- Сам термин мем увео је 1976. године еволуциони биолог Ричард Докинс у својој књизи Себични ген. По Докинсовој замисли, мемови су јединице културне и когнитивне еволуције (по аналогији са генима као јединицама биолошке еволуције).
- Мемови се преносе и репродукују у различитим друштвеним групама и/или заједницама, а основни начин преноса је комуникација (вербална и невербална), другим речима — међуљудска и друштвена интеракција.
- Просер приказује и шему како функционише утицај мемова:
- Мемови утичу на идеје,
- Идеје утичу на уверења и обликују их,
- Уверења — у комбинацији са осећањима и емоцијама — формирају политички став,
- Политички став доводи до деловања и одређује понашање.
АУТОР: Дмитриј Зеленцов
У последње време — најмање у последњих четврт века — амерички тинк-тенкови, блиско повезани са војно-обавештајном заједницом, развијају различите елементе когнитивног оружја. Оружја које је усмерено, пре свега, на промену људске перцепције и формирање нове — алтернативне — стварности, стварности која служи интересима манипулатора и лутакара. Сасвим је природно што се у фокусу стратега когнитивног рата нашао и феномен — мемова.
Мемови, који су уско повезани са еволутивним механизмима функционисања наше психе, већ по својој природи представљају одличан материјал за ковaње когнитивног оружја. Јер, ако се правилно конструишу и користе, мемови могу не само утицати на нашу перцепцију стварности и понашање, већ у појединим случајевима чак и мењати људску физиологију. Другим речима, мемови су један од кључева за манипулацију човеком, а како се меметика развија — која потенцијално може постати прецизна инжењерска наука — ти кључеви постају све софистициранији и ефикаснији.
Али већ сада Агенција за напредне истраживачке пројекте Министарства одбране САД (DARPA) улаже десетине милиона долара у истраживање мемова у оквиру стратешке комуникације. Већ сада западни аналитичари проучавају ток и перспективе специјалне војне операције (СВО) кроз призму меметике. Већ сада корпорација RAND сматра мемове потенцијалном претњом за финансијски систем САД, а влада Тајвана формира тимове за меметички инжењеринг у случају конфликта с Кином…
Од мачића до јуриша на Капитол
Па шта су то мемови? Шта знамо о њима што нам омогућава да их сматрамо потенцијалним оружјем когнитивног рата?
Сам термин мем увео је 1976. године еволуциони биолог Ричард Докинс у својој књизи Себични ген. По Докинсовој замисли, мемови су јединице културне и когнитивне еволуције (по аналогији са генима као јединицама биолошке еволуције).
Мем, у суштини, представља идеју схваћену као биолошку творевину. Кључна особина која неку идеју претвара у мем јесте њена способност да се реплицира — односно да се преноси имитацијом с особе на особу. Слично вирусу који се шири од тела до тела, мемови се преносе од ума до ума (и та представа о мему као вирусу добиће важну улогу у концепцијама Пентагона о меметичком рату).
Мемови се преносе и репродукују у различитим друштвеним групама и/или заједницама, а основни начин преноса је комуникација (вербална и невербална), другим речима — међуљудска и друштвена интеракција. Често мемови функционишу као сложени комплекси („мемплекси“) који су, у оквиру културе и/или свести, стабилнији од појединачних мемова. Примери мемплекса могу бити различите политичке или религиозне идеологије.
Кључна особина мема јесте његов утицај на људско понашање. Као што ћелија заражена вирусом прилагођава своје функционисање у складу с вирусним генетским упутствима, тако и човек, „заражен“ одређеним мемом, прилагођава своју перцепцију, понашање и мотивацију у складу с тим мемом. При томе — што је такође веома важно — мем не мора да садржи било какву објективну истину, што пружа практично неограничене могућности за манипулацију перцепцијом од стране оних који таквим мемовима управљају.
У ери интернета и дигиталних медија мемови су добили још неколико важних особина. Прво, огромну брзину ширења (буквално у данима или сатима). Друго, у ери преоптерећености информацијама, мемови добијају предност због своје компактности — нека слика или слоган (често са снажним емотивним набојем) могу да носе снажну поруку.
Као пример најједноставнијег мема могу се навести мачићи који сурово буде Наташу или гледају „рибице“. Када осетимо умилност, делимо тај мем с пријатељима, рођацима и познаницима, чиме изазивамо његову репликацију и размножавање („вирусно ширење“). Они га, пак, деле даље, и сваким новим циклусом „заражавају“ све више људи.
Али те „смешне сличице“, ако добију другачије значење, могу постати моћно оружје у политичкој или чак оружаној борби. На пример, цинично жабче по имену Пепе, које је на крају постало симбол Доналда Трампа, постало је заједнички симбол његових присталица, без обзира на политички табор или фракцију. Пепе и слични мемови постали су средство за консолидацију Трамповог табора, који је, као што знамо, победио 2016.
Четири године касније, #StopTheSteal — други мем, додуше знатно мање безазлен — у само неколико речи изразио је дубоку сумњу у легитимност Бајденове победе и мобилисао људе да политичку борбу из виртуелног простора пренесу на улице Вашингтона и степенице Капитола…
Узимајући све ово у обзир, отприлике од средине 90-их година прошлог века у САД-у се активно развија меметика — интердисциплинарна област на раскршћу биологије, когнитивистике и еволутивне психологије, која проучава мемове, њихову анатомију и физиологију. На њеним основама, последњих година је — делом спонтано, делом намерно — почело да се развија примењено усмерење за конструисање мемова, које је — опет по аналогији са генима — добило назив меметички инжењеринг и све већу примену, укључујући и у војној сфери.
