српских песника романтизма: Јована Јовановића Змаја (1833–1904), Ђуру Јакшића (1832–78) и Лазу Костића (1841–1910). Чика Јова Змај је на српски препевао све значајније Петефијеве песме и поеме: то су: „Разорена чарда“ (1855), „Луда“ (1858), „Омир и Осијан“ (1860), дугачка поема „Витез Јован“ (1860); „Заробљени лав“ (1860), „Браца Дуја“ (1861), „Три сина“ (1862), „Песницима ХIХ столећа“ (1862), „Зимње вечери“ (1863), „Шта је љубав“ (1866) и „Накрај шора“ (1872).
(Ј. Ј. Змај, „Препеви“, Матица српска, Нови Сад, 1969, стр. 85–171)
„Национална песма“ и „На крај шора“
Петефијеве песме најширим романтичарским замахом обухватају осећања и страсти „разбарушеног“ уметника песничке речи чије дело сажима супротности – револуционарну страст („Национална песма“) и слатка задовољства кафанског пировања („На крај шора чађава механа“). Петефи напросто није желео да старачки умре у кревету, већ да као млад јунак славно погине на бојном пољу. И жеља му се остварила.
Заборављени песник и преводилац
Када нека популарна песма „уђе у народ“, њен аутор, по правилу бива заборављен. Такав је случај и са песмом „На крај шора“ коју је узоран зналац мађарског језика, Чика Јова Змај, тако лепо и духовито препевао на српски. Ево најпре изворне песме која је имала девет строфа, и чију форму Чика Јова није дирао, мењао ни поправљао:
На крај шора чађава механа,
Трска стрши, глава нечешљана,
Посрнула од тешкога пића,
То је кућа сеоских голића.
Помрчина, цело село спава,
Са тороња поноћ откуцава,
А што куца? Мари ко за сате!
Сати бију тек за прозанате.
А у крчми „Код златна бокала“
Разлежу се гласи од цимбала;
Момчадија, шалај, тера кера,
Крчмарица ј` добра – не замера.
„Амо вина, крчмарице плава,
Из бурета на ком мачак спава!
Нек је старо ко мој чукундека,
А ватрено као – твоја ћерка!“
„Свирај, Циго, свирај, разбибриго,
Има браца у кеси новаца,
Ево једна, ево друга банка,
Играћу ти до белога данка!“
Ал` ко куца на прозорма тако:
„Зар ви, момци не знате полако!
Терај госте, крчмарице плава,
Мој господин не може да спава!“
„Бре, торњај се до стотину врага,
А господин нек иде бестрага!
Свирај, Циго, неће т` бити жао,
Ма ти сада и кошуљу дао!“
Опет неко кроз прозор се вајка:
„Богом, браћо, болна ми је мајка,
Па вас моли да се утишате,
Стишајте се, ако Бога знате!“
Стаде дрека, нико с` не одзива,
Зажутала момчадија жива,
Искапише, не искаше више,
Разлазе се кући шапућући.
Ево како се од времена Чика Јове Змаја па све до данас певала и пева кафанска песма „На крај шора“, коју је велики српски песник 1872. велемајсторски препевао са мађарског на српски. За кафанску употребу Петефијева песма од девет строфа је сведена и скраћена на само четири. У песмарицама популарних песама чак је и наслов „На крај шора“ преименован у „На крај села“, па се најчешће наводи као „позната српска (војводинска) тамбурашка народна песма“.
Поређења ради, на крају наводимо скраћену варијанту (од девет на четири строфе) која се и данас пева у ситне сате пред фајронт, а садржи углавном (не)успеле редакторске измене првобитног Јовановићевог препева. У скраћеној варијанти препознаје се жеља непознатих кафанских певача и тамбураша да изврстан Чика Јовин препев још мало дотерају и поправе:
На крај села чађава механа,
из ње штрчи коса нечешљана.
Нечешљана од силнога пића,
то је кућа сеоских младића.
Из кафане пијан ја излазим,
чудновате улице налазим.
Лево, десно, нигде мога стана,
ој, улице, ала си пијана!
Гле месеца што се накривио,
на једно је око зажмирио.
А друго је сасвим затворио,
срам га било и он се напио!
Ко то лупа на мој прозор тако,
зар ви момци не знате полако?
Мој Миленко лег’о је да спава,
од те буке заболе га глава!
Живели и на здравље!