Трампа не занимају циљеви одрживог развоја и чак не зна који су циљеви на дневном реду.
- Заштита животне средине у оквиру ЦОР програма за земље у развоју у пракси значи прелазак на „зелену енергију“ – што доводи до новог облика зависности од Запада и његових технологија, које не жели да дели, осигуравајући трајне профите својим компанијама.
- Наметање одустајања од фосилних горива и прелаз на обновљиве изворе енергије кочи развој локалне индустрије.
- Донатори ЦОР-а финансирају испоруке хране у сиромашне земље од стране сопствених компанија, чиме уништавају домаће пољопривреднике, а наметањем ГМО култура навезују пољопривреднике на америчке корпорације попут Archer-Daniels-Midland, John Deere и Monsanto, коју је 2018. купио немачки Bayer.
АУТОР: Елена Пустовојтова.
- седница Генералне скупштине Уједињених нација, која је почела пре неки дан, била је још један покушај да се обједине принципи који леже у основи стварања УН и да се демонстрира спремност организације да настави да води свет ка миру и просперитету. Њоме председава главна европска мрзитељка Русије, бивша шефица немачког Министарства спољних послова Аналена Бербок, што је само по себи требало да буде бесмислица за организацију која брани мир. Али чак и без полуобразоване Бербокаове или Гутереша, који је постао баук кога се нико не плаши, очигледно је да УН, које су одређивале норме међудржавног понашања за свет до 1991. године, измичу контроли, а њихова јубиларна 80. скупштина би могла бити и последња. Верује се да је идеја о стварању Уједињених нација заснована на жељи њених оснивача да спасу будуће генерације од пошасти рата, што је заправо и наведено у првим редовима њене Повеље. Тамо је формулисан и главни циљ – „практиковати толеранцију и живети заједно у миру једни са другима као добри суседи, и ујединити наше снаге ради очувања међународног мира и безбедности“ и тако даље. Овде је прикладно подсетити се да су УН започеле „Атлантском повељом“ америчког председника Френклина Рузвелта и британског премијера Винстона Черчила, коју су потписали 14. августа 1941. године. Документ је утврдио опште принципе националне политике две земље након њихове победе у Другом светском рату, у шта обојица нису имали сумње. Баш као што нису имали сумње да треба унапред да одреде структуру будућег света и формулишу послератни економски и политички поредак. Један од осам принципа повеље „о успостављању реда“ проглашавао је „слободан приступ свих земаља, великих или малих, светској трговини и сировинама неопходним за економски просперитет држава“ – управо онај „коњић за љубитеље“ на коме су Сједињене Државе ушле и у повељу и у Повељу УН.
Али век толеранције и добросуседства показао се изузетно кратким – трајао је 132 дана. 24. октобра 1945. године, Повеља УН ступила је на снагу након што ју је потписала већина земаља, укључујући пет сталних чланица Савета безбедности: Велика Британија, Кина, СССР, САД и Француска. А 5. марта 1946. године, бивши британски премијер Винстон Черчил изјавио је у Сједињеним Државама на Вестминстер колеџу у Фултону да земље које говоре енглески језик (то јест, Англосаксонци) треба да имају потпуну војну супериорност над СССР-ом. Дакле, у међусобно искључивим интересима УН постоји и данас.
Од првог дана постојања УН, конфронтација се изражавала не само у говорима. Прво, операција „Незамисливо“, развијена по налогу аутора Фултоновог говора, Винстона Черчила, затим план „Тоталност“ штаба америчког генерала Двајта Ајзенхауера предвиђао је уништење СССР-а – „добри суседи“ су све то припремали исте 1945. године. А 19. децембра 1949. године, Здружени начелници штабова Оружаних снага САД одобрили су план „Дропшот“, према којем је планирано да се на совјетска насељена подручја и војне објекте баци таква количина нуклеарних бомби која би уништила већи део становништва и 85% индустријског потенцијала земље. Савезници САД у то време биле су државе чланице УН Канада, Велика Британија, Француска, Белгија, Холандија, Луксембург, Италија, Норвешка, Данска, Исланд и Португал (све чланице НАТО-а), део Кине под Чанг Кајшеком, Филипини и све земље Британског комонвелта, осим Индије и Пакистана… Прошле су само четири године од победе СССР-а и његових савезника над Трећим рајхом. И „добри суседи“ би имали потпуну не само војну већ и политичку супериорност над Москвом, да није било Јосифа Висарионовича, који је бранио право вета у Савету безбедности за његове сталне чланице и од скупштине направио скуп политичара спремних на разговор.
Чак и тада, Сједињене Државе су контролисале већину гласова у Савету безбедности, чије су одлуке обавезујуће за све, и у Генералној скупштини. Стаљинов вето је спречио остварење сна о светској контроли. Међутим, Хладни рат који је почео увек је био негде иза кулиса УН.