„Понашajно пребацивање“: од мира ка рату
Један од првих који је озбиљно разматрао потенцијалну улогу мемова у контексту рата био је амерички инжењер и филозоф-трансхуманиста Кит Хенсон.
Иначе, сам појам „меметика“ као назив за интердисциплинарну науку о мемовима увела је његова супруга Арел Лукас, док је Хенсон увео појам „мемоид“ — за означавање „жртава које су биле толико обузете неким мемом да је њихово сопствено преживљавање постало небитно“.
Хенсон је аутор више чланака из области меметике, од којих је за нашу тему најважнији текст „Еволуциона психологија, мемови и порекло рата“, написан 2006. године.
Полазна тачка Хенсонове анализе је да су рат и насиље типичне особине човека као врсте. Но, човек не води рат стално — рат, односно ратно понашање, представља посебан модус људског постојања. Како онда човек прелази из мирнодопског стања у стање рата? У основи тог преласка лежи древни еволуциони механизам, који се формирао пре милионе година и који смо наследили од наших далеких предака — ловаца-сакупљача. Овај механизам Хенсон назива „понашajно пребацивање“, а кључ за тај прелазак од мира ка рату су управо мемови.
Он пише:
„Свет је пун примера понашajног пребацивања. Ако баците пацова у воду, он ће запливати. Медведи током зиме западају у хибернацију. Птице лете на југ или север у зависности од сезоне. Јасно је да су се та понашања развила еволуцијом. Птице које су летеле у погрешном правцу нису остављале потомство. Можда најупечатљивији пример понашajног пребацивања у животињском свету је када неки усамљени скакавци постају део миграторног ројa.“
„И људи имају понашajна пребацивања. На пример, мајчинско понашање (активирано хормоном окситоцином током порођаја) и стокхолмски синдром, где хемијске супстанце у мозгу, ослобођене страхом, насиљем и ситним чиновима доброте, доводе до брзе социјалне реоријентације у правцу отмичара.“
Али најважнији пример понашajног пребацивања у људској историји јесте пребацивање из мирнодопског у ратни режим.
Код животиња, агресивно или одбрамбено понашање активира се у тренутку непосредне претње. Исто важи и за људе. Напад на породицу, заједницу или државу изазива аутоматску мобилизацију и унутрашње јединство. Међутим, код људи постоји једна посебна особина, неуобичајена у животињском свету: човек понекад унапред планира рат, са намером да нападне — ради освајања територије или ресурса. У том случају, управо мемови посредују у понашajном пребацивању.
Хенсон пише:
„Мемови репродукују информационе обрасце: начине како нешто радити, усвојене културне елементе, уверења или идеје… Али утицај мемова на људе је јединствен. Људи често умиру под утицајем мемова… Подложност човека мемовима сама по себи је резултат генетске еволуције.“
Он чак говори о „самоубилачком саможртвовању изазваном мемовима“.
Када је реч о понашajном пребацивању од мира ка рату, ради се о специфичним „ксенофобним мемовима“ — онима који дехуманизују циљано племе (оно које ће бити нападнуто) и који морају циркулисати међу нападaчима недељама или месецима унапред како би психолошки припремили ратнике.
Јачање ксенофобних мемова кључни је корак у узрочно-последичној вези која води ка рату.
Према Хенсону, важан контекст за активирање ових мемова је идеја да долазе „тешка времена“ — за древна племена то је, буквално, глад — а за преживљавање у тим условима потребно је освајање нових територија или ресурса.
„…Услови надолазеће оскудице делују на мождане модуле тако што ‘повећавају добит’ за ксенофобне мемове који се шире унутар групе. Веза између економске неизвесности и пораста агресивних, ксенофобних или дехуманизујућих мемова одавно је позната — типичан пример је успон нацистичке партије у предратној Немачкој. Блажи пример: економске кризе у САД корелирају са порастом неонацистичке и сличне активности.“
Мемовима, наравно, није важно да ли „тешка времена“ стварно долазе, или је људе неко у то убедио. Зато је сасвим логично претпоставити да се исти механизам из еволуционе психологије може свесно користити како би се становништво припремило за рат.
„Да би се активирао меметички механизам пребацивања у ратни режим, довољан је само релативан пад животног стандарда. У мери у којој значајан део становништва осећа погоршање услова или мисли да ће до њега доћи, они ће бити далеко склонији да подрже рат или шире ксенофобне мемове попут Армагедона и испуњења библијских пророчанстава.“
Последица ширења оваквих мемова је прелазак друштва у ратни режим и смањење способности за рационално размишљање.
„Психолошки механизми су еволуирали тако да пребацују менталне обрасце — потискују рационално размишљање — када почињу да циркулишу ксенофобни, ратни мемови или када племе буде нападнуто. То је извор дугог низа ирационалних одлука и кратковидих процена које често виђамо у историји ратова. Управо тај пад способности за рационално расуђивање лежи у основи самоубилачког саможртвовања.“
Иста та логика, по Хенсону, важи не само за конфликте између држава и племена, већ и за феномен као што је тероризам.
