Док се свет припрема за прославу Нове године 1. јануара, Црква своју годину почиње у тишини, 14. септембра. Овај датум није случајно изабран, већ симболизује почетак новог духовног циклуса, укорењеног у библијској традицији и историји хришћанства. Уместо буке и ватромета, овај празник нуди прилику за размишљање о времену као Божијем дару и позив на обнову срца, а не само календара.
Док цео свет 1. јануара слави Нову годину, прослављајући крај једног и почетак другог временског периода, Православна Црква има свој, посебан датум. За многе људе, то је мистерија, а често и повод за забуну: шта је, заправо, Црквена Нова година и зашто се она обележава баш 14. септембра (1. септембра по старом календару)?
Овај празник није само обичан датум у календару, већ има дубоко историјско, литургијско и духовно значење. Он нас позива да размислимо: шта за нас значи време? Је ли оно само низ дана који пролазе, или прилика за нови почетак и духовно узрастање?
„Све има своје вријеме, и сваком послу под небом има вријеме“ (Проповедник 3, 1).
Почетак литургијског круга – време као дар, а не као бреме
Црквена Нова година, позната и као Начало индикта, није празник који се слави уз ватромет, бучна весеља и раскошне гозбе. Она је почетак новог годишњег циклуса богослужења – време када Црква започиње нови круг празника, постова и молитви.
У свакодневном животу, време нам често изгледа као непријатељ: журимо, каснимо, старимо, губимо снагу. Али у Цркви време није против нас. Време је у Христу постало наш савезник. Сваки нови литургијски циклус подсећа нас да је време освештано и испуњено Божијим присуством.
Као што је за грађане света важно када почиње школска година или радни календар, тако је за вернике кључно да Нова црквена година означи почетак новог духовног пута. То није понављање као у кругу без излаза, већ је путовање које нас сваке године води све дубље – кроз Христово рођење, страдање, Васкрсење и кроз празнике Његове Мајке и светих.
Живи циклус од Богородице до Богородице
Сваки литургијски циклус почиње и завршава се великим празницима посвећеним Пресветој Богородици. Први велики празник у новом циклусу је Рођење Пресвете Богородице (21. септембар), а последњи, којим се завршава стари циклус, је Њено Успење (28. август).
Није случајно што је тако: као што се историја спасења почела остваривати кроз Њу, тако се и наш црквени календар отвара и затвара Њеним празницима. Она је „врата кроз која је ушао Христос“, па су Њени празници врата сваког новог литургијског пута.
Зашто баш 14. септембар? Историја у позадини
Избор 14. септембра (1. септембра по старом календару) није случајан, већ дубоко утемељен у историји и предању.
1. Индикт – римска пореска година. У Римском царству, 1. септембар је био почетак фискалне, односно пореске године, познате као индикт. То је био тренутак када су се обрачунавали порези, склапали нови уговори и правили планови за годину пред нама. Рана Црква, која је живела унутар царства, прихватила је тај датум и претворила га у духовни почетак. Као што су се у држави доносиле одлуке за нови период, тако је и Црква својим литургијским животом желела да почне изнова – али не са пореским књигама, већ са књигом Живота.
2. Библијска и пророчка симболика. Септембар има посебно место у јеврејској традицији: био је то месец завршетка жетве и приношења плодова захвалности Богу. Управо у то време Господ Исус Христос ушао је у синагогу у Назарету и прочитао речи из Књиге пророка Исаије:
„Дух Господњи је на мени; зато ме помаза да јављам јеванђеље сиромасима; посла ме да исцелим скрушене у срцу; да проповедам заробљенима да ће се ослободити, и слепима да ће прогледати; да отпустим сужње у слободу; и да проповедам годину милости Господње“ (Лк 4, 18–19; Ис 61, 1–2). Те речи, читане баш у септембру, постале су духовни програм сваке нове године у Цркви.
3. Одлука Првог васељенског сабора. Коначна потврда да црквена година почиње 1. септембра донета је на Првом васељенском сабору у Никеји 325. године. Сабор, који је утврдио Символ вере и многе догматске истине, одредио је и да се година верника мери не само календаром, већ и литургијским ритмом.
Црквена и грађанска Нова година – два различита погледа на време
Грађанска Нова година, која се слави 1. јануара, универзални је празник. Она је обично време за ретроспективу, резимирање успеха и неуспеха, и доношење „новогодишњих одлука“ – често везаних за каријеру, новац или здравље. Али искуство каже: после ватромета и славља, многи већ 2. јануара осете празнину, умор и враћају се истом колу.
Црквена Нова година има другачију поруку. Она није усмерена на то колико ћемо смршати, зарадити или постати успешнији, него колико ћемо се приближити Богу. Њен циљ није да нас мотивише на „бољу продуктивност“, већ на дубљи живот у Христу.
„И не подешавајте се овом веку, него се преобразите обновљењем ума свога, да бисте искуством познали шта је добра и угодна и савршена воља Божија“ (Римљанима 12, 2).
Уместо спољашње галаме и пренатрпаних гозби, Црква нуди тихи почетак нове године: молитву, покајање и нови круг празника. То је позив да време не меримо само календаром, него и срцем.
Ако мало размислимо, видимо да је ово разумевање времена – као Божијег дара – и данас исто толико потребно колико и некад. Наше модерно друштво живи у брзини, подељено у дане, месеце, календарске обавезе, али нам често недостаје осећај смисла. Имамо тачне календаре, дигиталне подсетнике, апликације које нас воде из минута у минут, али – чему све то, ако не знамо зашто живимо?
Позив на духовни почетак – Црквена Нова година као лични дар
Црквена Нова година нас подсећа да време није случајно. Свака година, сваки месец и сваки дан су прилика за духовни почетак. Она нас враћа на оно што је основно: да време није ту да нас истроши, него да нас приближи Вечности.
Ако погледамо око себе, видећемо да људи често траже „нови почетак“ у разним стварима – у послу, у здрављу, у новим навикама. Али Црква каже: прави нови почетак је у срцу које се окреће Богу. Зато и нова година почиње молитвом, благодарењем, а не ватрометом и забавом.
„Јер ми немамо овде постојан град, него тражимо онај који ће доћи“ (Јеврејима 13, 14).
Сваког септембра, када чујемо да почиње Црквена Нова година, позвани смо да направимо малу, али значајну духовну одлуку. То може бити: више се молити, више опраштати, више бити пажљив према другима, више слушати Божију реч у свакодневици.
Можемо замислити овај дан као „духовни први јануар“ – без бучног славља и краткотрајне забаве, али са смислом који остаје дуго. Свако јутро у новој години је прилика да се освежимо и поново кренемо путем духовног раста.
Тако Црквена Нова година постаје више од датума у календару. Она је позив да живимо свесно, у вези са Богом, са ближњима и са самим собом. То је прилика да време не буде само низ дана, већ дар који нас води ка вечности.
И када следећи пут чујете да је Црквена Нова година, сетите се: није реч о промени календара, већ о могућности да сваки дан буде нови почетак, сваки тренутак прилика да учинимо живот светлијим, богатијим и ближим Богу.
За Фондацију Пријатељ Божији: о. Јован Марковић