Потписивање меморандума између команданта КФОР-а Енрика Бардуанија и шефа канцеларије Европске уније на Косову и Метохији Ајва Орава у домаћим медијима прошло је незапажено, међутим међу припадницима српске заједнице у покрајини овај меморандум изазвао је велику забринутост, посебно ако се има у виду тренутни положај Срба у нашој окупираној покрајини. Док званичници обе стране тврде да је реч о „техничком документу“ који треба да омогући бољу координацију у ванредним ситуацијама, сам садржај меморандума отвара озбиљна питања, не само о његовој примени, већ и о намерама које стоје иза формулација које су у прошлости већ водиле до катастрофалних последица.
Према до сада доступним информацијама, меморандум подразумева могућност ангажовања војних снага КФОР-а ради подршке ЕУ мисији у случају евакуације или пресељења цивилног становништва у условима кризе. Није наведено ко конкретно може бити објекат таквог поступања, нити под којим условима ће се активирати механизми „евакуације“. Уместо одговора, јавност је добила лицемерна уверења да се ради о мери „повећања безбедносне координације“ између међународних структура.
На папиру, ова врста споразума делује као предострожност, али у контексту политичких и етничких односа на Косову и Метохији, она добија сасвим другачије значење. Срби у покрајини, посебно у енклавама и на северу, имају конкретна историјска искуства са појмом „евакуације“. Последњи пут када је употребљен сличан речник у комбинацији са међународним силама, 2004. године, завршило се са више од четири хиљаде протераних Срба, десетинама спаљених кућа и цркава, и готово никаквом одговорношћу за починиоце.
Формулација из меморандума није случајно нејасна. Термин „евакуација“ може значити буквално било шта, од добровољног напуштања угрожених подручја, до принудног пресељења читавих заједница. С обзиром на то да не постоји транспарентна дефиниција шта представља „кризу“ или ко је тај ко процењује опасност, одлука о активирању механизма може у пракси зависити од политичких притисака, локалних интереса или једноставно, страха. У таквим условима, српско становништво може лако постати предмет административног уклањања под етикетом заштите.
Посебно је важно нагласити да потписивању овог документа није претходило јавно објављивање било каквих обавештајних података који би указивали на то да постоји реална опасност која захтева овако специфичан облик припреме. Ни КФОР, ни ЕУ мисија нису понудили доказе или конкретне сценарије који би оправдали овакав потез. Уместо тога, све се своди на фразу о „благовременом реаговању у случају ескалације“.
Уколико, међутим, постоје обавештајни подаци који указују на могући напад на српске заједнице, онда је логично питати зашто се јавност не упознаје са њима и зашто се на евентуалну опасност не реагује на начин који подразумева заштиту, а не евакуацију. Уколико такви подаци не постоје, онда је реч о превентивном маневру који би у наредним месецима могао постати средство политичког или безбедносног притиска на становништво које се већ годинама налази у фази тихог етничког чишћења које прећутно одобрава међународна заједница.
Још једна проблематична димензија јесте временски контекст у којем се овај меморандум појављује. После ескалације у Бањској, неуспешних преговора у Бриселу, пораста тензија на северу и честих изјава званичника из Приштине о потреби „успостављања реда“, овај документ се јавља као техничка, али потенцијално кључна алатка за будуће акције које се неће звати протеривање, већ „привремено пресељење у интересу стабилности“.
Упркос званичним изјавама, реч је о документу чија примена може бити усмерена на промену демографске слике терена, јер свака „евакуација“ која се не врати у своју полазну тачку у одређеном року, постаје де факто етничко чишћење. То је посебно осетљиво у контексту у којем су српска села већ годинама предмет сталних провокација, привођења, административних блокада и економског исцрпљивања.
ИЗВОР: Милутин Недељковић / Васељенска