Тако, економска нестабилност у исламско-арапским земљама повећава утицај већ присутних мемова и фигура које стичу статус „ратног вође“ — попут бин Ладена и његових следбеника.
„Пад прихода по глави становника створио је услове у којима мемовски пакет ‘Ал Каиде’ и сродни ксенофобни мемови мотивишу ратнике и обезбеђују им подршку становништва. На крају, велико америчко ‘племе’ било је 11. септембра нападнуто од стране малог ‘племена Ал Каиде’, и само је, на крају, прешло у ратни режим…“
Мем као биолошко оружје
Отприлике у исто време када је изашла Хенсонова студија, појављује се и обиман извештај о војној примени меметике, који је написао директни представник Пентагона — официр маринског корпуса Мајкл Просер. Он објављује рад под насловом „Меметика и њен растући значај у војним операцијама“.
За Просера, мемови су пројектили у рату против ума непријатеља — експлозивне направе подметнуте испод његове идеологије.
Он пише:
„Напад на идеологију представља једну од најсложенијих операција које су познате практичарима конвенционалног ратовања. Идеологије су засноване на трансцендентним идејама и по својој природи представљају изузетно комплексне војне проблеме. Њих је тешко искоренити кинетички (односно, физичком силом), динамичне су, добијају подршку из разлога које је често тешко идентификовати, … подстичу инстинктивно непријатељство и терају цивиле да узму оружје, утичу на стратешке, оперативне и тактичке односе, и представљају застрашујући проблем за већину традиционално обучених оружаних снага.“
Да би победили у сфери идеологија, америчка војска мора да размишља нестандардно, да ратује алтернативним методама. И управо мемови, као алтернативно средство ратовања, могу јој обезбедити ту предност — чак, према Просеру, могу донети гаранцију победе.
Просер приказује и шему како функционише утицај мемова:
- Мемови утичу на идеје,
- Идеје утичу на уверења и обликују их,
- Уверења — у комбинацији са осећањима и емоцијама — формирају политички став,
- Политички став доводи до деловања и одређује понашање.
Сходно томе, сваки успешан напад на идеологију мора циљати централну или трансцендентну идеју — а ту на сцену ступају мемови као средство напада.
За борбу против непријатељске, посебно побуњеничке, идеологије, Просер предлаже тзв. „епидемиолошки приступ“:
„Лекари се боре против болести препознајући да су и домаћин и болест сложени адаптивни системи. Анализирају хемијска својства болести, методе преношења, услове повољне за инкубацију и катализаторе ширења. Онда систематски конструишу супстанце за вакцинацију подложних домаћина. Ако претпоставимо да идеологије имају исте карактеристике као и болести (посебно као сложени адаптивни системи), онда се слична метода може и мора применити и у борби против њих.“
Тако долазимо до две кључне поставке:
- Идеологија се третира као болест.
- Мемови се схватају као вирусни агенси њеног ширења.
А што је још важније — на споју социологије, антропологије, когнитивне науке и теорије игара може се развити алат који омогућава намерно убеђивање — односно, вакцинисање великих популација (тј. домаћина идеолошког вируса) преко суптилног или отвореног утицаја. И, где је потребно, тај утицај се може комбиновати са физичком силом (кинетичким средствима).
Просер парафразира чувену изреку Ал Капонеа:
„Љубазном речју и револвером можете постићи много више него само револвером.“
У циљу развоја таквог меметичког „лекарства“, односно меметичког инжењеринга, Просер предлаже оснивање у америчкој војсци центара за меметички рат или центара за управљање мемовима. Они би се бавили ширењем одређених мемова са циљем да утичу на непријатеља и локално цивилно становништво у зонама ратних операција.
Према његовој визији, сваки командант би требало да има официра за управљање мемовима.
Он пише:
„Центар меметичког рата као штабна организација има задатак да саветује команданта у вези са генерисањем и преносом мемова, уз детаљну анализу непријатељског, пријатељског и цивилног становништва. Центар треба да пружа најрелевантније опције меметичког деловања у идеолошком и нелинеарном ратном простору… Особље центра треба да чине војни и цивилни аналитичари упознати са непријатељем и обучени у аналитичким дисциплинама као што су теорија игара, социјалне, понашајне и когнитивне науке.“
И даље:
„Циљ нове формације је да обезбеди команданту здружених снага могућност да ратује у логичком, нелинеарном бојном пољу са истом храброшћу и досетљивошћу какву има у физичком (кинетичком) домену. Трансцендентне идеје и анализа њихових изведених својстава захтевају стварање јединице која ће бити организована тако да пронађе, приђе и уништи непријатеља у метафизичком, ефирном простору битке — у борби за културу и идеале.“
Другим речима, мемови су кључ победе у метафизичком рату.
А да би то постали у пракси, Просер предлаже њихово тестирање у стварним конфликтима — на Блиском истоку и у Африци. Али што је још занимљивије — као полигон за меметичко оружје послужиће и саме Сједињене Америчке Државе.
Мемови, мемоиди и испирање мозга
Даљи развој Просерових идеја можемо пронаћи у чланку другог представника Пентагона — стручњака за психолошке операције, Брајана Хенкока, који је 2010. године објавио рад са упечатљивим насловом: „Меметичко оружје. Будућност рата“.
