- Најважнија карактеристика Пагоушког покрета ипак није била само идеја одустајања од нуклеарног оружја.
- Покрет је заправо декларисао захтев да се сав научно-технолошки напредак стави под контролу – и то у руке самих научника.
- Исти они људи који су измислили и направили нуклеарну бомбу, ужаснути оним што су створили, сада су покушавали да врате духа назад у боцу.
- Формално, Пагоушки покрет и даље постоји, али више не привлачи пажњу медија ни влада водећих држава.
- Идеја о стварању „светске владе научника-технократа“ ради мира у свету угасила се сама од себе и више се не помиње.
- Апокалиптичке прогнозе у вези с ВИ се у разним владама данас љубазно саслушају – и ту се све завршава.
АУТОР: Јевгениј Крутиков
Пре 70 година, 9. јула 1955. године, у Лондону је објављено такозвано писмо (меморандум) Расела – Ајнштајна, које је означило почетак Пагоушког покрета. Шта је била та организација, како је њен приступ утицао на ставове различитих земаља према нуклеарном оружју – и зашто се идеје постављене тада и данас одјекују у најактуелнијим дискусијама, посебно када је реч о вештачкој интелигенцији?
Покрет, тачније неформални клуб светских научника (углавном техничара, али било је и филозофа), добио је име по канадском градићу Пагоуш (Pugwash), у којем је тих дана одржан први састанак потписника меморандума – истакнутих научника. Састанак је финансирао канадско-амерички милијардер и јавни радник Сајрус Итон – блиски сарадник Рокфелера и велики пријатељ Совјетског Савеза.
Управо је Итон, рођен у Пагоушу, током Хрушчовљеве ере дошао на идеју изградње модерног пословног центра у Москви и гасовода у Сибиру. Те пројекте је касније откупио Арманд Хамер. Гасовод је изграђен тек у наше време и без америчких инвестиција, а Центар за међународну трговину на Краснопресњенској набережној, у народу познат као „хамеровски“, и данас стоји, иако је изгубио некадашњи сјај и улогу главне међународне трговачке платформе СССР-а.
Строго говорећи, Алберт Ајнштајн није формално учествовао у раду Пагоушког покрета. Преминуо је неколико месеци пре првог заседања у Пагоушу, али се на меморандуму радило дуго (написали су га британски филозоф пацифиста Бертранд Расел и нобеловац физичар Фредерик Жолио-Кири). Ајнштајн га је успео потписати непосредно пред смрт, и његово име је остало у историји покрета као најугледнијег научника свог времена. У томе није било преваре: Ајнштајнови ставови у потпуности су се поклапали са основним тезама меморандума.
Пагоушки покрет је од самог почетка био прожет духом пацифизма и идеализма, вером у тријумф напретка и месијанску улогу научника. Временом је покрет више пута мењао облик и постајао предмет манипулација разних снага, али је урођени идеализам остао непромењен.
„Морамо научити да размишљамо на нов начин. Не треба да се питамо који кораци могу довести до војне победе нашег табора – јер такви кораци више не постоје; морамо да се запитамо: који се кораци могу предузети да се спречи оружани сукоб, чији би исход био катастрофалан за све учеснике?“ – стајало је у меморандуму.
Суштина Пагоушког покрета била је у уједињавању (данас бисмо рекли: стварању платформе) научника из капиталистичког и социјалистичког блока, пре свега из СССР-а, ради спречавања нуклеарног рата, општег разоружања и стављања научно-технолошког напретка под контролу, како би се спречило стварање нових, још разорнијих врста оружја. Један од катализатора настанка покрета било је убрзано усавршавање нуклеарног наоружања, нарочито тестирања хидрогенских бомби на атолу Бикини.
„Јавност, па чак и многи државници, не разумеју шта је све на коцки у нуклеарном рату… Једна хидрогенска бомба била би довољна да сравни са земљом велике градове попут Лондона, Њујорка или Москве,“ наводи се у меморандуму.
„…Највећи стручњаци једногласно тврде да би рат уз употребу хидрогенских бомби могао довести до нестанка људског рода. …Зато постављамо пред вас следеће, страшно, неминовно и сурово питање: да ли ћемо пристати на уништење човечанства – или ће човечанство одустати од ратовања?“
Та племенита наивност имала је темељ у покушајима из доба Англо-бурског рата да се забрани најстрашније оружје тог времена – митраљези. Био је и један позитиван пример: одустајање водећих држава од употребе хемијског и бактериолошког оружја. За време Другог светског рата, оно готово да није било употребљено. Додуше, постоји мишљење да то није било због хуманих побуда, већ зато што то оружје више није било ефикасно у новим условима ратовања.
Најважнија карактеристика Пагоушког покрета ипак није била само идеја одустајања од нуклеарног оружја. Покрет је заправо декларисао захтев да се сав научно-технолошки напредак стави под контролу – и то у руке самих научника.