Окупљајући се на Генералним скупштинама, представници сада 193 земље света дају изјаве угодне Вашингтону, усвајају лепе планове и програме и одлучују за шта ће користити буџет од 3,72 милијарде долара. Према подацима из 2022. године, две војне дивизије – 36.791 запослених – радиле су у Секретаријату УН на 474 радна места. Трећина њих је раштркана по двадесетак одељења, дивизија и канцеларија које се налазе на адреси 405 East 42nd Street, New York, NY 10017, USA. У седишту. Нико још није успео да прати шта сваки званичник УН ради, али сви они већ 10 година раде на овај или онај начин на глобалном програму стварања услова „за просперитет човечанства и очување планете за будуће генерације“, који је Генерална скупштина одобрила 2015. године.
Пут ка срећи требало је да нам поплочају Циљеви одрживог развоја – Циљеви одрживог развоја УН, утврђени у резолуцији УН „Агенда 2030“. То је 17 међусобно повезаних циљева који покривају три главна аспекта одрживог развоја: економски раст, социјалну интеграцију и заштиту животне средине. Они који су радознали међу њима могу пронаћи искорењивање сиромаштва и глади, здравље и благостање, квалитетно образовање, родну равноправност – нема избегавања, чисту воду, чисту енергију, пристојан рад и друге добре жеље којима би се само лудак успротивио, али чије је постизање, као што разумете, на влади сваке од држава. Истовремено, Циљеви одрживог развоја ће мало водити, мало помагати, а углавном командовати процесом.
Неки од резултата 10 година „рада на путу“ ка срећи жена у оквиру циљева одрживог развоја, на пример, могу се видети у прошлогодишњем извештају: „Равноправност у учешћу жена у јавном животу остаје недостижна, и по садашњем темпу, биће потребно још 176 година да се постигне паритет на руководећим позицијама. Жене носе неправедан терет неплаћених кућних послова и бриге, проводећи 2,5 пута више сати дневно на то него мушкарци…“ Легитимно питање: зашто је циљ одрживог развоја остао нем о главној родној неправди, а то је да само жене рађају децу?
Ипак, гигантски онуовски механизам Генералне скупштине, замишљен од стране Рузвелта и Черчила, дао је у руке англосаксонском Западу стварне полуге управљања светом: они, на пример, вешто користе Циљеве одрживог развоја (ЦОР) како би ојачали позиције сопствених економија, продубљујући технолошку неједнакост земаља у развоју. Као што пише вашингтонски Foreign Policy, и после 140 година од Берлинске конференције на којој су империјалистичке силе делиле Африку, „однос снага између 54 афричке државе и остатка света остаје дубоко неуравнотежен. У партнерствима често доминирају спољни актери, који се руководе сопственим интересима, а не интересима Африке.”
Тежња афричких земаља да саме управљају својим развојем, да постављају своје приоритете и одређују услове партнерства – везана је рукама и ногама управо кроз програме ЦОР, који годишње „поједу“ чак 7 билиона (трилиона) долара. Донатори Одељења за економска и социјална питања УН „помажу земљама чланицама у превазилажењу финансијског јаза за одрживи развој путем благовремених, на чињеницама заснованих политичких препорука и циљаног јачања капацитета.“ Али те политичке препоруке, које диктирају донатори, не дозвољавају афричким земљама да поврате контролу над сопственим друштвеним, економским и стратешким избором.
У новој глобалној трци за критичним сировинама, као и пре 140 година, Африка испоручује сировине за светску енергетику и иновације, али је и даље лишена инвестиција и индустријског развоја, који доносе прерада ресурса и раст дохотка. Демократска Република Конго производи преко 70% светског кобалта, док Јужна Африка поседује једне од највећих резерви ретких минерала у свету. Али на афричке земље отпада само 10% глобалног прихода од експлоатације тих ресурса. ЦОР модел помоћи представља нови облик колонијализма – с још већим неједнакостима и исцрпљивањем афричког богатства – као 1914, само сада у „нео“ издању.
Заштита животне средине у оквиру ЦОР програма за земље у развоју у пракси значи прелазак на „зелену енергију“ – што доводи до новог облика зависности од Запада и његових технологија, које не жели да дели, осигуравајући трајне профите својим компанијама. Наметање одустајања од фосилних горива и прелаз на обновљиве изворе енергије кочи развој локалне индустрије. Донатори ЦОР-а финансирају испоруке хране у сиромашне земље од стране сопствених компанија, чиме уништавају домаће пољопривреднике, а наметањем ГМО култура навезују пољопривреднике на америчке корпорације попут Archer-Daniels-Midland, John Deere и Monsanto, коју је 2018. купио немачки Bayer.
Да и не говоримо о томе да се и деца у сиромашним земљама подвргавају „преваспитавању“ кроз ЦОР образовне програме, који кроз школство убацују западне вредности, западну културу и западне обрасце понашања.