- Зар безбожно светогрђе, религијско саблажењавање и морално кварење читавог народа — великог народа, православног народа — зар то није дело надирућег антихриста? Зар све то не стоји на светим тасовима Царства Божијег? Зар то не вапи за Црквеном осудом? Зар то не захтева благослов за онај мач који су некада благословили Сергије и Гермоген?!
АУТОР: Игор Андрушкевич
Уобичајена фраза да је „Црква аполитична“ захтева пажљиву и одговорну анализу. У њој се крије читав низ историјских грешака, верских саблазни и државних опасности. У речи „аполитична“ — само прво „а“ значи порицање (не). А шта се тиме пориче? Партијска припадност Цркве? Или позив Цркве да приграби световну власт? Или њен жив и стваралачки однос према изградњи државе уопште? — Већ на самом почетку је јасно да на ова различита питања морају бити дати и различити одговори.
Црква, наравно, није политичка странка. Она уопште није „странка“, тј. дословно — није део: она није позвана на дељење и раздвојеност, већ на светско јединство и целину („саборност“). Православна Црква тврди да она носи религиозну истину о постојању Бога, о смислу свемира и о спасењу људске душе; друге верске науке и исповести за њу нису равноправне црквене „странке“, већ лажна учења и погрешна исповедања. Јуриспруденција и политика могу условно признати „мноштво“ различитих „цркава“; али верник зна за једну, јединствену, истиниту Цркву, чија ће истина (према његовој вери) једног дана слободно обасјати и сјединити све људске душе.
Дакле, Црква не може себе признати верском странком. Још мање политичком странком. Црква је верски савез. Политичка странка није верски савез. Црква има догме, тајне и каноне. Политичка странка то не може и не сме имати. Црква почиње од вере и њоме гради дух човека. Политичка странка полази од државне целисходности и економске користи и тиме утиче на спољашње понашање човека.
Црква је, по свом устројству, благодатна; она је оруђе Царства Божијег. Политичка странка је дело људске воље и производ земаљске државности. Црква тежи преображају душе и духа. Политичка странка тежи државним и економским реформама. Црква не тежи световној, државној власти. Политичка странка управо тежи освајању световне, државне власти. Црква се не бори силом и принудом. Политичка странка баш то и захтева — право на борбу силом и принудом.
Дакле, по самој својој суштини и целокупном бићу, Црква не може и не сме постати политичка странка; а политичка странка не може и не сме постати Црква. Црква која постаје политичка странка понижава и изобличује своју природу.
Али то није све: Црква не сме себе везивати ни за једну политичку странку, ограничавајући тиме приступ себи припадницима других странака. У свакој странци могу учествовати људи различитих вероисповести; а у сваку Цркву могу улазити људи различитих странака. Припадност политичкој странци сама по себи не може бити смртни грех који доводи до црквеног одлучења. Везивање Цркве за једну странку чини је партијском Црквом; тиме она своју визију Царства Божијег своди на ниво политичке целисходности и издаје своју саборност. Истовремено, она даје тој политичкој странци ореол благодатне изузетности, што ствара велику саблазан у душама.
Исто тако, Црква није позвана на световну власт, на њено освајање и потчињавање. Црква и држава су међусобно туђе појаве, као што су туђе и Црква и политичка странка: по устројству, по духу, по достојанству, по вишем циљу и по начину деловања. Држава која покуша да себи присвоји снагу и достојанство Цркве, чини светогрђе, грех и баналност. Црква која жели да преузме власт и мач државе, губи своје достојанство и издаје своју мисију. Држава не може деловати благодатно: она не може установљавати догме, вршити тајне, градити Царство Божије. Црква не сме узимати мач — ни ради ширења вере, ни ради кажњавања зликоваца, ни ради рата. Несумњиво, држава стоји изнад политичке странке, као што је Отаџбина изнад свих својих делова; али и странка и држава остају установе људског поретка и земаљског ранга.
У том смислу, Црква је „аполитична“: циљ политике није њен циљ; средства политике нису њена средства; ранг политике није њен ранг. Али, да ли то значи да Црква не треба да има жив и стваралачки однос према државном уређењу и бићу Отаџбине?
Нипошто. И Руска Православна Црква је кроз историју увек подржавала, и у будућности ће подржавати такав однос према руској држави.
Цркви је стало до свега чиме људи живе или не живе на земљи. Јер жива вера није једна страна живота, већ сам живот и цео живот. Све чиме људи живе или не живе — или их одводи од Царства Божијег или их води ка њему; и Црква о свему томе може и треба да има своје мишљење — јавно, ауторитативно, одобравајуће или осуђујуће. Али то мишљење треба да мери управо Божијим законом и Царством Божијим, а не политичком целисходношћу и не економским или партијским интересима. И то мишљење никада не треба да се спроводи путем световне државности. Црква има право да благослови или да не благослови; има право да анатемише. И у својим судовима Црква мора чувати своју потпуну верску слободу и независност, не угађајући и не прилагођавајући се, већ ако треба — и страдајући (као што су страдали Јован Златоусти, митрополит Филип, патријарх Тихон).
