- Отићи ће у мрачни вилајет историје ова грешна и понижена „ни црња, ни гора“ модерних потурица и васкрснуће опет часна и свесна, поносна и савесна, традиционална и косовско-заветна, његошевска и светосавска Црна Гора. Јер српство није нити ће икада бити кукавно а камоли угашено.
АУТОР: Владимир Умељић
Шта заправо за данашњу Црну Гору значе тзв. европске односно евроатлантске интеграције? Одрицање од бесмртног Његоша и чојства и јунаштва Марка Миљанова, сходно томе сада величање Савића Марковића Штедимлије и Секуле Дрљевића, верних услужника хрватског геноцидног злочинца Анте Павелића у време Србоцида хрватске државе 1941-1945?
Да ли је Његош још једном био пророк: „О кукавно српство угашено…“?
Јер данас актуелни црногорски председник Јаков Милатовић седи у почасној ложи при фудбалској утакмици Хрватска – Црна Гора и мирно слуша урлање запењених великохрватских, неоусташких фанатика, даје им легитимитет за нељудскост:
„Убиј, убиј, убиј Србина!“
Да ли је и часни српски интелектуалац из Црне Горе Мишо Вујовић имао право својом горком констатацијом о овом монтенегринском чеду Мила Ђукановића, по свему судећи и даље тамошњег „господара у сенци“, насталом после његовог вишегодишњег растакања, обезличавања и бешчасног каљања некадашње „српске Спарте“, када ју је означио као: „Ни црња, ни гора!“?
Три ознаке за овострану чемер и жалост и онострану рањену душу Светог кнеза Лазара, за нарицање сестре Батрићеве и намргођеност Мандушића Вука – о кукавно српство угашено, Каинов жиг и „Ни црња, ни гора!“
Када се Мило Ђукановић, звани „Бритва“, при сусрету са Стјепаном Месићем у Цавтату 2000. „искрено извинио Хрватској“ због црногорског учешћа у претходним балканским ратовима при насилном растурању друге Југославије на крају 20. века, упутио сам му једно отворено писмо.
Поента је била, укратко, да му је неко дао врло лош савет, наиме, да при уласку у политичко позориште преда кичму а не капут на гардероби. Јер прећутали су му при томе, да се при изласку из дотичног позоришта та кичма не може више откупити, ни за Јудиних тридесет сребрњака, ни за сва блага овог света.
Нисам сигуран да бих то и данас тако формулисао, јер стоји примедба да нико не може да пода нешто, што заправо не поседује а питање је и да ли је он икада имао саветнике (што наравно не искључује господаре).
Једино шта је on у последњих двадесетак година имао да понуди, наиме, то је острашћена србофобија и србомржња, као прилично шупља политичка агенда, али и као параван за задовољавање личне сујете и похлепе за материјалним добрима (његово лично богатство се већ 2011. ценило на око 14,8 милиона долара1).
Да ли је плата председника у Црној Гори заиста тако астрономских димензија?
За подсећање, пре него што се преобукао у „европског и трансатлантског“ Монтенегрина, знао је да у време тих балканских ратова на крају XX века изјави нпр. и: „Наметнути рат са усташама ћемо добити!“2
Ко се још извињава „усташама због с њихове стране наметнутог рата“?
Но, принципијелност и доследност (чврста кичма), као што је познато, нису карактеристике успешних камелеонских политичара.
Тако му ни комунистичка међуфаза није сметала у каријери, напротив. Тито му је утро пут својим утемељивањем тзв. договорних нација у бившој Југославији, тиме и монтенегринске, а и он сам је 1989-1991. био Секретар Централног комитета Савеза комуниста у Црној Гори.
Тиме се Ђукановић показује несумњиво достојним својих истомислених претходника, србомрзилачких Савића Марковића Штедимлије (12.01.1906 – 25.01.1971.) и Секуле Дрљевића (06.09.1884 – 10.11.1945.), горљивих услужника хрватског геноцидног злочинца Анте Павелића у време Србоцида хрватске државе 1941-1945.
Овде већ почиње да се назире хрватско-монтенегринска веза при конструисању два разрока ока у глави, Србије и Црне Горе, при чијем (врло невероватном) успеху би на крају остао, сликовито речено, само један једнооки монтенегрински Киклоп (у минијатури) да бескорено лебди и мазохистички слави свог великог (196 цм) Милодисеја, који му је прво направио једно разроко а одмах потом ослепљено око.
Историјски дух верности Христу, чојству и јунаштву Црне Горе би нестао.
Биографија Савића Марковића Штедимлије показује значајне паралеле са Ђукановићевим професионалним путем, не само због великих осцилација при одабиру политичких опција, којима се приклањао.