Ослањајући се на аналогију између гена и мемова коју је својевремено увео Докинз, Хенкок почиње са занимљивим запажањем:
„Када су људи толико обузети мемом или мемплексом (групом повезаних мемова) да циљ њиховог постојања постаје ширење тог мема, они постају мемоиди (термин који је, подсећамо, увео Кит Хенсон). Ти људи су спремни да се одрекну свог биолошког репродуктивног потенцијала, причвршћујући бомбе за себе или усмеравајући авионе у зграде како би промовисали мемплекс који их је апсорбовао.“
Патогени мемови који изазивају потенцијално катастрофалне последице по носиоце и њихово окружење називају се „вирусима ума“.
Према Хенкоку, управо ту лежи права узрочна основа тероризма и побуна. Терористи и побуњеници, по његовом мишљењу, не страдају због смањења дохотка или нестабилне власти — то су само спољашње маске, док је стварни проблем — „болест ума“ — она која се шири кроз ослабљено политичко тело (овде, приметно, Хенкок улази у полемику са Хенсоном, који као окидач наводи наступање „тешких времена“ и активацију ксенофобних мемова).
Зато лек против рата и кључ за спречавање будућих сукоба лежи у идентификацији, праћењу, изолацији и уклањању конкретних мемова који су у основи конфликта.
Пратећи Просеров приступ, Хенкок позива на „епидемиолошки метод“: истребљење одређених патогених мемова имало би ефекат сличан као и искорењивање великих богиња.
Намерно уношење мемова Хенкок посматра као модерни инструмент испирања мозга:
„Неке организације, попут Ал-Каиде, користе савремене методе испирања мозга како би претвориле обичне људе у мемоиде. … Ал-Каида изолује потенцијалне регруте и излаже их истом скупу мемова више пута дневно, месецима или годинама, без икаквог контакта са алтернативним мемовима. Такав искључиви утицај једног мема (познат и као испирање мозга) код неких људи изазива зависничко психолошко стање.“
„Поред тога, када људи добијају пуно пажње, то подиже њихов статус и активира ослобађање допамина и ендорфина у мозгу, што изазива осећај ‘хај’ стања. Култови попут Ал-Каиде посебну пажњу посвећују потенцијалним мученицима како би … изазвали ослобађање хемијских супстанци задовољства у мозгу. Потом та особа тај позитиван осећај погрешно приписује мемплексу организације и усваја уверења култа као извор сопствене среће. Ал-Каида користи бројне друге савремене методе испирања мозга ради ширења свог наратива (мемплекса).“
Према Хенкоку, коначни и дугорочни лек против тероризма и побуњеничких покрета јесте напад на њиховом атомском нивоу — тј. меметичким ратом.
Идеја је следећа:
- Патогени мемови који доводе до деструктивног понашања треба да се идентификују, категоришу и надгледају.
- Када се у некој заједници открије да је ниво критичних мемова достигао опасну границу, могу се покренути операције карантина.
- У ту зону се упућује стручни тим који спроводи вакцинацију и превенцију.
Суштина програма је:
Истискивање или „преписивање“ опасних патогених мемова безбеднијим, мање штетним мемовима.
Чим нови сет мемова достигне критични ниво у циљној популацији, нежељене појаве попут скривеног наоружања или напада импровизованим експлозивним средствима — почињу да нестају.
У идеалном случају, вирус ума биће замењен мемплексом који има:
- већу тачност,
- бољу плодност (способност ширења),
- и дужу одрживост,
како би се обезбедила дугорочна стабилност.
А када то није могуће, и даље је изводљиво истиснути опасни мемплекс тако што ће се створити заразнији — али безопасан — мем, користећи специјалне технике његовог паковања, репликације и ширења.
Централна команда, односно „мозак“ операције, према Хенкоку, треба да буде у рукама обавештајног кадра.
Али важну улогу у ширењу утицаја треба да имају и:
- невладине организације (НВО)
- и приватне волонтерске организације (ПДО).
