- Ипак, отвореност унутрашњих граница Шенген зоне омогућава мигрантима да се крећу по Европи често без икаквих докумената.
- Стога се све више тражи враћање унутрашње граничне контроле.
- На скупштинској сесији у Европском парламенту у октобру прошле године, мађарски премијер Виктор Орбан изјавио је да ће Шенгенска зона ускоро нестати.
- И заиста, она већ сада де факто не функционише. А то је, по њему, први знак надолазећег краха Европске уније.
АУТОР: Валентин КАТАСОНОВ
У Европи 20. века живео је већ велики број миграната. Ако изузмемо период Првог и Другог светског рата, мигранти су били држављани других земаља који су долазили у Европу на рад и боравили на територији одређене европске земље током трајања уговора са послодавцем. То је била тзв. радна имиграција. Наравно, било је и нерезидената који су у Европи тражили политички азил, и неки од тих захтева били су одобрени. Али број „политичких“ имиграната био је занемарљив у односу на број радних имиграната.
Природа имиграције у Европу драстично се променила тачно пре десет година. Године 2015. у Сирији је избио оружано-политички сукоб који је довео до бекства милиона Сиријаца из земље. Већ почетком јула 2015. Сирију је напустило око 4 милиона људи. До краја године број избеглица се повећао на 6 милиона. Главно уточиште нашли су у Турској (око 3 милиона) и неким суседним државама (посебно у Либану).
Европа је помно пратила дешавања у Сирији. Нарочито јер су неки сиријски избеглице покушавале да се преко Медитерана, чамцима и мањим бродовима, домогну јужно-европских земаља – Грчке, Италије, Француске, Шпаније. Било је неопходно што пре донети одлуку шта учинити са тим избеглицама. О питању се расправљало на нивоу Брисела (Европске уније). Неке од наведених земаља, посебно Италија, биле су против тога да се велики број сиријских избеглица настани на њиховој територији. Брисел је донео одлуку да све земље ЕУ морају да прихвате избеглице према унапред договореним квотама. Посебно се залагала за прихват свих избеглица тадашња немачка канцеларка Ангела Меркел. Она је објавила да је Немачка спремна да преузме главни терет пријема и смештаја избеглица. Бегунци су били одушевљени, јер је животни стандард у Немачкој био један од највиших у ЕУ, и надали су се да ће добити „део немачке погаче“
Године 2025, а 25. августа Немачка је дала зелено светло за улазак сиријским избеглицама – око 1 милион људи. 31. августа 2015. Меркелова је на конференцији за штампу изјавила да пријем и смештај избеглица мора постати нови национални задатак Немачке. Том приликом изговорила је фразу: „Wir schaffen das!“ („Успећемо!“) – која је постала мото нове немачке миграционе политике. Први возови са избеглицама почели су да пристижу у Минхен и друге немачке градове почетком септембра.
Међутим, убрзо су почели проблеми. Избеглице које су квотама распоређиване у друге државе ЕУ нису желеле да остану тамо, већ су се пребацивале у Немачку, где им је, очигледно, било пријатније и боље. Уведене су граничне контроле између чланица ЕУ (на шта су Европљани већ били заборавили). Неки чланови ЕУ су потпуно одбили да прихвате избеглице – пре свега Мађарска. Виктор Орбан је 3. септембра 2015. политику Меркелове назвао „самоубиством Европе“. Чак је и Велика Британија, која је тада била чланица ЕУ и позната по толеранцији према мигрантима, негативно реаговала на одлуку ЕУ. Према мишљењу стручњака, неслагање Лондона са овом политиком била је један од разлога који су довели до почетка процеса Брегзита – изласка Британије из ЕУ.
Током једне године, у земље ЕУ ушло је 1,3 милиона избеглица, а током наредне 2016. године – још 1,16 милиона. Укупно за две године скоро 2,5 милиона људи. Према неким подацима, само око 1,5 милиона били су избеглице из Сирије. Остали су дошли из других земаља – Авганистана, Ирака, Јемена итд. Одлуке Брисела из 2015–2016. године односиле су се не само на Сиријце, већ на све избеглице – укључујући и оне из Латинске Америке (нарочито из Венецуеле).