Он своје јавне наступе почиње као „бјелаш“ и учествује у прогону сецесионистичких „зеленашких комита“, чији политички наследници и данас представљају монтенегринску ударну трупу Мила Ђукановића. Затим постаје комунистички симпатизер, због чега га 1923. избацују из подгоричке гимназије. У двадесетим годинама XX века почиње да заступа тезу о Црногорцима, као „политичком народу“ у оквиру српства.3 Врло брзо иде корак даље и почиње да пропагира „самосвојни идентитет црногорске нације“4
Није случајно да се онда 1928. сели у Загреб. Тамо излази 1937. његово „научно дело“ под називом „Црвена Хрватска“, у коме по први пут тврди да је Црна Гора заправо старином ето та „црвена Хрватска“ и при томе се једино и искључиво позива на латинску верзију „Летописа Попа Дукљанина“ под називом „Regnum Sclavorum“. Историјска наука каже следеће о тој верзији летописа:
„Хрватски историчар црногорског порекла Штедимлија (1937.) у делу „Regnum Sclavorum“ (Kraljevstvo Slavena), које је у ствари хрватска верзија Летописа Попа Дукљанина, проналази термин Црвена Хрватска, која се простирала од Дувна до Драча. Тај текст историчари одбацују као веродостојан извор пошто не само да се зна да је пристрасан и написан у Хрватској 5 векова после оригиналног летописа, већ је у тоталној контрадикцији са историјским изворима из истог периода. Сама чињеница да постоји „хрватска верзија” која је „пронађена“ вековима касније дискредитује Regnum Sclavorum као иоле озбиљан извор, историчари га представљају као „wishful thinking“ односно оно што би Хрвати волели да буде а што је ипак далеко од истине. Paul Stephenson пише да је тај текст „одбачен од стране историчара” („dismissed out of hand by historians“) као и да је „сачуван само у касним и претерано измењеним верзијама” („preserved only in late and wildly divergent versions“). Такође се каже да „разне непрецизне и тотално нетачне тврдње чине овај извор непоузданим”. („Various inaccurate or simply wrong claims in the text make it an unreliable source.“). Овај спис је по мишљењу већине модерних историчара углавном фикција („This work is, as the majority of modern historians think, mainly fictional, or wishful thinking“).“5
Од 1941. Штедимлија постаје главни пропагандиста Анте Павелића, ради на оснивању „Хрватске православне аутокефалне цркве“ под распопом Гермогеном и 05. јула пише чланак „Das freie Montenegro“ (Слободна Црна Гора ) у хрватском недељнику на немачком језику „Neue Ordnung“ (Нови поредак).
У том чланку тврди да Црногорци нису Срби, већ заправо Хрвати и Илири , као и да је језик којим се говори у Црној Гори само један дијалект хрватског језика. Такође износи како Православна црква у Црној Гори никада није била део Српске православне цркве и да Црногорци признају римског папу за духовног лидера. Даље тврди да су Мусолини и Хитлер заштитници независне Црне Горе у новој Европи.6
Тиме је доследно крунисао свој „научни“ и политички рад.
После рата је био осуђен на затворску казну од осам година, затим га је Мирослав Крлежа удомио у Југословенском лексикографском заводу. Преминуо је у Загребу 1971. године
Секула Дрљевић је био још једна узданица Анте Павелића из Црне Горе. Студирао је право у Загребу, где је био члан Српске академске омладине,7 а потом се вратио у Црну Гору и укључио у политички живот.
После Првог светског рата преселио се у Земун и активирао у вођству „зеленаша“, црногорског сепаратистичког покрета. Забележена је његова сарадња и пријатељство са хрватским политичарима Стјепаном Радићем, Влатком Мачеком и Антом Павелићем.8
Већ 1921. године он је изјавио да су „србијански и црногорски „менталитети дијаметрално супротни“, 1941. године је тврдио да Црногорци уопште нису Словени, већ динарски народ потекао од античких Илира9 а 1944, под окриљем геноцидне хрватске државе, у Загребу објавио текст „Тко су Срби?”, где је оптужио „агресивну српску политику“ за све бивше и садашње проблеме на Балкану, представио етничке Србе као „дегенерисану расу” и подвукао њихову „сличност са Јеврејима“.10
Закључно, остало је забележено да је он лично одредио четничког војводу Павла Ђуришића, као и њему блиске Петра Баћевића, Драгишу Васића, и Захарија Остојића, који су се при повлачењу од надирућих партизана нашли на територији геноцидне хрватске државе 1941-1945. и били заробљени, да буду убијени од стране усташа, што се потом и догодило у Јасеновцу или околини.11
Секула Дрљевић је по завршетку рата успео да се докопа Запада тј. логора за расељена лица у Јуденбургу, где су га 10. новембра 1945. открили следбеници војводе Павла Ђуришића и казнили смрћу.12
Та хрватско-монтенегринска веза је, дакле, много старија од Мила Ђукановића и његових „зеленашких комита“, који данас пљују и нападају свештенике, цркве и манастире Српске православне цркве, певају усташке песме Марка Перковића Томпсона и прижељкују нестанак свега са српским предзнаком из Црне Горе.