Овај „епидемиолошки приступ“ заснован на меметичкој теорији пружа оквир за решавање неких од најпроблематичнијих друштвених и војних проблема на коренском нивоу. „Неуморни напредак технологије ће наставити да чини оружје за масовно уништење (ОМУ) све смртоноснијим, минијатуризованијим и приступачнијим. Данас, мемеиди могу да изазову значајну штету убацивањем авиона у зграде или бомбардовањем кључне инфраструктуре. Када ови људи буду могли поуздано да добију ОМУ, опстанак човечанства ће зависити од проактивног приступа тероризму и побуни, а не од реактивног одговора. Меметика држи кључ за идентификацију, праћење, стављање у карантин и коначно искорењивање патогених мемова пре него што могу изазвати смртоносне последице“, пише Ханкок. Закључује свој рад са неколико важних предвиђања за будућност. „Како друштво постаје све конкурентније на сваком нивоу, људи ће бити приморани да еволуирају ментално и физички да би успели. Такав селекциони притисци ће неизбежно довести до генетског (и меметичког) инжењеринга. Будући родитељи ће учинити све што је могуће како би осигурали да њихово потомство може успешно да се такмичи тако што ће их опремити најбољом могућом ДНК и менталним програмима (мемовима). Како се висококвалитетне дигиталне медијске технологије настављају ширити, са очекиваним дебијем вештачке интелигенције способне да препозна природни језик и здрав разум, идеални алати за анализу, ширење и инжењеринг мемова на друштвеном нивоу биће у људском дохвату.“
Иако ово покреће дубока морална питања, стварност је да је такав развој неизбежан.Док слободни мислиоци у Сједињеним Државама могу да се гнушају употребе технологије која би се могла протумачити као контрола ума, њихови непријатељи немају такве сумње.Од виталног је значаја за интересе Сједињених Држава и њиховог народа да се меметичка теорија у потпуности разуме, макар само да би се развила одбрана од страних меметичких напада.Меметичке операције не захтевају присуство у циљаној земљи.За делић трошкова распоређивања трупа на терену, амерички непријатељи могу да воде разарајући меметички информациони рат против Америке.“
„Приручник за војну меметику“
Паралелно са објављивањем горе поменутих теоријских радова, од 2006. до 2009. године, Агенција за напредне истраживачке пројекте одбране Пентагона (DARPA) наручила је опсежну студију случаја, која је резултирала документом од 150 страница једноставно и укусно насловљеним „Приручник за војну меметику“.[4] Студија се фокусирала на основни проблем у овој области, утврђујући „да ли се меметика може препознати као наука способна да објасни и предвиди феномене“. Другим речима, морало се доказати да су мемови стварне компоненте стварности, а не само уредан концепт са одличним маркетингом. Особа задужена за ову студију био је Роберт Филкенштајн са Универзитета у Мериленду, познати стручњак за роботику и кибернетику.Вывод, к которому пришли исследователи Пентагона, становится лейтмотивом «Пособия»: меметика — это сфера нейрокогнитивной войны и революционный инструмент в информационных войнах. Она способна обеспечить последовательный научный подход к информационным операциям, психологической войне и общей войне против террористов. Она может предотвратить или смягчить конфликт, снизить вероятность войны или поражения и увеличить вероятность мира или победы.
Сами мемови имају двоструки утицај – спољашњи и унутрашњи. Спољашња сфера њиховог утицаја је утицај на људско понашање и културу, унутрашња сфера је утицај на неуронске реакције и људски мозак.
Спољашњи мемови се могу проучавати коришћењем њихове симулиране или стварне дистрибуције у друштвеним мрежама, које су данас посебно ефикасно и делотворно средство за преношење мемова.
Предлаже се да се унутрашња сфера утицаја мемова одреди коришћењем „томографије и/или других врста неуроимиџинга, генетског профилисања, психофармаколошких манипулација, психофизиолошких студија и психолошког тестирања, биохемијске анализе, неурохемијских реакција, па чак и регистрације појединачних неурона“! „Приручник“ наводи неке важне карактеристике мемова посебно у војном контексту: – жељени утицај мемова на националну безбедност је непосредан, а не еволутиван; – мемови могу променити индивидуалне и групне вредности и понашање; – мемови могу ојачати дисфункционалне културе или субкултуре. За разлику од претходних радова, који су углавном били теоријске природе,
Приручник војне меметике уводи низ индикатора (метрика и субметрика) који могу послужити као основа за практичне акције са мемовима.В качестве «пороговой метрики» рассматривается распространение мемов, которое более точно оценивается с помощью субметрик, таких как количество и тип получателей, а также «рассеивание» получателей.
„У зависности од проблема, тип прималаца може се окарактерисати или класификовати према њиховој економској, друштвеној или образовној класи, етничкој или културној позадини, религији, полу, старости, етничкој припадности, политици итд. … Распршеност прималаца може се класификовати као локална, етничка, породична, регионална, национална, глобална итд.“, наводи се у Приручнику. Још једна гранична метрика је перзистентност, чије су подметрике трајање преноса мема и трајање његовог задржавања у памћењу. Основне карактеристике такође укључују утицај мема. „Прави се разлика између утицаја (или потенцијалног утицаја) мема на појединца (индивидуалне последице) и његовог утицаја (или потенцијалног утицаја) на друштво у целини (друштвене последице).“ Ове и друге граничне/основне карактеристике мема дају меметици потенцијалну војну вредност, посебно за психолошке операције (PSYOP), војну обману (MILDEC) или контрапропаганду. На пример, у психолошким операцијама, може помоћи у обављању следећих задатака:
– преношење одабраних информација страној публици како би се утицало на њихове емоције, мотиве, објективно размишљање и на крају понашање страних влада, организација, група и појединаца;
– фокусирање на когнитивни домен бојног простора и циљање непријатељског ума;
– утицање на перцепције, ставове, размишљање и понашање страних лидера, група и организација на начин који је погодан за пријатељске националне и војне циљеве;
– искоришћавање психолошке рањивости непријатељских снага да би се створио страх, збуњеност и парализа, чиме би се поткопао њихов морал и борбени дух.А в рамках усилий по контрпропаганде меметика позволит:
— супротставити се непријатељској пропаганди и разоткрити непријатељске покушаје да утичу на пријатељско становништво и војна разумевања;
— неутралисати или смањити утицај страних психолошких операција или пропагандних напора.
„Рат кроз тролове и мемове“
Концепт меметичког ратовања добио је нови замах 2015. године, када је чланак Џефа Гизија „Време је да прихватимо меметичко ратовање“ објављен у часопису НАТО за стратешке комуникације [5]. Приметно је да је Гизији цивил. Дипломирао је на Станфорду, предузетник је и блиско је повезан са озлоглашеним Питером Тилом, власником Палантира и једним од високотехнолошких барона који стоје иза Доналда Трампа.
