- Као последица свега овога, у Великој Британији све више белаца машта о оштром обрачуну са мигрантима и њиховим потомцима, чак и о употреби оружја и армије у некој врсти „националне ослободилачке револуције“.
- Према анкети коју је у јануару 2025. објавио The Guardian, 52% британских припадника генерације Z (од 13 до 27 година) жели „чврсту руку“ и укидање парламентарне демократије. 33% генерације Z сматра да би земљи било боље да „војска преузме власт“.
- Код младих од 18 до 34 године, чак 61% подржава „јаког лидера коме не требају ни парламент ни избори“.
- А 47% Зетоваца верује да „целокупни систем организовања друштва мора бити радикално промењен револуцијом“.
- Главни проблем Британије, према мишљењу већине становништва, сада је јасно: неконтролисана миграција, која је земљу довела на ивицу не само расног, већ и грађанског рата.
АУТОР: Олег СЕРГЕЈЕВ
У наредних пет година у Европи може почети грађански рат са вероватноћом до 95%, изјавио је британски професор Дејвид Бец у чланку за Military Strategy Magazine. Аутор тврди да неки велики градови већ добијају статус „дивљих“, пошто се у њима живи „по законима дивљине“, јер је влада изгубила контролу и не може да обезбеди поштовање закона. Међу разлозима за грађански рат, научник наводи висок ниво корупције, пропаст индустрије, растућу поделу између градова и села, пропадање инфраструктуре и пораст броја приватних обезбеђења, напомињући: „Многи западни градови већ одговарају овом профилу.“ Укупно, у ризику се налази 15 земаља, и ако у једној од њих почне сукоб, постоји вероватноћа да ће се проширити и на друге. Према експерту, највећој претњи су изложене управо његова отаџбина Велика Британија и Француска.
Заиста, искре будућег грађанског крвопролића на Туманом Албиону већ су очигледне. Иако власти улажу максималне напоре да их неутралишу, истовремено настоје да се информације о њима пригуше. На пример, у јуну ове године у Северној Ирској данима нису престајали масовни протести (видео) локалног становништва против миграната, који су прерасли у нереде. Повод је било брутално силовање малолетне девојчице од стране миграната у Балимини. Када се сазнало да је породица нападача премештена у миграциони центар у граду Ларн, огорчени мештани су просто запалили зграду.
У сенци онога што британске власти покушавају да представе као „расне нереде“, у земљи се све више заоштрава миграциони рат који се не води само од стране агресивних „нових Енглеза“, већ и од сопствених политичара. Главна жаришта нереда су најсиромашнији делови Енглеске попут Ливерпула, Манчестера, Блекпула, Блекбурна и других. Управо у овим градовима на последњим изборима победили су лејбористи и независни кандидати-исламисти са псеудо-палестинском агендом.
Према стручњацима, у овим градовима су британски „конзервативци“ масовно насељавали илегалце, што је представљено као нека врста „поклона“ лејбористима. Лејбористи већ годинама оптужују ториевце да су намерно поставили „темпиране бомбе“ у њихове изборне округе, које сада почињу да експлодирају. Истовремено, и сами лејбористи настоје да мигранте населе у имућним конзервативним крајевима, како би их „културно обогатили“.
Док преостали белци међу конзервативцима и лејбористима тако подмећу клипове једни другима, у многим од тих округа друго место освојила је Партија реформи Најџела Фараџа, која сада наступа са паролама закона и реда, покушавајући да политички капитализује растући хаос.
Други политички узроци који воде Тумани Албион ка катастрофи и крвопролићу већ су видљиви голим оком. Велика Британија, Француска и друге европске земље отворено показују свету „нови тип демократије“ — са мноштвом странака, али без стварног избора. Различита имена, различите пароле, али све чешће иста лица и исти интереси.
Нове британске елите: Министарка правде Шабана Махмуд, Шеф Одељења за образовне стандарде Велике Британије Хамид Пател, Градоначелник Брајтон-енд-Хова Мохамед Асадузаман и Градоначелник Лондона Садик Кан
Сада се политичка класа западноевропских земаља не формира толико по идеолошким линијама, већ по каналима кланова и лобистичких структура које диктирају смер промена. Резултат: при промени странака, курс државе се минимално мења — мењају се натписи, али не и приоритети. Још пре пола века, конзервативац Енок Пауел у својој чувеној беседи „Реке крви“ са застрашујућом прецизношћу је предвидео катастрофу коју ће за Британију донети либерална имиграциона политика. Због тога су га оптужили за параноју и понизили. Британци једноставно нису веровали да ће њихови лидери предати земљу расистичким мигрантима на милост и немилост.
Пример савременог расизма против белаца у Енглеској: Транспортна управа Лондона прима на праксу искључиво црнце, Азијате и припаднике етничких мањина.
У 2024. години, као и претходне, најпопуларније име међу новорођеним дечацима у Енглеској било је Мухамад (и то без узимања у обзир осталих варијанти: Мухаммед, Мохаммад). Поред тога, популарност добија и име Муса. У периоду 2023–2024. Британија је имала рекордан природни прираст од Другог светског рата. Скоро 100% тог прираста долази искључиво од неконтролисане миграције из Пакистана, Индије, Авганистана, Нигерије и других азијских и афричких земаља.
Фактички, сваке године Британија порасте за један нови Манчестер. Такве демографске промене земља није видела барем од времена норманских инвазија у VIII–XI веку. Док број аутохтоног становништва опада због изузетно ниског наталитета, „нови Енглези“ из свих крајева света га све више замењују.
