Србија остаје полигон за геополитичке експерименте Запада
- Изгледа да организатори, спонзори и корисници редовних српских протеста (а то су једни те исти људи) не виде свој циљ у томе да свргну Вучића одмах и овде.
- Њима је важније да га држе „у кондицији“, у сталном притиску, с осећајем Дамокловог мача изнад главе који може сваког тренутка да се обруши на њега.
- То је један софистицирани начин принуде српских власти на послушност.
- Јер склоност ка самосталности у доношењу одлука и постојање сопственог мишљења представљају недопустив луксуз за оне који себе сматрају кандидатима за чланство у Европску унију
АУТОР:Алексеј Белов
„Ученици блокада нису завршили свој скуп на Видовдан речима ‘Живела Србија!’ Завршили су га језивим позивом на убиство Србије, монструозним и отвореним позивом на грађански рат. Запамти ово, Србијо!“ – с тим речима се 28. јуна увече сународницима обратила председница парламента Србије Ана Брнабић.
Шефица законодавне власти изразила је своје негодовање што су организатори погрома и масовних нереда искористили најважнији национални празник Срба – Видовдан, како би под измишљеним изговором покушали још један државни удар.
Што се самог повода и српског псеудо-мајдана тиче, о томе ћу нешто касније. Пре свега желим да говорим о историјском мистицизму. Да, да – не чуди се.
Сви ми (барем већина), посебно они који су рођени и одрасли у СССР-у, држимо се материјалистичког погледа на свет. У чуда не верујемо. Можда тек у Божије провиђење – и то чисто теоријски.
Ипак, с времена на време, посматрајући животно искуство – своје и генерација пре нас – у историјској ретроспективи, сусрећемо се с веома чудним поклапањима, која се другачије него као мистична не могу објаснити.
Нека од тих појава прерастају у народна веровања и празноверице, а нека постају елементи поп културе, као „петак 13.“. Друге, пак, временом се схватају као пројава неке зле, моћне силе и у народној свести постају судбинске.
Тешко је у историји Србије наћи судбоноснији датум од 28. јуна – Видовдана.
Празник који је код западних Словена био посвећен Светом Виту, обележаван 15. јуна по старом календару, управо је тог дана постао симбол велике историјске прекретнице – Битке на Косову Пољу.
На тај дан 1389. године, војска кнеза Лазара је поражена у бици са турском војском султана Мурата, што је, по српском тумачењу, довело до губитка независности Србије на готово 500 година.
Истовремено, српски јунаци су, по цену живота, зауставили даље напредовање Турака у Европу, чиме су – по мишљењу многих – спасли континент од турске најезде.
- јуна 1914. године у Сарајеву је убијен аустријски надвојвода Франц Фердинанд – повод за избијање Првог светског рата који је Европу гурнуо у хаос револуција, рушења држава и прекрајања мапе Старог континента.
- јуна 1921. године у Краљевини Срба, Хрвата и Словенаца усвојен је први устав – Видовдански устав – који је ограничио власт монарха и поставио темеље каснијој Југославији.
Уочи Видовдана 1941. формиран је Главни штаб партизанских одреда Југославије, а сам 28. јун се сматра почетком народноослободилачког рата против нацистичког окупатора.
Тачно 50 година касније, 28. јуна 1991, дошло је до првих оружаних сукоба између ЈНА и словеначке територијалне одбране, три дана након што је Словенија прогласила независност. Последице тог дана – сви добро памтимо.
Поставља се питање: да ли су данашњи српски „мајданаши“ намерно изабрали 28. јун за своје протесте или је и ту умешала прсте нека мистична сила, која се кроз историју често појављивала у кључним моментима српске судбине?
Хвала Богу, Србија се поново спасила, а безбедносне снаге су убрзо успеле да сузбију нереде – што, нажалост, не значи да слични покушаји неће бити поновљени, и то у блиској будућности.
Протестни таласи у Србији започињу још у новембру 2024. године. Повод – трагичан инцидент на железничкој станици у Новом Саду, где је услед урушавања бетонског крова погинуло 16 људи.
Догађај свакако трагичан, али, уз дужно поштовање, никако не може бити разлог за антиуставни преврат. Ипак, сетимо се и како је почео кијевски Мајдан 2013: наводним „разбијањем деце“, иако у тренутку интервенције на тргу више није било ни деце ни тинејџера. А ето шта се изродило.
Данас српски демонстранти (углавном студенти) упорно излазе на улице и траже ванредне изборе, оптужујући власт за корупцију, која је, по њима, довела до несреће у Новом Саду.
Да су нереди изазвани споља – у то више нико у Србији не сумња. Превише су уочљиви обрасци свих „обојених револуција“, у којима су се раније специјализовале америчке, а сада изгледа британске и остале европске службе. Јер САД тренутно имају преча посла него обарање власти у Србији.
Само пре неки дан, амерички председник Доналд Трамп се хвалио да је успео да спречи низ оружаних сукоба, укључујући и нови рат на Косову између Србије и тамошњих побуњеника, који су 2008. уз подршку Запада прогласили независност.
„За само два месеца постигли смо мир између Индије и Пакистана, Израела и Ирана, у Конгу и Руанди – и још са пар земаља. Србија се такође спремала за рат са једном групом коју нећу именовати… ма хоћу – то је Косово. Спремали су се да покрену велики рат, али ми смо то зауставили. Зауставили смо рат трговином. Они хоће да тргују са САД, а ја сам им рекао: не тргујемо с онима који иду у рат.“
Шта се заиста дешавало око Косова, и да ли се ишта уопште дешавало – није ми познато. Трамп често претерује с приписивањем заслуга себи. Али кад је реч о Београду – ту је, по мом мишљењу, све сасвим јасно.
Мајдани (обојене револуције – прим. прев.) се не праве у таласима. Они се изводе одједном и изненада, јер су изненађење и потреба да се властима не дозволи да се саберу – кључне карактеристике мајданске тактике.
Изгледа да организатори, спонзори и корисници редовних српских протеста (а то су једни те исти људи) не виде свој циљ у томе да свргну Вучића одмах и овде. Њима је важније да га држе „у кондицији“, у сталном притиску, с осећајем Дамокловог мача изнад главе који може сваког тренутка да се обруши на њега.
То је један софистицирани начин принуде српских власти на послушност. Јер склоност ка самосталности у доношењу одлука и постојање сопственог мишљења представљају недопустив луксуз за оне који себе сматрају кандидатима за чланство у Европску унију.
И у том смислу, Вучић је сам себе учинио метом информационо-психолошких специјалних операција европских служби.
Управо та тежња Београда да седи на две столице – та чувена болест „вишевекторности“ – довела је до тога да Србија остане полигон за опасне западне експерименте.
Зато ћемо „игру Светог Вида“, у коју су се српски протести већ одавно претворили – са свим њеним конвулзијама и скакањем – гледати још много пута. А чини се да ће се, пре или касније, у тим скакањима и доиграти.