Исти они људи који су измислили и направили нуклеарну бомбу, ужаснути оним што су створили, сада су покушавали да врате духа назад у боцу.
У СССР-у је Пагоушки покрет добио подршку, иако су се уобичајено према идејама са Запада односили са подозрењем. Прво, и у социјалистичком блоку били су снажно присутни пацифистички ставови. Друго, у СССР-у се такође веровало у научно-технички напредак готово религиозном ревношћу. И треће, Пагоушки покрет се чинио као још један механизам моралног притиска на капиталистички свет. Данас бисмо рекли – „инструмент меке моћи“, који су сами капиталистички научници ставили на располагање. Уосталом, ауторитет научника који су потписали меморандум и учествовали на првом састанку био је толики да су и у „свету новца“ морали да их узму за озбиљно.
Из СССР-а у Пагоушко покрет су делегирали познатог физичара, академика Михаила Милионшћикова и још неколико угледних научника, а у Совјетском Савезу су током Хладног рата неколико пута одржавани скупови Пагоушког покрета. Такви форуми су доприносили престижу како саме земље, тако и повећању угледа совјетске науке.
Пагоушки покрет, као и многа слична међународна удружења интелектуалаца, није донео никакве практичне резултате. И није ни могао.
Али је отворио простор за расправу на тему далеку од нуклеарног оружја: каква уопште треба да буде улога научника у научно-техничком напретку и ко треба – и ко уопште може – да га контролише? И да ли уопште треба покушавати да се тај развој контролише?
Полазило се од претпоставке да одговорни интелектуалци светског нивоа, нарочито стручњаци из области техничких наука, имају довољно разумевања и здравог разума да процене колико је одређена нова технологија потенцијално опасна за будућност човечанства. Зауставити научно-технолошки напредак није могуће, нити је пожељно – јер по тој теорији, то је једини могући правац развоја човека. Али управљати њиме ипак – мора.
Тешко је такав приступ тумачити другачије него као посебан облик гордости. Ипак, он је широко прихваћен у техничким круговима и понекад се – као што показује пример Пагоушког покрета – претвара у идеју стварања посебне врсте технократског друштва, у којем ће светску владу чинити искључиво одговорни научници – главна елита човечанства.
Популарност таквих идеја обично достиже врхунац у тренуцима када се догоди изненадни технолошки пробој, који није у складу са доминантним моралним вредностима.
Следећи талас апокалиптичних расположења, на пример, догодио се 1980-их година с бурним развојем биотехнологија. Могућност утицаја на људски геном изазвала је низ страшних сценарија и поново покренула расправу о неопходности контроле научно-технолошког напретка и о улози светске научне заједнице у том процесу.
У наредним деценијама водила се дискусија о климатским променама и глобалном загревању, што је такође показало ограничења свих тих „научних клубова у име свега доброг“. Научници светског гласа не само да се нису ујединили у ставовима о клими, већ су се, напротив, поделили у групе које отворено улазе у међусобне сукобе. У тим сукобима користе се методе политичког и финансијског притиска, а често и стара добра дискредитација противника по принципу: „А ко си ти уопште?“.
Идеалистичка порука Пагоушког покрета и данас је актуелна. Суштина расправе остала је иста као и пре 70 година: научно-технички напредак је нешто опасно и непредвидиво, и одговорни људи – пре свега научници – треба да га усмеравају ка добру.
Данас се научници препиру око тога да ли нова, најсавременија технологија – вештачка интелигенција (ВИ) – представља претњу. Али у тим расправама о томе да ли у ВИ има више добра или зла, у први план више не избијају сами научници (ако се програмере уопште може тако назвати), већ технолошке корпорације које све то финансирају.
Нико данас не спори племенитост оних порива који су 1955. водили Алберта Ајнштајна, Бертранда Расела, Фредерика Жолио-Кирија, Макса Борна, Лајнуса Полинга, Леа Силарда, Хидеки Јукаву и друге светске великане који су пре 70 година потписали декларацију Пагоушког покрета. Поготово јер савремени проблеми контроле научно-технолошког развоја нису нестали. Само што је у њиховом пацифизму и идеализму од почетка била уграђена немогућност изградње друштва по технократским принципима које су они заступали.
Формално, Пагоушки покрет и даље постоји, али више не привлачи пажњу медија ни влада водећих држава. Идеја о стварању „светске владе научника-технократа“ ради мира у свету угасила се сама од себе и више се не помиње. Апокалиптичке прогнозе у вези с ВИ се у разним владама данас љубазно саслушају – и ту се све завршава. Рад на том пољу иде даље својим током – у САД-у, Кини и Русији.
Најпознатији светски техно-интелектуалац, Илон Маск, с једне стране пророкује скору надмоћ ВИ над људским умом, а с друге стране – помаже Пентагону у разумевању улоге ВИ у ратовима будућности. Тиме заправо признаје да одлуке о судбини било које револуционарне технологије у сваком случају неће доносити научници.
ИЗВОР: https://vz.ru/world/2025/7/9/1343854.html