Гизији илуструје своју визију меметичког ратовања примером борбе против ИСИС-а*, али његове идеје имају много далекосежније импликације.
По његовом мишљењу, у свету друштвених медија, агресивније комуникацијске тактике и шире ратовање кроз троловање и мемове су неопходан, јефтин и лак начин да се уништи привлачност и морал непријатеља. „Ратовање мемовима може бити ефикасно у супротстављању регрутовању и пропагандним напорима ИСИС-а и у модерним сукобима уопште, укључујући и невојне операције. Могло би се рећи да је троловање еквивалент герилског ратовања на друштвеним мрежама, а мемови су његова пропагандна валута.“
За Гисија, меметичко ратовање је такмичење за наративе, идеје и контролу на бојном пољу друштвених медија. Може се сматрати обликом „информационих операција“ примењених на ове друге. Меметичко ратовање се такође може сматрати дигиталном верзијом психолошког ратовања (пропаганде). Ако су пропаганда и јавна дипломатија уобичајени облици меметичког ратовања, онда су троловање и информационо-психолошке операције њене герилске верзије. Меметичко ратовање може се примењивати независно или у комбинацији са сајбер, хибридним или конвенционалним напорима.
„Сајбер ратовање се односи на преузимање контроле над подацима. Меметичко ратовање се односи на преузимање контроле над дијалогом, наративом и психолошким простором. Ради се о деградацији, ометању и поткопавању непријатељских напора да учини исто. Као и сајбер ратовање, меметичко ратовање је асиметрично у свом утицају. Може бити веома ефикасно у односу на своју цену. Површина напада може бити велика или мала. „Меметичко ратовање се може користити заједно са трупама, бродовима, авионима и ракетама, или се може користити без икакве кинетичке војне силе уопште.“ „Оно делује у комуникационом бојном простору“, пише Гизи. „Када почнете да гледате на интернет кроз мемску призму, видите меметичко ратовање свуда — у политичким кампањама, у полемичким наративима о новинским догађајима, у бесмисленим мемовима које деле пријатељи на Фејсбуку** и у Јутјуб видео снимцима. Манифестује се у покретима попут #BlackLivesMatter, где постоји покушај обликовања перцепција и мобилизације јавне подршке. … Хештегови су, такорећи, оперативне координате меметичког ратовања“, објашњава он.
На крају крајева, Гизи позива на прихватање меметичког ратовања као кључне способности у савременом сукобу. „Време је да се пређе на шири поглед на стратешке комуникације на бојном пољу друштвених медија. Време је да се прихвати агресивнији, проактивнији и флексибилнији начин размишљања и приступ. Време је да се прихвати меметичко ратовање.“
Побуњеници у Вашингтону
Али ево занимљиве ствари. Најуспешније полигон за меметичко ратовање нису били Ирак, Сирија или Авганистан, већ саме Сједињене Државе, где се меметичко ратовање спојило са културним ратом, ратом око идентитета, и постало нека врста хладног грађанског рата.
Како истичу медијски стручњаци са Харварда и аутори књиге „Ратови мемова“[6], „ратови мемова су културни ратови, убрзани и интензивирани инфраструктуром и подстицајима интернета, који тргује бесом и ексцесом као валутом, награђује брзину и обим и претвара светско искуство у бескрајни свитак слика и речи.“ Штавише, у самој Америци, мемови су постали оружје управо оних герилаца и побуњеника против којих су мислиоци Пентагона требало да се боре на Блиском истоку. „Ратови мемова изгледа фаворизују побуњенике јер, по самој својој природи, слабе наративне монополе и пружају прилику да се изазову централизована моћ“, написао је колумниста Џејкоб Сигел 2017. године у чланку „Да ли је Америка спремна за мемски рат?“[7].
Према његовим речима, управо су побуњеничке групе најефикасније користиле мемове. На пример, када је ИСИС ширио свој утицај по Ираку и Сирији, група је активно користила мемове како би привукла међународну публику и емитовала своју поруку и непријатељима и потенцијалним регрутима.
А главни побуњеник у Сједињеним Државама био је Доналд Трамп, и сам човек мемова.
Трампова кампања је, у суштини, постала глобални устанак – устанак против републиканског естаблишмента, против демократа, против мејнстрим медија и „политичке коректности“. Успешно су користили мемове да сруше зид који су њихови напори подигли око Трампа.
Штавише, управо су мемови помогли у консолидацији и мобилизацији Трампових присталица. Мемови су играли значајну улогу у преласку политичких снага из виртуелног у стварно окружење: од митинга у Шарлотсвилу до „јуриша на Капитол“. Мемови су формирали заједницу истомишљеника на мрежи, мемови су изводили ове раније непознате људе на улице.
Овде је откривен још један кључни аспект мемова: они су постали маркер идентитета, знак припадности одређеној групи. Понекад је њихово значење било толико специфично да је било неразумљиво за спољашње посматраче. Али чак и када су мемови популарни и приступачни, они садрже гледиште и износе став дистрибутера.Авторы книги «Войны мемов» выделяют четыре элемента успешной меметической кампании. Это повторение, избыточность, отклик и подкрепление.
