- ПРИЗОР лидера Европске уније и Украјине, који седе на тврдим столицамa у ходнику Беле куће чекајући да их прими Трамп, чији је кабинет јавно упозорио Зеленског да се обуче прикладно за овај састанак, није деловао као сусрет савезника већ као поклоњење сизерена оријенталном владару. Тај утисак је појачала лавина комплимената које су Европљани упутили америчком председнику, иако њихова лица нису могла да сакрију неискреност и страх.
АУТОР: Борис Субашић
– Ко су заиста велике силе показали су разговори о украјинској кризи. Америка и Русија су разговарале, а лидери ЕУ су гледали са стране и слали поруке. На крају су добили од Вашингтона позив да дођу и лично предоче своје ставове, а та представа је приказала да Европљани сами немају ни снаге, ни могућности да наметну било шта. Европа је урушена и економски и војно а Трамп је лидерима ЕУ поново ставио до знања да атлантистичке структуре, укључујући НАТО, не могу да функционишу без Америке, без њеног вођства, војске и стратешког кишобрана – каже проф. др Љубиша Деспотовић из Института за политичке студије.
Он подсећа да овакав поредак моћи није новост, али да су се лидери ЕУ „заиграли“ пренебрегавајући чињеницу да од 1945. постоји непрекинути континуитет америчке доминације над Западном Европом. Од „Маршаловог плана“ за обнову Европе којом је њен западни део ушао у дужничко ропство, преко хладноратовског доба у коме су САД диктирале политику својих европских савезника на Западу исто као што су то Совјети радили на Истоку, до униполарног света у коме је коначно формирана Европска унија, наводно због Европљана.
– ЕУ је амерички пројекат за лакшу економску, финансијску, политичку и војну контролу европских савезника. Читав политички систем ЕУ је од пројектовања до оснивања намерно делегитимизован и десуверенизован. Највише структуре ЕУ нити бирају, нити контролишу државе чланице, а камоли њихови грађани. Европску комисију бирају појединачни премијери земаља чланица ЕУ који представљају извршну власт, а бирају тело које има законодавну власт, што је недопустиво. Ханес Хофбауер је то добро прокоментарисао: „Ако би ЕУ затражила пријем у Европску унију, она не би била прихваћена јер не испуњава основне критеријуме“. После рушења Берлинског зида, у време униполарног света под агендом старог глобализма, водеће земље ЕУ су користиле доминацију САД да извуку користи за себе. Америка и ЕУ су тада били у потпуном сагласју, а њени лидери су сматрали да ће та идила трајати заувек. Тај стари глобализам се завршио са крајем Бајденовог мандата. Појавио се Трамп који персонификује структуру новог глобализма која жели да направи не ресет, већ да рестартује комплетну причу атлантизма. Они су схватили да се мора обновити тврда моћ САД. Трамп је европским лидерима, брутално и неувијено, наметнуо обавезе у вези са наоружавањем и финансијама – објашњава др Деспотовић.
То се видело на састанку у Вашингтону где су премијери и председници који су доскора кочоперно претили ратом до истребљења Путину и приказивали се као равни Трампу. Лидери такве ЕУ су у надменом германском духу дали себи за право да преправљају европску географску карту и историју да би са Старог континента одстранили „неподобне“ народе и државе који му географски и цивилизацијски припадају од када је света и века. Вашингтонски састанак показао је такву Европу као тигра од папира.
– Јасно је откривена природа односа унутар западне заједнице: западни Европљани више немају политичку улогу у својим односима са Вашингтоном. Процес је почео под Џозефом Бајденом, када су САД пребациле главни терет сукоба са Русијом на своје европске савезнике. У политичком и макроекономском смислу, Европа је сносила трошкове, док је Вашингтон убирао плодове – све под изговором „солидарности без преседана“. Трамп је само учинио ту динамику очитом. Он отворено третира Европу као алат, пре свега финансијски, који ослобађа Сједињене Државе од теретних трошкова. Он не види Европу као партнера чији независни положај мора бити узет у обзир – прокоментарисао је руски спољнополитички стручњак Фјодор Лукјанов.
Пут који је довео Европу у ову ситуацију одлично описује коцкарски сленг који радо користи Доналд Трамп: лидери ЕУ су блефирали и покушали да добију партију иако нису имали добре карте. Дуг сада мора да се плати. То неће бити лако јер без јефтиних руских енергената, којих се руководство ЕУ одрекло рачунајући на блицкриг у Украјини, европска привреда није конкурентна. Амерички нафта и гас који се допремају бродовима коштају неупоредиво више од оних из Руске Федерације који су Немачку претворили у лидера и хегемона ЕУ. Али, зашто би Американци бринули због глупих одлука лидера Европе, који су одлучили и да санкционишу Русију тако што су се одрекли њеног огромног тржишта. Погубност таквог коцкања видела се недавно када је Трамп подигао увозне царине учинивши европску робу неконкурентном на тржишту САД.
Ипак, најтежи ударац било је Трампово дисциплиновање Зеленског, који је морао да потпише да ће америчка војна „помоћ“ бити наплаћена експлоатацијом украјинских минералних богатстава, међу којима је и литијум чије су руднике Руси непосредно после овог договора освојили. Логично, после тога је за Трампа једини релевантни саговорник постао Путин, на шта су крајње емотивно реаговали лидери у ЕУ, нарочито Немци.
Ситуација у данашњој Украјини је добила јасну паралелу са оном из Другог светског рата, на истом простору Доњецка где је почео и актуелни сукоб. „Без тог подручја рудника, челичана и кавкаске нафте“ – говорио је 1942. Хитлер – „немачка ратна индустрија ће се сломити“. Зато је покренуо велику операцију чији је врхунац била Стаљинградска битка. Она се завршила руском победом а, иако је рат потрајао још три године, његова субина је била одлучена, јер су Немци изгубили и нафтна поља у Северној Африци, због чега су почели да експериментишу са енергентима, правили су аутомобиле на угаљ и уље из шкриљаца…
Ко види у овоме паралелу са причом о разним батеријама које ће заменити нафту, потпуно је у праву, кажу геополитиколози. Агенда из врха ЕУ која предвиђа да ће се нафтне компаније, нарочито америчке, које су моћније од већине светских држава одрећи свог богатства зарад „зелене енергије“ спадају у домен фантазије и лепих жеља.
– Не треба се самозаваравати термином ЕУ, који значи и све и ништа. Хегемон ЕУ је Немачка и њу прате остале земље. Британија јесте изашла из Уније зато што је она постала „немачка Европа“, мада са њом врло активно сарађује када је реч о Русији и Србији, што је геополитичка константа. Понашање Немачке је такође константа те врсте, она у модерној историји не мења циљеве и ради увек исто од када се ујединила под Пруском хегемонијом. У науци је познато тумачење да је Немачка „закаснела велика нација“ или „закаснела империја“ која није била држава када су настајале колоније од 15. до прве половине 19. века, те није као остале западне земље имала могућност да заузме неки ваневропски део света и опљачка га. Немачка зато непрестано покушава да то надокнади стварањем сировинских колонија у Европи „продором на Исток“ и „продором на Југоисток“. Први правац води преко Украјине на Русију, а други преко Словеније и Хрватске на Србију. Када се узме у обзир германски стереотип о Србима као „малим Русима на Балкану“ и највећем опоненту продору германског фактора на путу до Солуна па све до Багдада, онда не треба да нас чуди шта нам се дешава. Све пише у књигама, ако их читате – каже др Деспотовић.
Од подсећа да је у науци Србија дефинисана као „геополитичка макротврђава Балкана“ преко које воде сви коридори, од Албаније, преко Румуније, Бугарске и Украјине, према Русији, у чему посебну важност има простор Косова и Метохије. Отимање КиМ од Србије и распоређивање НАТО снага 1999. су били јасни сигнали да је почео поход на Русију, додају геополитиколози.
– Балкан је још под доминацијом старог глобализма и у том смислу праве се неки локални војни савези, али они нису суштински важни, јер америчкој администрацији оличеној у Трампу не одговара појављивање нове балканске кризе. Они желе да замрзну конфликт на територији целе Европе, пре свега онај у Украјини, да би у следећих пет до 10 година обновили тврду моћ. Са друге стране, старе глобалистичке стуктуре прижељкују наставак украјинског рата и нову кризу на Балкану. Србија је према свом положају у средишту те приче. На Балкану се са западним сударају утицаји Русије и Кине која је глобални привредни, економски а ускоро и војни изазивач оба глобализма, а постоји и утицај Израела у сфери лобирања и криптополитике. Сви ови фактори су заинтересовани за Србију и њен простор као одскочну даску за даље ширење утицаја. Због тога се на нашем простору са њима жестоко сукобљавају старе глобалистичке структуре, пре свих Немци, Французи и Енглези. Пошто без Американаца немају реалну тврду моћ, они своју империјалистичку и колонијалистичку политику, као и последње три и по деценије спроводе кроз деструктивне пројекте користећи вековима стваране антагонизме на овим просторима – каже др Деспотовић.
СРБИ НЕМАЈУ ИЛУЗИЈЕ О ПРИДРУЖИВАЊУ
ДР ДЕСПОТОВИЋ указује да статистика о заинтересованости грађана европских држава за евроинтеграције коју је пре неколико дана представио стални представник Руске Федерације при међународним организацијама у Бечу Михаил Уљанов у српском случају представља резултат историјског искуства.
Према том истраживању јавног мњења, на врху листе заинтересованих за чланство је Албанија са 94 одсто становника који су изразили жељу да живе у „Европи без граница“, следи тзв. Косово са 90 одсто, па Украјина, Црна Гора, Грузија и БиХ са по 83 одсто гласова грађана, Северна Македонија са 79 одсто, Молдавија са 61, Турска са 56. Само 35 одсто испитаника из Србије заинтересовано за придруживање ЕУ.
Међу земљама које немају статус кандидата за чланство је заинтересовано 48 одсто становника Уједињеног Краљевства, 47 одсто Исланђана, 35 одсто Норвежана и само седам одсто грађана Швајцарске.
– Када је реч о Србији, уздржаност грађана Србије је последица историјског искуства, са санкцијама, уценама и условљавањима, бомбардовањем и окупацијом КиМ, инфилтрацијом разних структура после 5. октобра … При томе не треба одговорност сваљивати на појам ЕУ већ на конкретне земље из ње које сносе одговорност за такву ситуацију, пре свих Немачку и Велику Британију. Грађани Србије су схватили ко заиста води ЕУ и изгубили су илузије. Степен подршке европским интеграцијама ће и даље падати брзином којом се буде тањио социјални слој који је имао користи од промовисања прозападне, неолибералне, анационалне и аутошовинистичке политике. Овде је реч о историјском искуству српског народа, а не о неком ирационалном страху и емоцијама – закључује др Деспотовић.
ИЗВОР: Вечерње новости