Ништа невиђено: крајем јула на званичном државном сајту за запошљавање службеника у граду Манчестеру појавио се оглас за радно место администратора у… шеријатском суду! Након скандала, оглас је морао бити уклоњен.
Паралелно се дешава институционална замена: у највећим градовима кључне позиције све више заузимају представници „културног миљеа“ који је веома удаљен од европског. И то није резултат наглог упада, већ последица дугорочне промене демографије, механизама представљања и културних оријентира. Паралелно с тим, усталиле су се и нове норме — од специфичних савета и судова, до увођења верских елемената у школске програме.
Лордови-градоначелници највећих енглеских градова: Лондона, Оксфорда, Бирмингема и других.
На фотографији: Руксана Исмаил Чаудри — нова градоначелница енглеског града Ротерхема. Данас је тај град познат по недавном скандалу: годинама су банде пакистанских миграната отимале и силујући злостављале хиљаде беле британске деце, држећи их у сексуалном и другом ропству. Полиција и власти су све знале, али су ћутале и прикривале злочине из страха да не буду проглашене за расисте. Скандал је одјекнуо у целом свету, чак је и Илон Маск поделио вест. И сада баш тај град предводи Пакистанка…
Пре годину дана британски Daily Mail је навео одговорне за масакр који је извршио син миграната из Руандe у једном енглеском дечјем клубу, где је убио три беле девојчице. Према енглеским новинарима, протесте је изазвала „руска дезинформација и лажне вести“, а не сам нападач — син миграната који је ножем убио и ранио још осам особа. А истовремено, пре десет година, 2014, исти тај Daily Mail је сасвим хладнокрвно извештавао како је само једна од пакистанских банди у Ротерхему силовала преко 1400 енглеских девојчица, док је полиција одбијала да реагује из страха да не буде оптужена за „расизам“ или „неполитичку коректност“.
Најџел Фараџ, лидер Партије реформи, већ отворено предвиђа друштвени колапс Британије ако се ови трендови наставе. Балканизација и клизање Туманог Албиона ка грађанском рату само ће се убрзати. Зато се и нада да ће његова партија заменити постојеће системске странке и уништити их, док су оне још увек заокупљене спољном политиком и ратом против Русије — упорно игноришући дезинтеграцију сопствене земље.
У међувремену, само у Лондону данас живи више црнаца него што има белаца у целој Африци, изузимајући Јужну Африку. Према попису становништва у Великој Британији из 2021. године, број тамнопутих у престоници прешао је 1,5 милиона. Истовремено, број белаца у Африци (не рачунајући прогањано бело становништво у Јужној Африци) не прелази 700.000. Прецизан број потомака колонизатора у земљама испод Сахаре није познат, али се претпоставља да десетине хиљада још увек живе у Кенији, Зимбабвеу и Намибији. У северноафричким државама има мање од 100.000 белаца европског порекла.
Већ крајем 2012. агенције су известиле да је у Лондону остало мање од половине аутохтоних Британаца. Промена етничке структуре града статистички је примећена већ од почетка претходне деценије. Године 2011. број етничких Британаца у Лондону пао је на 45% (са 58% у 2001). Такође, како је јавила BBC почетком 2010-их, број становника Енглеске и Велса је у претходних 10 година порастао за 7% и износио је 56,1 милиона. Међутим, више од половине тог пораста чинили су мигранти, док се број етничких Британаца смањио за 7%. Највише су долазили из Индије, Пакистана и Пољске (касније се број Пољака смањио, а број Азијата порастао). Истовремено, број хришћана пао је са 72% у 2001. на 59% у 2011.
Слична трансформација се већ дешава и у другим деловима Британске Комонвелта, чак и далеко преко океана. На пример, Канада све више показује исти „нови тип демократије“. Данас је целокупни политички спектар те земље — од Либерала, преко Конзервативаца до „Народне странке“ — представљен припадницима истих етничких заједница (на слици доле): Гурат Сик, Судип Верма, Парамбиндер Сик, Сафдар Хусеин, Сара Сик, Харџит Џасвал… Различити програми? На папиру — да. Различито социјално порекло? На први поглед — можда. Али у стварности, како тврде аналитичари, то значи да се кључне политичке функције налазе у рукама затворене мреже, уграђене у вертикалу власти.
Ситуација у другим водећим европским земљама све више личи на ову шему. Проблем овде није сама етничност, већ концентрација полуга одлучивања у уском кругу људи. Када власт престане да буде конкурентна, демократија се претвара у позориште са унапред одређеном поставом. Грађанима остаје само да бирају између различитих сценографија.
Као последица свега овога, у Великој Британији све више белаца машта о оштром обрачуну са мигрантима и њиховим потомцима, чак и о употреби оружја и армије у некој врсти „националне ослободилачке револуције“. Према анкети коју је у јануару 2025. објавио The Guardian, 52% британских припадника генерације Z (од 13 до 27 година) жели „чврсту руку“ и укидање парламентарне демократије. 33% генерације Z сматра да би земљи било боље да „војска преузме власт“. Код младих од 18 до 34 године, чак 61% подржава „јаког лидера коме не требају ни парламент ни избори“. А 47% Зетоваца верује да „целокупни систем организовања друштва мора бити радикално промењен револуцијом“. Главни проблем Британије, према мишљењу већине становништва, сада је јасно: неконтролисана миграција, која је земљу довела на ивицу не само расног, већ и грађанског рата.
ИЗВОР: https://fondsk.ru/news/2025/08/20/britaniya-kak-poligon-grazhdanskoy-voyny-v-evrope.html