Понављање је једноставно процес објављивања, поновног објављивања, ретвитовања, линковања или дељења садржаја како би се он одмах дистрибуирао најширој могућој публици. „Понављање нечега до муке игра на наше когнитивне предрасуде и ствара утисак да је ствар која се понавља важна и легитимна, посебно ако гледалац види много активности око истог или сличног садржаја током више дана“, пишу истраживачи.
Редундантност се јавља када се садржај промовише на више платформи. Понављање и редундантност на мрежи могу довести до „кохезивне акције“, где групе и појединци који су потпуно непознати једни другима делују заједно (као што је случај са покретима хаштагова).
Реакције су реакције које објаве изазивају, као што су коментари, лајкови, срца или ретвитови, које сигнализирају интересовање за одређену тему. Поред тога, одговарање на информације и дискусија о њима, посебно на друштвеним мрежама, окупља људе и формира заједнице. Коначно, појачавање теме обезбеђују алгоритми који персонализују корисничко искуство и промовишу сличне врсте садржаја у препорукама и резултатима претраге. Ако можете да преварите алгоритам да прикаже ваше идеје у односу на идеје других, имаћете веће шансе да победите у рату мемова. Избори које праве алгоритми за појачавање заснивају се на подацима о интеракцији корисника прикупљеним на платформи и широм веба. „Специфичне и јединствене кључне речи попут QAnon и #StopTheSteal, или имена попут Доналда Трампа, Рудија Ђулијанија, Стива Бенона или Џоа Бајдена, налазе се у центру рата за територију у којем се инфлуенсери, активисти, владини званичници, политичке личности, новинари и маркетиншки стручњаци боре за доминацију у трендовима, препорукама и резултатима претраге“, напомињу истраживачи са Харварда.
И овде се герилска стратегија коју је предложио Џеф Гизи показала прилично успешном. Поготово што је сам Гизи, као запосленик у Трамповом изборном штабу, узео најдиректније учешће у њеној имплементацији[8]. Управо је Гизи именован међу онима који су стајали иза покрета QAnon, дубоког пројекта подршке Трампу, у којем су мемови играли једну од кључних улога[9].
Као резултат тога, мемови су постали не само алтернативна средства ратовања (како је Просер предвидео), већ алтернативна политичка средства нашег времена. И управо су мемови, у већој мери него имејлови Хилари Клинтон, изгледа одлучили судбину Америке.
Меметика за манипулацију тржиштем
Концепт меметичког ратовања наставља да се развија и проналази нова подручја примене. Тако, у извештају RAND корпорације[10], који не захтева посебан увод, мемови, или боље речено меметички инжењеринг, наведени су међу обећавајућим технолошким и економским претњама америчком финансијском систему. Као увод, извештај проглашава: „Као оружје, мемови могу искористити људски племенски систем, емоције, когнитивне предрасуде и идентитет, и потенцијално манипулисати понашањем или веровањима. Моћни мемови могу обликовати на која питања се људи фокусирају, кога виде као део своје групе и како усмеравају своју енергију и бес.“ А стручњаци РАНД-а верују да меметички напад на финансијска тржишта није само изводљив, већ и потенцијално ефикасан.
Постоје две могуће употребе меметског инжењеринга у финансијском сектору. Прва је брзи удар усмерен на стварање брзе трговине око одређеног скупа акција. Друга је дугорочно уништавање поверења у тржиште или финансијске институције.
„Важна карактеристика меметичког инжењеринга је строго циљана природа напада. За разлику од дипфејк напада, који покушавају да што шире шире лажне медије емитовањем преко платформи друштвених медија, меметичко инжењерство подразумева уско емитовање одређене идеје (мема) одређеном скупу појединаца, који је затим шире преко својих мрежа. Психографски подаци који се могу прикупити праћењем навика прегледања интернета, куповине на мрежи и интеракција на друштвеним медијима могу се користити за креирање веома ефикасних порука. Поред тога, такви подаци се могу користити за идентификацију веома утицајних појединаца у друштвеним, политичким или финансијским мрежама. Ови појединци се затим могу циљати персонализованим и убедљивим садржајем.“
Поред тога, нападачи могу прикупљати информације о тржишним позицијама и идентификовати врсте акција које су најосетљивије на нове информације, у ком случају би напад меметичког инжењеринга на финансијски сектор могао бити посебно деструктиван.
Стручњаци РАНД-а сматрају да је другу врсту напада, односно коришћење меметичког инжењеринга за поткопавање поверења у тржишта, институције или регулаторе, посебно тешко открити због кашњења између почетка напада и његове манифестације на тржиштима. Међутим, уверени су да је „само питање времена када ће страни актери почети да користе меметички напад за манипулацију америчким тржиштима“.
Додатни фактор у ефикасности напада меметичког инжењеринга је способност стварања веродостојних и виралних дезинформација (посебно коришћењем генеративне вештачке интелигенције). А акције меметичког инжењеринга могу допунити традиционалне сајбер нападе и хакове.
Поглед у будућност
Извештај РАНД-а о коме се говорило горе покреће важно питање. Ако је донедавно стварање нових мемова и меметички инжењеринг уопште био дело људских руку, више уметност него прецизна инжењерска дисциплина, онда пробој у области вештачке интелигенције засноване на такозваним „великим језичким моделима“ (LLM) подиже ситуацију на квалитативно другачији ниво. Истовремено, вештачка интелигенција се може користити не само за конструисање нових мемова, већ и за стратешко планирање њихове употребе ради хватања и контроле кључних аспеката друштва. И развој у овом правцу се већ спроводи прилично активно…
Резултат ће бити значајно повећање ефикасности мемова као алата социјалног инжењеринга за промену јавног мњења, утицај на политичке идеологије, па чак и промену културних наратива.
