- ХИЛАНДАРСКИ монах Никодим, рођак кнеза Лазара, у житију је описан као „частан и освећен муж, силан у књигама, још силнији у мудрости и речима и одговорима“.
- Историчари га описују као просветитеља, подвижника, дипломату, градитеља манастира у кнежевинама Влашкој и Молдавији, претечама Румуније, у којима је утемељио националне цркве.
АУТОР: Борис Субашић
Међу његовим тамошњим задужбинама је и најважнија Манастир Тисмана – најстарији у Румунији. Ктитори су му, уз влашке војводе, били кнез Лазар и деспот Стефан Лазаревић.
Са српским монахом-дипломатом саветовали су се и привилегије му давали угарски племић и војсковођа српског порекла Сибињанин Јанко, кога Мађари зову Јанош Хуњади, и његов син угарски краљ Матија Хуњади Корвин.
Срби могу да се захвале Никодиму за његов дипломатски рад који је кључно допринео скидању анатеме Цариградске патријаршије са Српске цркве. Румуни и Молдавци треба да му буду захвални за стварање и организовање националне цркве, просвете и законодавства. Када се на географској карти сагледају дуга Никодимова путовања и задужбине које је посејао дуж њихових рута, јасно је зашто се он назива и „подунавски Свети Сава“.
– Пут Светог Никодима светла је нит преображења у опште добро људских настојања да превазиђу границе и поделе које им је прошлост поставила. Исихастички наук о истинама православља који је Никодим проповедао, опредељеност за заједништво у вери српских и румунских велможа, те воља аустријских и угарских владара и војсковођа римокатоличке вероисповести да подрже рад Манастира Тисман, а три века касније омогуће привилегије православним Србима, као и сугестивна суздржаност османских завојевача од мешања у управљање хришћанским богомољама и заједницама у ђердапском Подунављу, допуштају нам да дело исихаста са Балкана доживљавамо као искру саживота у предстојећим европским интеграцијама – записао је историчар Ранко Јаковљевић.
Желели смо да видимо шта је данас остало од Никодимових средњовековних православних интеграција у Румунији, чланици интегрисане (западно) Европске уније. Кренули смо кроз Браничево где је светитељ – просветитељ утемељио Манастир Вратну, путем кроз села која је кнез Лазар даровао његовим манастирима Водица и Тисмана у Влашкој. Надомак Кладова где је Никодим подигао Манастир Манстирицу, прешли смо Дунав саобраћајницом на ХЕ „Ђердап“ и наставили путем крај Никодимове прве задужбине на левој обали, Манастира Водице и његовог скита Манастира Тополнице.
Клисуром Черне дошли смо до села Баја де Арама где се налази некадашњи метох Хиландара, Манастир Светих архангела, задужбина српских рудара са Карпата и војводе Константина Бранковића (Бранковеануа). Тако смо из низијског округа Долж стигли у област Горж, средњовековне Горње Живе, назване по горњем току реке чије румунско име данас гласи Жиу. Стигли смо до раскрснице на коме се са пута ка граду Таргу Жиу (средњовековни Трг на Живи) скреће ка Манастиру Тисмана, названом по некадашњим бујним шумама тисе.
Три километра после последњих кућа села Тисмана зауставили смо се на великом паркингу под брегом покривеним густим зеленилом. Од раскошне озидане капије манастирског имања ширким поплочаним путем попели смо се до малог пропланка где је Никодим подигао манастир, окружен зидинама и кулама, које су у давној прошлости вероватно наликовале онима на Светој Гори.
Међутим, када је Запад у 19. веку одлучио да од Влашке и Молдавије створи нову државу са идентитетом другачијим од православног који је утемељио Никодим, у модернизацији и тадашњим европским интеграцијама је међу првима страдала његова задужбина. Румунске архитекте кажу да је њихов тадашњи колега Шлатер прво наружио стару тврђаву и конаке фасадом са неоготичком орнаментиком, а затим 1855. нанео ненадокнадиву штету рушењем отворене припрате одсецањем трупа цркве и елиминисањем просторија и пролаза који је подржавао унутрашњу припрату и део наоса са обе стране. Пошто је неталентовани сликар уништио доњи слој средњовековних фресака Шлатер је стару фасаду византијског стила покрио белим малтером и изградио нови улаз неприкладан за стари споменик.