Истовремено се потврђују непревидиве паралеле између ставова и делања Савића Марковића Штедимлије, Секуле Дрљевића и Мила Ђукановића – радикално мењање политичких уверења преко ноћи, увек упарено са фанатичном србофобијом и србомржњом свих конвертита, расизам, пропагирање великохрватства, фалсификовање историје и – концертирани напади, покушаји отуђења тј. присвајања Српске православне цркве и, наравно, њене вековне имовине.
Основно питање, као и увек (Николо Макијавели), гласи – коме то користи? Осим, наравно, западном императиву разбијања и слабљења српског народног корпуса, што је већ од великог значаја.
Систематски напади, покушаји отуђења тј. присвајања православних цркви, међутим, имају увек и једну духовну димензију и представљају, по свеукупности историјских извора, већ дуже од једног миленијума један изузетно важни, цезаропапистички пројекат Ватикана. Тиме Ђукановић још једном следи Штедимлији („Црногорци признају римског папу за духовног лидера.“).
Тја, штета да се оглушио о својевремену испружену руку спасења, о изузетно добронамерну понуду Високопреосвећеног ахриепископа цетињског и митрополита црногорско-приморског Амфилохија да га крсти у острошком манастиру (Вечерње Новости, Београд, 2017.):
„Даровит је човек, успео је да уради много тога, али исто тако многе од суштинских ствари које ради или је урадио не би учинио да је био крштен код ћивота Светог Петра Цетињског и Светог Василија Острошког. Ево прилике да га крстимо, па ће другачије да се бави политиком и другим вредностима. Надам се да ће ово прочитати. Није он без дамара да не чује.“
Но како спасти некога, ко не жели да буде спасен?
Камелеонски Мило, по свему судећи и даље „господар у сенци“, не опслужује значи само једног господара, у историју ће међутим ући на велика врата само ако једини критеријум буде била његова кошаркашка висина од завидних 196 цм.
А ако то не буде случај, неминовно је да заврши тамо, где и његови горе наведени претходници и истомишљеници. Тамо ће га сачекати и анатемисани распопови, руски Гермоген и монтенегрински Мираш…
Али сигурно не и дукљански кнез Петар и велики жупан Часлав из X века, Свети краљ Јован Владимир од Дукље са почетка XI века, Војислављевићи, Балшићи, Лазаревићи, Бранковићи, Косаче, Црнојевићи, Немањићи, Петровићи Његоши, Марко Миљанов, сердар Јанко Вукотић и… и… и… Јер нико од њих није носио Каинов жиг.
Али они су ионако само „дегенерисани великосрпски агресори и окупатори“, зар не?
Осим тога, било би интересантно чути од Мила Ђукановића, да ли је и државни уџбеник, Земљопис Књажевине Црне Горе за ученике 3. разреда основне школе из 1899. године, писала та иста категорија „подљуди“? Један цитат:
„У Црној Гори живе све сами чисти и прави Срби, који говоре српским језиком, а има их око 300.000 становника. Већином су православне вјере, а има нешто мало римокатоличке и мухамеданске вјере, али треба знати да смо сви српскога поријекла и српске народности. Осим Црне Горе има још српских земаља, у којима живе наша браћа Срби. Неки су, као ми слободни, а неки нијесу, него су под туђином.
Сваки Србин у Црној Гори дужан је познати и љубити своју цјелокупну домовину – све српске земље, у којима живе наша ослобођена и неослобођена браћа Срби. Ниједан Србин и Српкиња, ма које вјере били, не смију пожалити ни живот за општу српску слободу, добро и благостање.
Треба да је брат мио, које вјере био, јер тешко брату без брата.“
Закључно, Мило Ђукановић за разлику од горе апострофираних Павелићевих сатрапа, никада није био теоретичар, какав/такав идеолог, већ искључиво практичар политичке моћи и згртања богатства.
Ни његова биографија, дакле, ни у једном тренутку не показује некакву оптерећеност принципима, скрупулима, емпатијом, етиком, моралом, али ни било какве интелектуалне потенцијале тј. амбиције.