Коришћењем вештачке интелигенције биће могуће пратити друштвене трендове, идентификовати друштвене тачке жаришта и генерисати мемове са прорачунатом прецизношћу. За разлику од традиционалног виралног садржаја, који се спонтано шири, мемови генерисани вештачком интелигенцијом моћи ће ефикасније да манипулишу емоцијама и наративима у кључним тренуцима, осигуравајући њихово усвајање у дигиталним заједницама. Мемови креирани на овај начин постаће дубоко укорењени у културно ткиво, утичући на мишљења и водећи понашање на подсвесном нивоу.
Вештачка интелигенција покретана мастер студијама моћи ће да просејава огромне скупове података и анализира интеракције на друштвеним мрежама, расположење јавности и трендовске теме у реалном времену. Када програм открије потенцијалну тачку жаришта, генерисаће пажљиво одабране мемове дизајниране да резонују са одређеним демографским групама, културама или политичким фракцијама. Мемови ће бити дизајнирани да суптилно обликују дискурс и унапреде специфичне наративе који се поклапају са ширим друштвеним или политичким циљевима. Мемови ће бити израђени са запањујућом – чак и застрашујућом – прецизношћу и стратешки позиционирани да постигну вирални статус. Ово би, заузврат, могло утицати на то како одређени друштвени покрети расту, како одређене заједнице реагују на политичке догађаје или како одређени брендови, идеологије или личности добијају на значају у друштву.
Штавише, како се мемови шире, програм ће добијати повратне информације и прилагођавати се, што му омогућава да постане паметнији и вештији у увођењу својих идеја у јавну свест.
Ако се такви програми примене у великим размерама, могли би редефинисати саму структуру дигиталне културе. Мемови би могли постати оружје убеђивања, способно да усмери друштва у одређеним правцима. Мемови би могли постати стратешки алати за политичаре, корпорације или чак владе које желе да контролишу наративе и утичу на јавно мњење.
Потенцијал за масовну манипулацију, посебно путем платформи попут друштвених медија где мемови цветају, могао би да уведе еру невиђене контроле над јавним дискурсом. А да не помињемо аутоматизацију „епидемиолошког приступа“ меметичком ратовању о коме су говорили Просер и Ханкок…
И на крају, мало „научне фантастике“. Замислимо да ће вештачка интелигенција која развија мемове и они који је користе имати на располагању не само велике податке са друштвених мрежа и других медијских платформи, већ и прецизне функционалне мапе целог људског мозга (за које се предвиђа да ће бити добијене у не тако далекој будућности: 40-их година овог века), да ће имати приступ емулацијама мозга у пуној величини које ће им омогућити да прецизно прате како се наше мисли формирају и репродукују сложени когнитивни обрасци, да ће добити детаљну слику о томе како идеје и слике могу променити људско размишљање и понашање, како наш мозак ствара и процењује идеје и, коначно, како се те идеје шире у друштву…
Другим речима, током протеклих неколико деценија, меметика је направила вртоглаво путовање од популарних теорија до примењене дисциплине, а локомотиве које су је покретале тим путем обично су биле интересовања и потребе војске. Меметика се лепо уклапа у недавну „трку когнитивног наоружања“, пружајући, као што смо видели, моћне нове алате за оне који манипулишу мишљу и перцепцијом. Предстојећи напредак у вештачкој интелигенцији и неуронауци подићи ће ове алате на потпуно нови ниво, омогућавајући „меметичким алхемичарима“ да обликују било која веровања, страхове и идеологије које сматрају прикладним — код појединаца, заједница и читавих земаља.
Напомене:
1 Keith Henson. Evolutionary Psychology Memes and the Origin of War
2 Michael Prosser. Memetics – A Growth Industry in US Military Operations.
3 Brian J. Hancock. Memetic Warfare: The Future of War.
4 Robert Finkelstein. Tutorial: Military Memetics.
5 Jeff Giesea. It’s time to embrace memetic warfare. // Defence Strategic Communications, Volume 1. NATO Strategic Communications Centre of Excellence.
6 Joan Donovan, Emily Dreyfuss, Brian Friedberg. Meme Wars: The Untold Story of the Online Battles Upending Democracy in America. Bloomsbury
Publishing, 2022.
7 Jacob Siegel. Is America Prepared for Meme Warfare?
8 Joseph Bernstein. This Man Helped Build The Trump Meme Army – Now He Wants To Reform It. Can the Peter Thiel associate behind the DeploraBall save the pro-Trump internet from itself?
9 Подробней об этом движении см. Дм. Зеленцов. «QAnon: Следуй за белым кроликом». / «Изборский клуб», 2022, № 7 (105).
10 Tobias Sytsma, James V. Marrone, Anton Shenk, Gabriel Leonard, Lydia Grek, Joshua Steier. Technological and Economic Threats to the U.S. Financial System. An Initial Assessment of Growing Risks.
*террористические организации, запрещенные в РФ
**соцсеть компании Meta, признанной экстремистской и запрещённой в РФ
ИЗВОР: https://zavtra.ru/blogs/memeticheskaya_vojna