Скеле и грађевински материјал на капији улазног ходника кроз највишу манастирску кулу наговештавале су да је у току нека обнова. Уместо три куполе њен храма сада покрива шатор од цирада разапетих преко скела. Када их ветар помери указује се оригинални средњовековни изглед грађевине од опеке, која је значајно оштећена скидањем Шлатеровог малтера.
Испред његове спољне припрате која је уништила елеганцију витке цркве окачен је велики месингани двоглави ромејски царски орао. Тај нетрадиционални украс је у складу са историјским ревизионизмом и фантазијама. Румунски надри-историчари уверавају Румуне да су они истовремено и Римљани и Дачани, иако су ови били смртни непријатељи, а истовремено и Трачани, Готи и сви остали „народи најстарији“. У истом духу, у на Шлатеровој припрати нема ниједног натписа на традиционалној влашкој и молдавској православној ћирилици, већ на „аутентичној“ румунској латиници која је уведена у употребу у другој половини 19. века.
Чак је и име Светог Никодима на његовом гробу и икони исписано латиницом, иако је он свој живот посветио борби против латинизације! На свим фрескама натписи су латинични, укључујући ону која приказује низ ктитора, влашких и молдавских војвода, предвођених Раду Негруом и Басарабима који су српску ћирилицу и језик увели у службену употребу на својим дворовима.
Ћирилични натпис ктиторске фреске у наосу је избрисан, а српскословенси натписи су остали само код понеких светитеља. ФОТО: Б. Субашић
О њиховим ставовима према „латиничарима“ писао је румунски историчар Дамаскин Миоч, који наводи да је утемељивач унгаровлашке кнежевине Вода (војвода) Владислав Влајко био фасциниран хиландарцем Никодимом кога је упознао између 1365. и 1367. док се у области Видина супротстављао покатоличавању које су спроводили угарски освајачи.
Гроб и икона над кивотом са моштима Светог Никодима са латиничним натписима. ФОТО: Б. Субашић
– Уочив храброст српског калуђера, импресиониран његовом културом и организаторским способностима, Владислав позива Никодима у Влашку, где је католичка партија, под вођством саме кнегиње Кларе, вршила јак притисак за спровођење католичанства – пише Миоч.
Недалеко од полатиничених ктитора, открили смо и живопис Трансилванског митрополита Саве Другог Бранковића, просветитеља из друге половине 17. века. Он је у свом седишту у Ердељском Београду, данашњој Алби Јулији, бранио православље од агресивног католицизма и калвинизма, кодификовао модерни румунски језик, штампао књиге на српској и румунској ћирилици.
Митрополит Трансилваније Сава Бранковић. ФОТО: Б. Субашић
Због тога је доскоро носио титулу „исповедника Румуније“. Да ли ће је носити и убудуће изгледа да зависи од ЕУ агенде. Ипак, највеће разочарење изазива поређење фотографија живописа Тисмане у припрати и наосу из времена пре уласка Румуније у ЕУ и данашњих фресака. ЕУ су у међувремену поништиле оне Никодимове панправославне интеграције: изворни ћирилични натписи магично су ишчилели са фресака или су се преобразили у латиницу.
Готско „улепшавање“
РЕСТАУРАТОРСКИ радови који су започети на Манастиру Тисмана у епохи комунизма 1954. потрајали су целу деценију покушавајући да исправе паноевропско готичко „улепшавање“ православног манастира у 19. веку. Током чишћења слоја тадашњих лоших живописа откривене су сјајне, али тешко оштећене фреске средњовековног зографа Добромира из Трговишта у припрати, као и стотине икона из 18. века које су биле бачене на гомилу „европског“ дотеривања век касније.
ИЗВОР: Вечење новости