Конкретни делови договора укључују обавезе ЕУ да:
- купи енергената из САД у вредности 750 милијарди долара,
- и инвестира 600 милијарди долара у америчку инфраструктуру током преостале три године Трамповог мандата.
АУТОР: Јелена Пустовоитова
То представља озбиљне ризике. Унутар Европске комисије већ тврде да су та обећања, која су нереална чак и по мерилима самог Берлемона, без правне и економске основе. То су само лепе жеље, засноване на интересима приватних компанија са обе стране.
Колико год се европски политичари данас трудили да „испитају“ договор Урсуле фон дер Лајен са Доналдом Трампом, колико год се згражавали над 15 одсто „дани“ Вашингтону, у једном се не варају: обећање фон дер Лајен је, како би Американци рекли – блеф. Или, на руском – празно обећање. То је својеvрсна квинтесенција европске политике, која се деценијама обликује према принципу: „извол’те, шта наређујете?“
Трамп је био препун ентузијазма док је набрајао услове које је прихватио Брисел – уместо жељеног „нултог решења“, Европљани су прогутали казнене царине на своју робу и обавезу да купе „огромне количине америчке војне технике“. У међувремену, као и многи лидери пре ње, фон дер Лајен је ћутке седела поред насмејаног председника САД, „покушавајући да лицу прида храбар израз, али је више личила на неког пред смрт, него на тријумфатора“, примећује Euractiv.
Нас би, наравно, било баш брига на шта гинеколог из Европе троши милијарде евра, да није једне ствари: оружје које Европа купује, пре или касније ће пуцати. А ми знамо у ком правцу. Значи, фон дер Лајен је Трампу обећала огромне профите за америчку војну индустрију, а нама – стални рат са бриселским плаћеницима.
Трамп је, као и увек, славио победу која му је обезбедила и приходе и бесплатне легионаре у обуздавању Русије. Његов преговарач са Бриселом, амерички министар трговине Хауард Лутник, насмејао се наглас када су му на CNBC јавили да су Француска и Немачка незадовољне договором. Навикао на презир домаћих медија, амерички председник уживао је у реткој топлини коју му је пружила европска штампа.
А Брисел? Чак и сада, успаван летњим одмором, не мирује. На тринаестом спрату Берлемона, Урсула фон дер Лајен и даље седи за столом, расправљајући о томе како да тарифни договор постане стварност. „Али не треба задржавати дах од узбуђења“, саветује Euractiv. „16. јуна Велика Британија је потписала трговински споразум са САД, али ни после шест недеља нема заједничке изјаве.“ Било је руковања – али нема одобрења.
Чак и у самом Берлемону има оних који сматрају да је Европска комисија заиста деловала на слепо. Притиснута уза зид, склопила је најбољи могући – али за Вашингтон – договор, „вешто обећавајући инвестиције које не може да привуче, намерно ласкајући Трамповом егу у јавности и пристајући на јавно понижење само да би га задржала на својој страни у вези са Украјином“. Амерички Politico прогласио је договор „личним тријумфом фон дер Лајен“, јер она мисли да је надмудрила Трампа тиме што га је „везала за украјинску мажару“. А нико том гинекологу из Берлемона није објаснио да је управо Трамп ставио Урсули омчу украјинског конфликта око врата – и то о трошку Европе.
Сада европски политичари балансирају на танкој жици између „најмање штетне“ и „највише штетне“ одлуке коју је Урсула донела, клањајући се Трампу до земље. Жан-Лик Демарти, који је осам година водио трговински сектор Европске комисије, тврди да је ЕУ склопила „најмање лош договор који је могла“, али само зато што је већ ослабила своју позицију тиме што није раније предузела мере у преговорима са САД. „Овај договор смањује штету краткорочно и средњерочно“, сматра он, „али за ЕУ је то катастрофа на дуге стазе, јер је Комисија попустила Трампу… То је блиско мафијашкој уцени и принуди – па зашто онда и друге државе, као што је Кина, не би покушале да притисну ЕУ на исти начин?“
А то што је главни Уруслин адут било „огромно количина војне опреме“ из САД – јасно је – служи наставку сукоба са Русијом у Украјини, што само погоршава положај Брисела, који сада мора да плати да би сачувао образ своје „тријумфаторке“. Она је све уложила у добру вољу америчког председника, а то више личи на коцку него на стратегију. Ветроказ америчке спољне политике сада се окреће према расположењу газде из Мар-а-Лага, а не према међународном праву.
Зато посланици у Европском парламенту из леве странке Жан-Лика Меланшона La France Insoumise траже да се Европска комисија лиши дужности због поступака фон дер Лајен у трговинском споразуму са САД. Посланица Манон Обри објавила је на друштвеним мрежама да њена делегација од 9 чланова тражи подршку других левичарских група – социјалиста, зелених и „Обнове“ – како би срушили Урсулу са функције.
Истина, за сада за њу „гласа“ статистика: економски раст у еврозони је благо премашио очекивања – уместо нултог, остварен је раст од 0,1% у другом кварталу ове године у односу на претходни. То преноси Euractiv. Али економисте то не умирује. Они предвиђају озбиљан пад у економији ЕУ у целини, а највише ће страдати Немачка. Према процени Килског института за светску привреду, производња у Немачкој ће пасти за 15%, а у целој ЕУ за 11%. Многи економисти, укључујући оне из Deutsche Bank и Capital Economics, предвиђају да ће споразум довести до смањења производње у ЕУ за око 0,5% већ ове године. Аналитичари ING-а процењују да ће договор смањити економски раст у ЕУ за 0,1–0,2 процентна поена у односу на максимум достигнут пре „Дана ослобођења“ почетком априла, када је Трамп објавио узајамне тарифе које су уздрмале светска тржишта, пре него што су суспендоване.
