• Када је реч о верским убеђењима, можемо се „сагласити да се не слажемо“, али када је у питању служење друштву – ту можемо и морамо заједно радити.
  • Потпуно је друга ствар када се под заставом међурелигијског дијалога хришћанство покушава заменити нечим радикално другачијим.

АУТОР: Сергеј Худијев, публициста, богослов

Говор цариградског патријарха Вартоломеја на Међурелигијском форуму у Истанбулу изазвао је велики скандал у православним круговима. То чак није ни јерес, већ просто нека друга религија.

У самој међурелигијској дипломатији нема ничег спорног. Православни хришћани могу сарађивати с припадницима других вера (и са неверујућима) на пољу очувања мира и настојања ка општем добру.
Када је реч о верским ставовима, можемо се сагласити да се не слажемо – али у служењу друштву можемо заједно деловати, како то и захтева љубав према ближњем.

Сасвим је друга ствар када се под видом међурелигијског дијалога покушава хришћанство заменити нечим сасвим другим.
А говор патријарха Вартоломеја управо је један такав покушај. Он је рекао:
„У средишту се налази само Свето – врховна, апсолутна стварност која се изражава на различите начине: као Бог, Алах, Брахман или као Сјајна Празнина.“

Шта ту није у реду? Па, зар све религије не говоре о истом, само на различите начине? Зар није то уобичајена културна претпоставка сваког савременог човека? У нашем глобалном свету инсистирати да је само твоја вера истинита, а остале не – звучи чак непристојно…

Али такав став није нов. Римски легионари који би се затекли у суморним шумама Галије, често су се молили у локалним келтским светиштима – како би умилостивили тамошње богове. Путник који би дошао у туђу земљу указивао је поштовање њеним боговима – то се сматрало гестом учтивости и поштовања локалних обичаја.

Такав приступ могао је бити плод простог сујеверја (овде владају локални богови, па их треба умилостивити), али и плод узвишене филозофије – да је божанско разнолико, неухватљиво и да му се може клањати у разним облицима.

То је касније добило назив пантеизам. Виша стварност – „брахман“, ако користимо израз који је употребио патријарх Вартоломеј – слична је океану, а људи, богови и сва појава су попут таласа који се подижу из тог океана и враћају у њега.

Та виша стварност обједињује све постојање – разлике између Бога и света, појединачних свести, па чак и између добра и зла, сматрају се илузорним. Данас је такав светоназор типичан за покрет New Age, који је настао 1970-их и још увек има велики утицај – а говор патријарха Вартоломеја одражава управо те ставове и чак користи препознатљиве изразе тог покрета.

И да је патријарх Вартоломеј признати представник New Age духовности – његов говор би био сасвим у складу са његовим положајем.
Али он је високи јерарх Православне цркве. Његова мисија је да чува и проповеда управо њено учење.

А то учење – засновано на Библији и тумачењу светих отаца – изгледа сасвим другачије. Ми, хришћани, верујемо у једног Бога у три Лица, који нимало не личи на безлични океан. Напротив – Бог је у највишем степену личностан. Са Њим можемо ступити у заједницу.

Свет је створио Бог – као што сликар ствара слику или композитор симфонију. Ми нисмо делови Бога, нити таласи на површини божанског океана. Ми смо Његова творевина.

То је важно, јер у палом свету (и у нама самима) има зла – а Бог, по Библији, не садржи у себи апсолутно никакво зло:
„Бог је светлост, и у Њему нема никакве таме.“ (1. Јованова 1:5)

Грех нас одваја од светог Бога. Као грешници, ми нисмо једно са Њим. Потребно нам је спасење – и Бог нам га дарује кроз Исуса Христа, Свога Јединородног Сина, који је ради нас постао човек, пострадао за наше грехе и васкрсао из мртвих.

Покајањем и вером прихватамо тај дар спасења и вечног живота – а мисија Цркве и њених служитеља је да проповедају праву веру и воде људе путем вечног спасења.

Они који то не прихватају – укључујући припаднике других религија – могу бити дивни људи и добри грађани, али грешe у разумевању духовне стварности – и то се не сме прећуткивати.

Свештенослужитељ који проповеда неко друго учење – нажалост, није способан за службу.

А када тај исти човек при томе полаже право да буде „глава свих православних“, „први без једнаких“ и слично – онда те претензије можемо само сматрати гротескно неумесним.

https://vz.ru/opinions/2025/8/4/1350081.html

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *