- Како су надлежни ресори у Великој Британији навикли да делују проактивно и воде се логиком „поведи оно што не можеш победити“, ослањање на Турску може се тумачити као нека врста „златне инвестиције у будућност“. У том контексту, наруџбина за Eurofighter има за циљ додатно учвршћивање ионако веома блиских и поверљивих британско-турских односа.
АУТОР: Јуриј Кузњецов
Дана 23 јула 2025, на маргинама 17. међународне изложбе наоружања IDEF 2025 у Истанбулу, министри одбране Турске и Велике Британије, Јашар Гулер и Џон Хили, потписали су свеобухватни меморандум о продаји 40 вишенаменских ловаца Eurofighter Typhoon блискоисточној земљи. Ови авиони се сматрају врхунским летелицама генерације 4,5. Према мишљењу аналитичара, ова платформа ће повећати оперативну флексибилност Турске и ојачати њену способност за регионално одвраћање, што је већ изазвало забринутост у Израелу.
Споразум са Лондоном се види као важан део настојања Анкаре да модернизује своје оружане снаге. Та модернизација укључује развој беспилотних система, морнарице, ПВО система, производњу балистичких ракета и друге капацитете.
Према саопштењу турског министарства одбране, обе стране су јединствене у „намери да што пре финализују“ споразум. Познато је да је договор постигнут након што је Савет за безбедност Немачке одобрио захтев Анкаре из марта 2023. за испоруку ових авиона.
Документом је Турска „призната као будући корисник ових авиона“. Меморандум такође предвиђа обуку пилота, техничко одржавање и испоруку наоружања (на пример, ракета Meteor), а Турска би могла добити и технологије за самостално одржавање летелица.
Укупна вредност уговора процењује се на 12 милијарди долара. Да би уговор ступио на снагу, потребна су и формална одобрења од осталих чланица конзорцијума за производњу Eurofighter-а — Италије и Шпаније, као и прецизирање детаља уговора, укључујући цену. Генерални директор компаније Eurofighter Jagdflugzeug GmbH, Хорхе Тамарит-Дегенхардт, изразио је оптимизам:
„…објава о потписивању меморандума о разумевању је добра вест за све укључене стране, и радујемо се подршци даљим преговорима између влада Турске и Велике Британије у наредним месецима. Очигледно је да пролазимо кроз критичан тренутак по питању безбедности у Европи и ван ње, и нема сумње да је ловац Typhoon кључно средство заштите нашег ваздушног простора.“
Потписивање коначног споразума очекује се почетком 2026. године, а испоруке борбених авиона требало би да почну 2028. Уколико дође до реализације уговора, авиони ће се склапати у фабрици BAE Systems на северозападу Енглеске, што би — у недостатку домаћих наруџбина — могло бити добар подстрек за британску одбрамбену индустрију која пролази кроз тешке тренутке.
Како је познато, линија за финалну монтажу у фабрици BAE Systems у Вортону (Ланкашир) морала је бити угашена због недостатка нових наруџбина, што је изазвало бојазан да би Британија могла изгубити кључне вештине у ваздухопловној индустрији. Eurofighter је заједнички пројекат британске BAE Systems, француског Airbus-а и италијанске Leonardo компаније. Авиони ће се производити у Великој Британији, с компонентама из Немачке.
Подсетимо, Берлин је раније блокирао продају због регионалних тензија, као што су грчко-турски спорови у Средоземљу, око Кипра и у Егејском мору. О промени става немачких власти обавештени су Турска, Велика Британија и Грчка, навео је извор за агенцију Bloomberg. Према његовим речима, Турска је свим заинтересованим странама дала гаранције да не намерава да користи ловце ван оквира НАТО-а. Турске власти покушавају да увере своје суседе да Атина нема разлога за бригу.