Чланови црквеног савеза су подложни државним законима у свом спољашњем понашању; али њихова савест није подложна никаквим државним наредбама. И изричући своје судове и осуде, Црква се тиме не меша у политику, већ остаје у оквирима Царства Божијег које гради и чува. Црква је позвана, Црква је дужна да указује људима — и цару, и чиновницима, и грађанима — било у личном разговору, било у проповеди, било у јавном обраћању — где њихова дела, одлуке или страсти штете делу Царства Божијег. У томе је њена учитељска власт, од које је ништа и нико не може ослободити. То би било мешање у политику само ако би Црква своје духовне критеријуме заменила земаљским, или ако би се окренула световним, политичким средствима.
У таквом, истински православном разумевању, Цркви нимало није свеједно шта се у народу дешава и шта ради државна власт. Хоће ли она ћутати ако у народу избију крваве и сурове игре? Или ако се шири облик јавног разврата? Или ако црна миса уђе у погубну „моду“? Хоће ли ћутати ако влада озакони вишебрачност? Или дозволи трговину хашишем? Или укине веронауку? Или уведе изборни систем по коме ће право гласа имати само званични светогрдници? Или уведе новом верском уредбом ислам или католицизам као обавезну религију?
И ако не буде ћутала — да ли ће се то звати „мешањем у политику“, „у царство кесарево“?
Државна власт није судија у догмама, тајнама и канонима. Али питања правног поретка решава она; и чланови свих верских савеза су обавезни да се држе њених закона. Но Црква је судија у свему на шта пада светлост Царства Божијег — па и у питањима државног уређења.
Држава управља. Црква учи
У спољашњем и земаљском — држава заповеда и Цркви. У унутрашњем и благодатном — Црква учи и државу.
Држава не дира у учитељску и спасоносну власт Цркве. Црква не дира у установљавајућу и поретком испуњену власт државе.
Али држава је заштитник и ослонац независне Цркве. А Црква је духовни саветник и анђео чувар хришћанске државе.
Обострана формална независност обеју власти; међусобно неповређивање и ненасртање; али и узајамна помоћ: свака власт помаже оној другој на свој начин, у мери у којој је та помоћ другој потребна…
Ето древног, изворног, руско-православног решења тог питања. Црква никада није била „одвојена“ од државе; напротив — бринула се о њој, помагала, поучавала, саветовала, благосиљала, охрабривала, осуђивала и бранила. А ни држава није била одвојена од Цркве; напротив — штитила је, подржавала, олакшавала, приношала дарове, „улагала“, саветовала се и примала благослов, освећење и благодат.
Црква никада није била ни против државе, ни изван ње. Царство „кесарево“ стремило је, на свој начин, да служи Царству Божијем; а Црква је учила како се то служење може најбоље вршити.
Зар нису епископи благословили светог Владимира да по суду погуби разбојнике? И зар се нису при томе позивали на Посланицу Апостола Павла Римљанима?
Зар Преподобни Сергије Радоњешки није надахнуо кнеза Димитрија Донског да крене у крвави бој против Татара?
Зар сви чудотворци Русије — Петар и Алексеј — нису помагали великим кнезовима да ослободе и уједине Русију?
Зар митрополит Макарије није установио прво царско крунисање?
Зар митрополит Филип није изобличавао цара Ивана Грозног све до своје мученичке смрти?
Зар Светитељ Гермоген није подигао православну и родољубиву Русију против Пољака и разбојника?
Зар митрополит Кирил Ростовски није с кнезом Пожарским градио и предводио народно устаничко одреде?
Зар патријарх Филарет Романов није устројио патријаршијску управу да би се борио против грађанске неправде у Русији?
Па да ли онда православно мисле они који данас траже „одвајање Цркве од државе“ и који тврде да сви политички догађаји и појаве морају бити „безначајни“ и „неважни“ за Православну Цркву?
Не покушавају ли они да нам наметну јерес?
Два пута је Русија у својој историји падала под ропство туђинаца и иноверника. Први пут је Преподобни Сергије призвао народ и надахнуо га на ослобођење. Други пут је Светејши Гермоген позвао народ и надахнуо га на очишћење и уједињење…
Црква не може и не сме бити партијска, нити да суди политичким мерилима. Али зар је „Трећи интернационала“ обична политичка странка?
Зар безбожно светогрђе, религијско саблажењавање и морално кварење читавог народа — великог народа, православног народа — зар то није дело надирућег антихриста? Зар све то не стоји на светим тасовима Царства Божијег? Зар то не вапи за Црквеном осудом? Зар то не захтева благослов за онај мач који су некада благословили Сергије и Гермоген?!
Господе! Васкрсни у Православној Цркви дух пророчки и пастирски!
Господе! Спаси Русију!
Православный Русский Колокол № 2,1927год.
«Журнал волевой идеи», под редакцией И. Л. Ильина.
https://katehon.com/ru/article/pravoslavie-i-gosudarstvennost