Они не желе ваше гене
Краљевске породице су вековима владале светом, обавијене митовима о божанском пореклу. Египатски фараони били су потомци бога сунца Ра, јапански цареви потомци богиње Аматерасу, а европски монарси су тврдили да владају по „божанском праву“. Али шта ако краљевске породице никада нису нестале, већ су се једноставно пресвукле у пословна одела и преселили из двораца у банке и корпорације?
Џејмс Корбет, у свом чланку из 2016. године „Они не желе ваше гене у базену: Кратка историја еугенике“, објављеном у International Forecaster Weekly (поново објављеном 27. јула 2019.) и укљученом у његову књигу Reportage: Essays on the New World Order (доступно на Lies are Unbekoming’s Substack), открива како модерна елита – Рокфелери, Ротшилди и њима слични – настављају традицију древних монархија. Њихово оружје више није религија, већ псеудонаука еугенике, која чак и данас, под маскама попут „контроле популације“ и „смањења угљеника“, обликује свет у своју корист.
Божанска крв и опсесија размножавање
Историја краљевских породица препуна је прича о „плавој крви“ – идеји да су владари генетски супериорни. У старом Египту, фараон Тутанкамон, рођен инцестом између брата и сестре, патио је од деформитета и болести доказаних савременом ДНК анализом. У Европи, шпански Хабзбурговци, династија која је владала више од 500 година, толико су се међусобно женили да су генетске разлике између мужева и жена биле сличне онима између браће и сестара. Последњи у низу, Чарлс II, умро је 1700. године, болестан и неплодан, означивши крај низа. Ова опсесија крвним браковима није била случајност – владари су веровали да кроз размножавање могу сачувати „чистоћу“ своје крви и своју супериорност над обичним људима.
Ова идеја није нестала са падом монархија. Како су феудализам и „божанска права“ бледели пред модерним капитализмом, нова елита – банкарске династије и индустријски магнати – преузела је бакљу. У Енглеској, Славна револуција из 1688. и Повеља о правима из 1689. ограничили су моћ краљева, а оснивање Банке Енглеске 1694. године омогућило је приватну контролу над новцем. Убрзо су породице попут Ротшилда и Рокфелера стекле утицај који је надмашио старе монархе, а њихови бракови – Рокфелери са Карнегијем, Ротшилди са Форестером – створили су нову аристократију, затворену и елитистичку као и раније краљевске лозе.
Еугеника – нови мит за нову елиту
Стара елита се ослањала на Бога; нова је тражила науку. Чарлс Дарвин је 1859. године објавио дело „О пореклу врста“, а 1869. године његов рођак Франсис Галтон је у делу „Наследни геније“ поставио темеље еугенике – идеје да се људи могу узгајати због пожељних особина као што су интелигенција или марљивост. Године 1883, Галтон је сковао термин „еугеника“ (од грчког „eu“ што значи добар и „genēs“ што значи рођен), дефинишући га као проучавање како усмерити људску еволуцију ка „побољшању расе“. Иза овог наизглед племенитог циља крила се мрачна претпоставка: постоје „добри“ и „лоши“ гени, а елита има право да одлучи ко сме да има потомство.
Ова идеја је завела богате и моћне. Амерички биро за евгенику, основан 1910. године уз подршку Мери Хариман и финансирање Рокфелера и Карнегија, прикупио је податке о стотинама хиљада Американаца, класификујући их као „пожељне“ и „непожељне“. Њихови закључци су били поражавајући: сиромашни, болесни или „другачији“ нису жртве околности, већ производи лошег васпитања. Одлука? Присилна сегрегација, стерилизација, па чак и смрт.
Уџбеник „Примењена еугеника“ из 1918. године заговарао је погубљење као „вредну методу“ очувања „стандарда расе“, а у поглављу о „смртоносној селекцији“ предлагао је уништење „неподобних“ путем хладноће, бактерија или физичких мана.
Научни сјај и варварска стварност
Еугеника није била маргинална теорија – била је хит свог времена. Научници су је истраживали, новинари су писали о њој, политичари су је претворили у законе. Али иза научне бриљантности крило се шарлатанство.
Ернст Хекел је тврдио да су расе различите врсте, Чезаре Ломброзо је „доказао“ да физичке особине одређују криминал, а студије из елитом финансиране Лабораторије Колд Спрингс Харбор биле су лажне – од почетка су осмишљене да потврде предрасуде богатих. Сиромашни и мањине су проглашени генетски инфериорним, а елити је дата „морална дужност“ да их елиминише из генског фонда.
Иако је еугеника дискредитована након ужаса нацистичких експеримената, Корбет упозорава да она није нестала – она је само трансформисана. Данас се крије иза фраза попут „контрола популације“ и „смањење угљеника“.
Документарац „Како и зашто су велике нафтне компаније преузеле свет“ показује како исте породице које су финансирале еугенику сада промовишу политике које ограничавају репродукцију и развој „непожељних“ делова света, све под маском забринутости за животну средину. Њихова визија? Свет у коме доминирају само њихови гени, док се масе држе под контролом.
Модерна аристократија без круна
Ова нова елита не захтева обожавање нити носи краљевске титуле, али њихова моћ је несумњива. Док су стари монарси живели у дворцима, ови владају из небодера и фондација ослобођених пореза. Њихови потписи можда нису на новчаницама, али контролишу банке које их штампају. Како Корбет пише, заменили су „круне и жезла за кошуље и кравате“, стапајући се са гомилом док владају светом из сенке.
Најстрашније је то што многи несвесно прихватају њихов поглед на свет. У име „еколошког заштите“, милиони подржавају деиндустријализацију и депопулацију, не схватајући да подржавају неофеудални поредак – свет господара и сељака где елита влада, а остали служе.
„Они не желе ваше гене у базену“, упозорава Корбет, подсећајући нас да еугеника није мртва – она је само ношење нове хаљине. Историја као упозорење Еугеника није само прича о прошлости – она је огледало садашњости. Од деформисаних краљева до стерилисаних „неподобних“, филм показује шта се дешава када неколицина добије моћ да одлучује ко је „добар“ за будућност. ж
Модерна елита можда не тражи божанско обожавање, али њихова опсесија контролом гена и друштва остаје иста. Док се крију иза научних митова, питање за нас је: хоћемо ли им дозволити да обликују свет по свом укусу или ћемо се одупрети њиховим крипто-еугеничким сновима?
Историја нас учи да је цена незнања превисока – можда је време да престанемо да наседамо на њихове приче, било да су оне прикривене религијом или науком, и да узмемо своју судбину у своје руке.
ИЗВОР: Борба за веру