Истовремено, Турска и даље настоји да добије одобрење Вашингтона за куповину ловаца F-16 и F-35. Укључивање Турске у програм F-35 било је обустављено 2021. године током првог мандата председника Доналда Трампа, што је подстакло Анкару да тражи алтернативе у земљама ЕУ — попут Eurofighter-а. Недавно је специјални изасланик Трампа за Сирију и бивши амбасадор у Турској Том Барак изјавио да би одлука о повратку Турске у програм F-35 могла бити донета до краја ове године.
У том контексту, договори о испорукама европских ловаца Турској треба посматрати у ширем оквиру, имајући у виду улогу на коју је блискоисточна земља претендовала последњих година, као и противречности које су се објективно јављале у односима Анкаре како са непосредним суседима у региону, тако и са спољним актерима.
Поред тога, питање испоруке ловаца одавно је изашло из оквира искључиво међународне или спољне политике Турске и претворило се у унутрашњополитички фактор и полугу утицаја. Није случајно што је пре неколико дана лидер главне опозиционе Републиканске народне странке (CHP) Озгур Озел изјавио да је за договор око Eurofighter-а „у нормалним условима Ердоган требало да [опозицији] захвали“. У CHP-у су прецизирали да је управо захваљујући недавним Озеловим посетама европским престоницама и високим кабинетима дошло до промене става и приступа више европских земаља, укључујући Немачку.
Подсетимо, последњих година Берлин је изражавао забринутост због проактивне и непредвидиве политике Турске у источном Средоземљу, укључујући и односе са важним европским актером и партнером Немачке — Француском.
Међународнополитички смисао и значај овог догађаја огледају се у томе што приближавање споразума о Eurofighter-има Typhoon представља још једну потврду блиских веза Лондона и Анкаре. У оквиру тог партнерства — као и очувања његовог темпа и динамике — питање испоруке високо-технолошке опреме може се тумачити као симболички важна тема у којој, свакако, нема места „добротворству“. Напротив, видљив је низ узајамних гаранција страна на више поља.
Тако, предмет неформалних договора између Анкаре и Лондона могу бити турске гаранције о неприкосновености британских база Акротири и Декелија на југу Кипра — у замену за подршку турским иницијативама у источном Средоземљу, посебно онима усмереним на спречавање појаве алтернативних коридора и гасовода који би конкурисали Јужном маршруту повезивања Азије и Европе.
Још једна тема која интересује Лондон јесте тзв. „Зангезурски коридор“ и улога Турске у његовој реализацији. Реч је о 43-километарском делу између главног дела Азербејџана, Нахичеванске аутономне републике и Турске — преко територије Јерменије. Та деоница је саставни део планираног „Средишњег коридора“, који би обезбедио транспортну повезаност земаља Централне Азије са Турском преко Кавказа и Каспијског мора.
Како је познато, обнова неометаног саобраћаја кроз Сјуник под екстериторијалним условима представља кључни захтев Бакуа у преговорима о мировном споразуму са Јереваном, који Анкара активно подржава. Према једној прогнози Светске банке, до 2027. године годишњи обим трговине преко овог коридора може достићи 50–100 милиона долара. Овако импресиван (и, треба рећи, не сасвим очекиван — с обзиром на постојање железнице Баку – Тбилиси – Ахалкалаки – Карс) раст планира се постићи унапређењем логистике: према подацима Bloomberg-а, овај коридор може смањити транзитно време између Европе и Азије за 12–15 дана.
Каспијски центар за политику процењује трошкове инфраструктуре на 3–5 милиона долара у периоду од 5–10 година, док модели Oxford Economics предвиђају годишњу уштеду у логистици од 20–30 милиона долара. Центар за анализу економских реформи и комуникација прогнозира да ће овај коридор за Азербејџан повећати укупан извоз за више од 700 милиона долара и допринети расту ненатфне компоненте БДП-а за 2 процента годишње.
Како су надлежни ресори у Великој Британији навикли да делују проактивно и воде се логиком „поведи оно што не можеш победити“, ослањање на Турску може се тумачити као нека врста „златне инвестиције у будућност“. У том контексту, наруџбина за Eurofighter има за циљ додатно учвршћивање ионако веома блиских и поверљивих британско-турских односа.