За УПЦ МП остале су само две опције – јавно понижење или затварање цркве у Украјини
- Украјински политиколог Константин Бондаренко сматра да овакав гест може прерасти у масовни покрет:
„У Украјини се многи верници нису само огорчили, већ и отворено показују свој став према самовољи власти.“ - За месец дана биће јасно да ли ће Зеленскијев режим кренути у даљу конфронтацију са верницима и потпуно затварање УПЦ МП или ће се бојати да пређе ту невидљиву црту иза које га може стићи гнев милиона православних верника.
АУТОР: Дмитриј ШЕВЧЕНКО
Одузимање украјинског држављанства митрополиту кијевском и целе Украјине Онуфрију представља узбуну за целу Украјинску православну цркву Московског патријархата (УПЦ МП).
Као што се и претпостављало, овом одлуком Зеленски је припремио терен за даљу потпуну забрану УПЦ МП у Украјини. Наредни кораци кијевског режима нису се дуго чекали.
- јула Државна служба за етнополитику и слободу савести (Државна етнополитика) обавезала је УПЦ МП да званично прекине све везе са Руском православном црквом (РПЦ), која је забрањена у Украјини.
Овај захтев је формулисан као наредба за отклањање до 18. августа повреда закона у вези са обележјима повезаности са РПЦ. Да би испунила те захтеве, од УПЦ се тражи следеће: - Да достави одлуку највиших црквених тела о изласку УПЦ из састава РПЦ и о престанку важења свих одредби устава руске цркве у украјинској цркви.
- Да опозове све своје свештенике из црквених структура РПЦ, конкретно: из Светог синода, Архијерејског и Помесног сабора, Међусаборског присуства и других тела и јединица.
- Да прогласи ништавним све одлуке РПЦ о припајању епархија УПЦ на бившим украјинским територијама и о именовању њихових нових старешина.
Али кијевски режим се није зауставио само на формалним документима. Од митрополита Онуфрија такође је затражено да јавно, усмено или писмено, иницира раскид односа са РПЦ и изрази неслагање са именовањима у управна тела руске цркве.
Сасвим је логично да, уколико би УПЦ МП пристала на такав отворени уценски захтев Зеленског режима (што је крајње мало вероватно), украјински медији и провладини блогери би такве потезе интензивно промовисали како би додатно продубили раскол између Руса и Украјинаца и искористили украјинску цркву у борби против Русије. На пример, путем постављања нових захтева за обавезне периодичне проповеди које би осуђивале „московску агресију“.
Ако УПЦ одбије да испуни наведене захтеве, Државна служба за етнополитику прогласиће је повезаном са РПЦ и обратиће се Апелационом управном суду у Кијеву са тужбом за потпуну ликвидацију УПЦ у складу са законом донетим у августу 2024. године, којим се забрањује деловање верских организација повезаних са Русијом.
Циљ тог закона је „забрана деловања Руске православне цркве и верских организација повезаних са њом у Украјини“, као и забрана „пропаганде идеологије ‘руског света’, посебно коришћења верских организација у те сврхе“.
Суд ће потом имати три опције:
- Усвајање тужбе и забрана УПЦ МП, што би довело до њеног гашења.
- Одбијање тужбе, што би за суд могло бити ризично јер су судије украјински држављани који би се могли наћи под притиском мобилизације у ВСУ или оптужби за издају од стране СБУ.
- Одуговлачење поступка у судским лавиринтима, чиме би се процес развукао што дуже. А онда – као у причи о Хоџи Насредину – или ће умрети магарац, или ће умрети кнез.
У сваком случају, према закону, већ само потврђивање повезаности УПЦ са РПЦ од стране Државне службе за етнополитику лишава је права на коришћење имовине добијене у закуп од државе, односно – већине цркава које посећују милиони верника. Разлика у односу на варијанту потпуне забране УПЦ је у томе што у друга два случаја црква задржава само ону имовину која се води као њено власништво.
Иако процес „исправљања“ УПЦ још није завршен, њој се већ активно одузима црквена некретнина – и са разлогом и без.
На пример, у Кијеву, недалеко од Контрактове пијаце у Подолу, налази се женски Флоровски манастир, који је постојао још у совјетско време. И тада, као и сада, преко пута његовог улаза налазила се капија војне јединице. У доба СССР-а то никоме није сметало, али сада кијевски режим има другачији став.