Наравно, расподела избеглица међу државама чланицама ЕУ није текла онако како су то налагале квоте, већ како су саме избеглице хтеле. А хтеле су да стигну у најбогатије земље – пре свега у Немачку. Европа је покушала да смањи прилив миграната договором са Турском, која је већ преузела половину избеглица из Сирије. Брисел је Турској обећао 3 милијарде евра помоћи и брзо прикључење ЕУ. Ниједно од ових обећања није испуњено.
Током 2015–2016. Немачка је постала главна дестинација избеглица у Европи. Миграциони прилив се наставио, али не више тако масовно. Међутим, ефекти су били много приметнији у мањим земљама попут Аустрије и Шведске, које су за мигранте биле подједнако привлачне. Како ове земље имају по 9 и 10 милиона становника, миграционо оптерећење било је знатно веће у односу на Немачку.
Приток избеглица у Европу 2015–2016. добио је назив „миграциона криза Европе“. Зашто криза? Зато што је тај прилив изазвао озбиљне последице. У подручјима са великом концентрацијом миграната, локално становништво све више осећа одбојност миграната према европским вредностима. Расту етничке енклаве у којима закони држава домаћина уступају место традицијама избеглица. Расте и криминалитет (крађе, пљачке, сексуални злочини, углавном повезани са имигрантима из муслиманских држава). Повећавају се и буџетски трошкови за социјалну помоћ, смештај и интеграционе програме. Али до интеграције не долази. Према различитим изворима, током десет година, запослило се тек половина избеглица – остали и даље живе од социјалне помоћи.
Наталитет међу мигрантима је већи него код староседелаца Европе. Због тога ће број етничких енклава наставити да расте и без нових таласа миграната. Европљани све критичније гледају на миграциону политику својих влада и Брисела. Расте популарност десничарских и крајње десничарских партија које захтевају оштрију миграциону политику.
Нови талас миграција у Европу почео је 2022. године, овога пута из Украјине. Данас их има више него избеглица из Сирије и других земаља Блиског Истока, Азије и Африке. Стари континент се суочио са другом миграционом кризом. Према подацима Агенције УН за избеглице (УНХЦР) из априла 2025, на територији Европе налазило се 6,36 милиона украјинских избеглица. Највише их је у Немачкој – 1,24 милиона. Према мојим проценама, на пролеће ове године, у Европи је било најмање 11–12 милиона избеглица, укључујући и Украјинце и остале.
Тачну статистику о броју избеглица у Европи и појединим земљама нисам пронашао. УН води евиденцију о међународној миграцији (United Nations Department of Economic and Social Affairs, Population Division, 2024. International Migrant Stock 2024). Из ње се види да и без избеглица, Европа има велики број миграната из земаља другачијих култура.
Према подацима УН, средином прошле године у Европи је број миграната износио 94 милиона људи (31,2% од укупног броја међународних миграната у свету). То су, наравно, пре свега они који се називају „радним мигрантима“ – људи који су дошли у Стари континент ради зараде. Друга група су избеглице, које чине до 15% укупног броја имиграната у Европу. Постоје и нелегални имигранти, али они не улазе у статистику УН. Ипак, чак су и радни мигранти постали озбиљан проблем за Европу.
Истина, њима не морају да се исплаћују социјална давања и наизглед су „самодовољни“. Али они не желе да се прилагоде локалним условима, живе у енклавама, долазе у Европу са породицама. У тим анклавама наталитет је висок, а деца аутоматски добијају европско држављанство. Када одрасту, на основу закона који важе у Европи, доводе и своје старе родитеље на издржавање. Мигрантске дијаспоре се брзо шире и пуштају дубоке корене у земљама домаћинима.
Становништво Европе (Старог континента) износи 745,1 милиона, што значи да је релативно учешће миграната 12,6%. Али то је просечна вредност – „просечна температура у болници“. У Европи има педесетак држава, и ситуација се разликује. На пример, у источној Европи је учешће миграната знатно ниже него у западној. Највише миграната у источном делу Европе има у Пољској – 1,74 милиона, што је 4,5% становништва. У Бугарској је тај проценат 4,4%, а у Мађарској – само 2,6%, што је један од најнижих процената у Европи. Те три земље имају укупно само 2,4% од укупног броја миграната у Европи.