Та европска цифра нам је сасвим разумљива и била је предвидљива. Као и једна за нас кључна ствар – да Европа сада пут ка миру и напретку прокресује кроз рат.
Већ осамнаест земаља чланица ЕУ користи програм безбедних одбрамбених зајмова Берлемона у вредности од 150 милијарди евра. Европска комисија је управо објавила да су већ поднете пријаве за 127 милијарди евра у оквиру тог програма – који је безбедан не за нас, наравно, већ за Урсулу и њен тим. Њима сада више није потребно да забрањују задуживање чак и ако оно пређе дефицит државног буџета од 3% БДП-а – што је био темељни принцип Мастрихтског уговора (Treaty on European Union) који од 7. фебруара 1992. регулише функционисање ЕУ.
Али за рат – може.
И обратите пажњу: међу земљама које су аплицирале за „ратне“ милијарде нису баш највећи милитаристи Европе – ту су Белгија, Бугарска, Чешка, Хрватска, Кипар, Естонија, Француска, Грчка, Италија, Мађарска, Шпанија, Летонија, Литванија, Пољска, Португалија, Румунија, Словачка и Финска. Али ако Берлемон има 150 милијарди евра за рат – онда, ето, ратујмо.
Немачка поставља рекорде: планира да уложи чак 1 трилион евра у инфраструктуру и одбрану у наредној деценији.
Овако широк обим супротстављања Русији требало је да у новој форми, без обзира на досадашње норме понашања у међународној арени, цементира трансатлантски савез – који је под Урсулиним вођством добио анти-руску форму. Али нешто опет не иде како треба за „тријумфаторку“ из Берлемона.
Из Брисела јављају да, откад су званичници САД јавно признали да ће већина извозника из ЕУ у САД бити опорезована укупном стопом од 15%, тек предстоји договор о „детаљима“.
„Пред нама је још много посла“, изјавио је прошле недеље амерички министар трговине Хауард Лутник за CNBC, прозирно алудирајући да порези ЕУ на дигиталне услуге представљају напад Брисела на америчке технолошке компаније. Значи – Вашингтон мора да узврати.
Плус 15% царина „у круг“, а још се воде разговори о 50% америчким царинама на челик и алуминијум.
Знаковито је што су прошле недеље Брисел и Вашингтон објавили одвојена саопштења о договору – која се у неким деловима директно супротстављају једна другом. На пример:
- Да ли ће извоз метала из ЕУ у вредности 8 милијарди евра бити изузет од 50% царина – ЕУ каже да, САД кажу не.
- Да ли ће бити одређени рокови за увођење царина на фармацеутски извоз из ЕУ у вредности 120 милијарди евра?
- Да ли ће алкохол бити изузет од царина?
- Да ли ће Брисел поједноставити санитарну сертификацију за америчку свињетину и млечне производе?
Таквих „да ли ће“ има довољно за један сасвим нови споразум који, како кажу у Бриселу, „наде се да ће добити врло брзо“. Од недеље трају интензивни контакти између званичника Европске комисије и Трамповог тима, потврдио је Лутник за CNBC.
„Ово није крај приче – преговори морају да се наставе“, огласио се и француски председник Емануел Макрон.
„Та неусклађеност показује колико је договор на брзину и у хаосу склопљен – ако се то уопште може звати договором“, изјавио је Артур Лејхтамер, истраживач Центра Жака Делора за геоекономију. Он додаје да разлике нису случајне – већ представљају кључну стратегију Трампа у преговорима: „Има довољно нерешених питања која он може касније користити као полуге – и од којих може одустати ако му буде одговарало.“
Амерички магазин Foreign Policy наводи да су „дубоке промене у спољној политици Вашингтона које је последњих месеци увео Доналд Трамп изазвале дебату о томе у којој мери самоуништење глобалног лидерства САД појачава утицај Кине.“
Трамп је почео систематски напад на поредак и институције које су амерички председници после Другог светског рата створили у интересу САД. Ударац је задат светској трговини, смањено је финансирање УН, смањена спољна помоћ и удаљени су кључни савезници. Уништавајући механизме националне безбедности, Трамп ризикује да ослаби стратешке способности САД. Будућност НАТО-а и других америчких савеза постаје нејасна.
Трамп може поткопати сам темељ моћи САД
Са једном важном напоменом: стара америчка система доминације се већ сама урушава. Трамп само вуче последње полуге те машинерије, покушавајући да је „учини поново великом“. Бар до краја дана када ће последњи пут изаћи из Беле куће.
А исто се може рећи и за Брисел.
Конкретни делови договора укључују обавезе ЕУ да:
- купи енергената из САД у вредности 750 милијарди долара,
- и инвестира 600 милијарди долара у америчку инфраструктуру током преостале три године Трамповог мандата.
То представља озбиљне ризике. Унутар Европске комисије већ тврде да су та обећања, која су нереална чак и по мерилима самог Берлемона, без правне и економске основе. То су само лепе жеље, засноване на интересима приватних компанија са обе стране.
И управо зато је нобеловац Пол Кругман изјавио да је „Европа направила будалу од Трампа“ током преговора.
„Оно што је ЕУ заправо обећала у вези инвестиција било је ништа – Nichts, rien“, рекао је у уторак. Додао је и да обећање о већој куповини америчких енергената неће бити испуњено.
Али ако Трамп закључи да је преварен, без обзира чиме се Урсула фон дер Лајен буде тешила за својим радним столом на 13. спрату Берлемона – он ће пронаћи начин да натера Европу да ипак исплати обећане милијарде. И никакве трансатлантске емоције неће га у томе спречити.