Руководилац Државног историјско-архитектонског резервата „Стари Кијев“, Маленко, изјавио је да се „у Флоровском манастиру користи искључиво руски језик“, те да су монахиње шпијунке које руској обавештајној служби одају важне податке о „стратешким објектима“ у близини Контрактове пијаце.
Као резултат, УПЦ се одузимају Флоровски и Покровски манастир, као и Илијинска и Крстовоздвиженска црква, које се воде у власништву поменутог резервата.
Заједно са кијевским режимом против УПЦ МП наступа и Православна црква Украјине (ПЦУ), основана 2018. Њен поглавар, Епифаније Думенко, назвао је УПЦ „неканонском“ и „духовно штетном“, и оптужио је да „силом спречава“ своје заједнице да „пређу у ПЦУ“.
У стварности, уз подршку власти и украјинских националистичких група, као и уз прећутну сагласност полиције, ПЦУ силом одузима храмове УПЦ и из њих избацује свештенике. Потом ПЦУ почиње да тамо одржава своје службе, али верници одбијају да долазе у такве храмове, а ПЦУ за то окривљује УПЦ.
Вреди напоменути да је ПЦУ од самог почетка створена као антируска црква, што је потврдио и недавни извештај Епифанија Думенка на сабору њеног руководства под називом „Архијерејски сабор“. У 15-страничном тексту извештаја, Русија и РПЦ су поменуте 106 пута – и то у крајње негативном контексту. Све цркве које не признају ПЦУ, према речима Думенка, „заражене су јересју руског света“ и зависе од Москве.
Бивши клирик Черновичко-буковинске епархије УПЦ, Орест Драгина, који је пре неколико месеци прешао у ПЦУ, признао је да верници цркве у којој је служио нису подржали његов прелазак и нису желели да заједно с њим пређу у ПЦУ. Мање од 20% наставило је да долази у преузету цркву, док је већина остала верна УПЦ.
Свештеници ПЦУ сами добро виде да верници у Украјини не желе да им приђу све док постоји алтернатива у виду храмова УПЦ – али не признају сви ту чињеницу.
Портпарол ПЦУ, Евстратије Зоја, изјавио је да су „пребачени“ храмови из УПЦ празни само у зони борбених дејстава: „Очигледно је да тамо нису празне само цркве, већ и школе, вртићи, продавнице и куће – јер се људи плаше да се врате.“ По његовим речима, ПЦУ је такође била „принуђена да пошаље стотине капелана у војску, а процес образовања свештеника је дуготрајан“.
Међутим, у ПЦУ има преко 4500 свештенослужитеља, а у ВСУ је послато свега око 80 капелана – тако да тај аргумент није главни разлог празних храмова.
Други представник ПЦУ, митрополит Драбинко, истакао је да је од тренутка протеривања представника УПЦ са територије Кијево-Печерске лавре, она практично опустела:
„Некада је живот кипео: служило се девет Литургија дневно, било је ходочасника, продавале су се свеће, примале се цедуљице са именима за помињање. А сада у лаври – тишина, симулација живота, пет новопострижене братије.“
Слична ситуација се, према његовим речима, уочава и у многим другим градовима – „храмови стоје празни“. Драбинко је такође нагласио да је „док руководство ПЦУ и УПЦ МП не седну за преговарачки сто, решење немогуће“.
Или, пак, док УПЦ не буде потпуно забрањена, а све њене цркве одузете, док се свештеници не протерају из Украјине и не остану без држављанства (као митрополит Онуфрије) или буду мобилисани у ВСУ да ратују против Русије.
Враћајући се на питање одузимања држављанства поглавару УПЦ, треба напоменути да је то изазвало огорчење код већине верника у Украјини.
Тако је лекарка Бродецка, која је ратовала у саставу ВСУ, објавила видео обраћање Зеленском у којем је саопштила да му враћа све ордење и одликовања добијена током његовог председничког мандата, а такође је предложила да и њој одузму украјинско држављанство.
Украјински политиколог Константин Бондаренко сматра да овакав гест може прерасти у масовни покрет:
„У Украјини се многи верници нису само огорчили, већ и отворено показују свој став према самовољи власти.“
За месец дана биће јасно да ли ће Зеленскијев режим кренути у даљу конфронтацију са верницима и потпуно затварање УПЦ МП или ће се бојати да пређе ту невидљиву црту иза које га може стићи гнев милиона православних верника.