Главна концентрација миграната је у западној Европи, пре свега у земљама ЕУ. По броју миграната, Немачка је на другом месту у свету – 16,75 милиона. Следе:
- Француска – 11,99 милиона
- Велика Британија – 11,86 милиона
- Шпанија – 8,87 милиона
- Аустрија – 7,11 милиона
- Италија – 6,55 милиона
Укупно, ових шест земаља имају 63,13 милиона миграната, што је више од две трећине свих миграната у Европи средином прошле године.
А ево и процената миграната у односу на укупно становништво тих земаља:
- Немачка – 19,8%
- Француска – 17,2%
- Велика Британија – 17,1%
- Шпанија – 18,5%
- Аустрија – 30,1%
- Италија – 11,0%
За поређење, у САД овај проценат износи 15,2%. Видимо да све наведене европске земље (осим Италије) имају више миграната него САД, а посебно се издваја Аустрија.
Иначе, међу свим западним земљама, највећи проценат миграната има Аустралија – 30,1%. У групи економски развијених земаља, најмањи проценат има Јапан – само 2,8%, јер та земља поставља строге баријере за улазак миграната, посебно избеглица. Од већих земаља у свету, најмањи проценат миграната имају Кина и Филипини – свега 0,1%, а Куба је једина земља са нултим бројем миграната. У Русији, према УН подацима, учешће миграната је 5,3% средином прошле године.
Вратимо се Европи. У појединим европским градовима, проценат миграната приближава се половини, а негде је већ прешао 50%. Према подацима за август 2025., највећи проценат миграната забележен је у:
- Бриселу (главни град Белгије и административни центар ЕУ) – око 74%
- Франкфурту – 51,8%
- Нарви (Естонија) – 51%
- Паризу – 46,2%
- Женеви – 45,2%
- Малмеу – 45,5%
И у многим другим градовима, тај проценат је знатно виши него што је просек у Европи:
- Лондон – 40,6%
- Беч – 31,3%
- Мадрид – 22,2%
- Милано – 22,1%
Све ове бројке су индикатори „сумрака Европе“, о којем је пре једног века писао немачки филозоф Освалд Шпенглер у делу „Der Untergang des Abendlandes“ („Пропаст Запада“). Данас о „пропасти Европе“ отворено говоре и сами Европљани, нарочито десничарски и крајње десничарски политичари. По њиховом мишљењу, један од значајних показатеља тог суноврата може бити распад Европске уније.
Такав распад може бити последица деловања неколико фактора:
- Економско слабљење Европе због антируских санкција (које су више погодиле Европу него Русију);
- Нагло повећање војних издатака, што додатно оптерећује европску економију;
- Јачање несугласица међу чланицама ЕУ у вези са политиком према САД, Украјини, Русији, па и Израелу.
Али миграциона криза се неизоставно наводи као један од кључних фактора који урушавају Европску унију.
Чини се да су се ове године неки европски политичари пробудили и покушавају да зауставе миграциону кризу. Предложене мере су обимне:
- пооштравање услова за пријем нових избеглица;
- враћање избеглица у матичне земље (посебно Сирија, након догађаја из ове године);
- већа укљученост избеглица у рад, како би се смањила социјална давања;
- ограничење радне имиграције – без породица и само на период трајања уговора.
Али пре свега, потребно је решити проблем нелегалне имиграције. Због тога се пооштрава контрола спољних граница ЕУ.
Ипак, отвореност унутрашњих граница Шенген зоне омогућава мигрантима да се крећу по Европи често без икаквих докумената. Стога се све више тражи враћање унутрашње граничне контроле.
На скупштинској сесији у Европском парламенту у октобру прошле године, мађарски премијер Виктор Орбан изјавио је да ће Шенгенска зона ускоро нестати. И заиста, она већ сада де факто не функционише. А то је, по њему, први знак надолазећег краха Европске уније.
ИЗВОР: https://www.fondsk.ru/news/2025/08/28/desyat-let-nazad-v-evrope-nachalsya-migracionnyy-krizis-staryy-svet-gibnet-na