Његов до апсурда кривудави политички пут од првог комунисте Црне Горе (1989-1991.), преко патриотског противника неоусташтва у Хрватској („Наметнути рат са усташама ћемо добити!“), па до „евроатлантског демократе“, који послушнички напушта државну заједницу са Србијом, извињава се Хрватима јер су опет једном напали Србе, уводи земљу у НАТО, који је бомбардовао и уништавао Србе широм бивше Југославије, признаје „државу Косово“, прогони СПЦ и поништава све српско – зар је чудно да су сви покушаји да се разјасни порекло богатства и по могућности законски санкционишу сви његови милиони долара неславно пропали? Да ли можда, јер се истрага водила на Западу, по чијој музици он поиграва и кличе?
„Политика“, Београд, извештава 24.01.2019:
„Скоро две деценије „тресла” се Црна Гора због шверца цигарета и судског процеса црногорској „дуванској мафији” у Барију, на који је јуче, након 18 година, стављена тачка (…) Истражни органи у Барију водили су поступак о шверцу цигарета преко Јадрана из Црне Горе до Италије, од 1994. до 2002. године и на списку осумњичених налазило се петнаест имена из Црне Горе на челу са Ђукановићем (…) Међу оптуженима је био и Брано Мићуновић, против кога је поступак обустављен због застарелости, као и у случају актуелног председника Црне Горе Мила Ђукановића (…) Тужилац Ђузепе Шелзи је на крају одустао од истраге против Ђукановића (…)“
Његово време је одмерено, као и код сваког другог човека. Но он припада онима, који сеју семе зла, које не ретко клија и буја и после њих. Иначе би се тешко могло десити да његов данашњи наследник Јаков Милатовић седи у почасној ложи при фудбалској утакмици Хрватска – Црна Гора, мирно слуша урлање великохрватских неоусташких фанатика и даје им легитимитет за нељудскост:
„Убиј, убиј, убиј Србина!“
Али и време сваког зла мине, народ дукљанског кнеза Петра и великог жупана Часлава из X века, Светог краља Јована Владимира од Дукље са почетка XI века, Војислављевића, Балшића, Лазаревића, Бранковића, Косача, Црнојевића, Немањића, Петровића Његоша, Марка Миљанова, сердара Јанка Вукотића и… и… и… ће и то преживети.
Јер нико од њих није носио Каинов жиг.
Отићи ће у мрачни вилајет историје ова грешна и понижена „ни црња, ни гора“ модерних потурица и васкрснуће опет часна и свесна, поносна и савесна, традиционална и косовско-заветна, његошевска и светосавска Црна Гора. Јер српство није нити ће икада бити кукавно а камоли угашено.
Тако нам Бог помогао!
1 David Usborne (23. октобар 2011). „Rich and powerful: Obama and the global super-elite”. Independent. Приступљено 16. фебруар 2021. »На двадесетом месту у чланку«
2 „ĐUKANOVIĆ O HRVATIMA: Milo Đukanović – Nametnuti rat sa ustašama ćemo dobiti! (1991)”. www.youtube.com. Dokumentarne Emisije Balkan. 2014-11-02. Приступљено 6. март 2021.
3 Đurković, Miša (2013). Tamni koridori moći. Belgrade: Ukronija. ISBN 978-86-84807-81-8. Стр. 129.
4 Исто, стр. 130.
5 CHRONICLE OF THE PRIEST OF DUKLJA (Ljetopis’ Popa Dukljanina), Copyright: Paul Stephenson, 9 September 1998. Revised May 2000, July 2010.
6 Petrović, Rastislav V. (2005) [1997]. Црногорске усташе (3. допуњено изд.). Beograd, Стр. 63-64.
7 Вишњић, Чедомир (2013). Србобран 1901.-1914. – Српско коло 1903. – 1914., pp. 399. Загреб, Београд: СКД Просвјета, Службени Гласник.
8 Vukčević, Boško S. (1994). Tito: Architect of Yugoslav Disintegration. New York, New York: Rivercross Publishing
9 Banac, Ivo (1992) [1984]. The National Question in Yugoslavia: Origins, History, Politics (други отисак другог изд.). Ithaca, N.Y: Cornell University Press.
10 Frank, Chaim (2010). „Anti-Semitism in Yugoslavia”. Antisemitism in Eastern Europe: History and Present in Comparison. Frankfurt am Main: Peter Lang. Стр. 67—112.
11 Fleming, Thomas (2002). Montenegro: The Divided Land. Rockford, Illinois: Chronicles Press.
12 Tomasevich, Jozo (1975). War and Revolution in Yugoslavia, 1941—1945: The Chetniks. 1. Stanford: Stanford University Press. Стр. 447–448.
ИЗВОР: Искра