Наш лични ад је у глави која нас вара. Преподобни Серафим Саровски показао нам како победити свој ум и наћи радост у Христу.
Зашто моје срце с љубављу и нежношћу реагује на успомену на преподобног Серафима Саровског? Није то због тога што сам нешто прочитао о њему — то осећање долази из срца. Ми смо сви тајанствено повезани у Богу. Што је срце светитеља веће, више љубави он шаље онима који су способни да је примете.
Преподобни Серафим је успео оно што ми само сањамо: ослободио се светских брига.
Он је унутрашње био мекан према Богу, а споља чврст према искушењима. Једина његова радост био је Христос, и ту радост је делио са свима и наставља да дели и данас. Зато и чујемо његов слатки глас: „Радост моја!“ — то је радост коју траже наша исцрпљена срца.
Изгубити своје „ја“ да бисмо нашли дух
Главни знак верујуће душе је њена одвојеност од овоземног. Више од читавих житија, преподобни Серафим нам говори својим светим именом. У том тишином ослушкивању Бог нам открива тајну духа у блаженству Божијег Царства. Можемо много мислити, али ниједан ум никога није спасао — спасава нас одрицање од егоизма с потпуним поверењем у Бога. Ко изгуби своје „ја“ у Богу, у Њему налази свој истински дух.
Серафим је оставио свет и нашао љубав која није овде, оставио је ум и нашао истину, оставио речи и у тишини примио Христа.
Наш лични ад је у глави која нас стално лаже.
Завист, страх, гнев, пожуда — све су то залепљене траке које нас везују за свет. Безстрашност нас одваја од њега, а љубав, смирење и покајање нас причвршћују за горњи свет.
Највећа препрека смо ми сами
Шта чекамо да бисмо се спасили? Болест, рат, неки Божји ударац? Не можемо да се одрекнемо осећаја поседовања онога што није наше, већ Божије. Мислимо да ћемо још живети, да ће проћи ракета, да нас болест неће додирнути, да ће смрт заборавити наш дом…
Највећа гора коју морамо преместити вером јесмо ми сами.
Најтеже је одрећи се себе ради Христа.
Серафим је могао. А ми?
Шта ћемо пронаћи ако се одрекнемо свог „ја“? Можда то да је цео свет, цела васељена испуњена Христом? Да свет није уравнотежен силом гравитације, већ љубави и радости? Када је то видео, срце преподобног испунило се милосрђем према страдалима и почео је да се моли за цео свет. Нам нам не треба доказ о постојању Бога, већ благодат. Рат, живот, здравље, тело, мисли — све то пролази, али наш дух остаје непромењив, као и Бог, по лику кога је створен.
Како победити ум и наћи мир
Дати Богу све без остатка — значи ући у врата раја. Бог није за разум, нема места где Га нема. Болести и невоље нас враћају себи. Преподобни Серафим је познао Бога јер је умирио свој ум и отворио Му срце. Тада је видео да Божији престоли нису херувими и серафими, већ смирена и кротка срца.
Ослободивши се свих страхова, предао је све своје бреме Христу, а Он га је узео. Давајући му пролазни живот, преподобни је добио вечни. Шта нас спречава?
Можемо се молити много и о различитим стварима, али можемо само рећи: „Нека буде воља Твоја, Боже, нека буде како Ти желиш, а не како ја желим“ — и у томе наћи мир.
Све што мислимо о стварима, то и јесмо. Окружујемо се мислима-стварима и дрхтимо да их не изгубимо. Када пустимо мисли о стварима, пуштамо и саме ствари. Тако стичемо слободу.
Серафимова порука
„Створи дух мирен, и око тебе ће се спасити хиљаде.“ Што више унутрашњег мира, то више благодати у срцу.
У тишини свог духа преподобни је видео Христа. Слушао је звезде како дозивају људе да се врате Небеском Оцу, али људи ходају са главом спуштеном, не разумејући сврху кратког живота.
Страдања настају из везаности за свет, тело и све што сматрамо својим. Али истина је да дух наш није светац, већ припада слободном Богу и зато је слободан.
Не везујући се ни за шта, преподобни Серафим је предао све душе Богу и примио највеће блаженство — море љубави у које се утопио његов дух.
Када осетимо ту љубав, желимо да јој припадамо. А сам светитељ лети нам у сусрет, као светла галеб са бескрајног океана Божанске љубави, позивајући нас у тај дивни сјај.
Протојереј Сергије Успенски/СПЖ