Експанзионизам заснован на древним веровањима – главна одлика политике јеврејске државе
- Заговорници идеје „Великог Израела“ позивају се на речи из Торе:„Тога дана Господ склопи савез с Аврамом говорећи: Твоме потомству дајем ову земљу, од реке Египатске до велике реке, реке Еуфрата“ (Постање 15:18).
- Ако се ове речи схвате буквално, као и карте Израела из времена Давида и Соломона, у Велики Израел улазe земље данашњег Египта, Јордана, Либана, Сирије, Саудијске Арабије и Ирака. Наравно, границе Великог Израела нису прецизно одређене. Неки израелски политичари сматрају да у њега треба да уђу и територије Ирана и Турске.
АУТОР: Валентин КАТАСОНОВ
Већ десет дана човечанство се налази у стању крајње напетости. Од тренутка када је Израел извео подмукли напад на Иран. Упркос примирју које је прогласио Трамп, рат између Израела и Ирана може се у сваком тренутку обновити, са могућношћу да прерасте у трећи светски рат. Израел и Сједињене Државе, које га подржавају, тврде да је напад 13. јуна био превентиван. Тобоже, Израел је на тај начин желео да „нулира“ претњу од нуклеарног удара од стране Ирана. Наводно, Иран већ има нуклеарно оружје или је близу његове израде.
Многи заиста верују да ако Израел неким чудом потпуно „нулира“ ирански нуклеарни програм и тиме добије 100% гаранцију своје нуклеарне безбедности, да ће се тада ситуација на Блиском истоку нормализовати. И да ће наступити дуго очекивани мир. Ако не вечни, онда барем дуготрајни.
Моја верзија је другачија. Ирански нуклеарни програм је искоришћен као повод за напад и накнадно заузимање Ирана. Стручњаци с правом истичу да уочи 13. јуна није било никаквих знакова да Иран поседује нуклеарно оружје нити да је на прагу његове производње.
Прво, то је изјавио сам Техеран. Врховни лидер Исламске Републике, ајатолах Али Хамнеј, више пута је говорио да је нуклеарно оружје у супротности са исламом. Тако је 2019. године изјавио: „Ми нећемо развијати нуклеарно оружје. Не због САД, већ зато што сматрамо да је то забрањено религијом.“ Верски званичници у Ирану нуклеарно оружје називају „оружјем шејтана“.
Друго, Иран је од 1970. године потписник Уговора о неширењу нуклеарног оружја (НПТ). Четири године касније, његов нуклеарни програм је стављен под редовни надзор Међународне агенције за атомску енергију (МААЕ). Уочи напада 13. јуна, у Ирану је боравила редовна инспекција МААЕ, која је констатовала одсуство било каквих знакова развоја нуклеарног оружја.
Треће, америчка обавештајна служба је 47. председнику САД Доналду Трампу саопштила да у Ирану нема нуклеарног оружја, нити назнака да је Иран спреман да га производи. Међутим, Трамп је ту информацију игнорисао.
Верзија о томе да Техеран поседује нуклеарно оружје потребна је Израелу и САД како би отпочели рат против Ирана и водили га до краја. Подсећам: да су Вашингтон и Тел Авив заиста били забринути због иранског нуклеарног програма, понашали би се другачије.
Дана 14. јула 2015. Иран и земље „пет плус један“ (Кина, Русија, Велика Британија, Француска, САД + Немачка) постигле су споразум о иранском нуклеарном програму у замену за укидање санкција према Ирану. По том споразуму, Иран је морао да дозволи инспекторима МААЕ приступ својим нуклеарним постројењима, док су западне земље постепено укидале санкције. Изгледало је да Тел Авив треба да буде задовољан тим споразумом (познатим као „нуклеарни споразум с Ираном“): јер су тиме обезбеђене стопостотне гаранције да Иран неће представљати нуклеарну претњу Израелу. Уместо тога, Тел Авив је тадашњег америчког председника Барака Обаму назвао „издајником интереса Израела“. У чему се тачно састојала издаја, нико у Тел Авиву није могао да објасни.
После Обаме, у Белу кућу долази Доналд Трамп. И 45. председник САД објављује повлачење САД из нуклеарног споразума с Ираном. Након тога, Тел Авив (лично премијер Нетанјаху) назива Трампа „правим пријатељем Израела“. Логика изласка САД из тог споразума тада је многима била нејасна. Сада постаје јасније: очување споразума одузимало је Вашингтону и Тел Авиву аргумент да Иран има нуклеарно оружје. Повлачењем САД из споразума, и Израелу и Америци су „развезане руке“. Да је нуклеарни споразум остао на снази, не би било повода за подмукли израелски напад на Иран 13. јуна.
Разумно питање: зашто онда Израелу уопште треба напад на Иран? И ту долазим до главне теме и свог одговора: зато што је, у очима политичких лидера јеврејске државе, Иран – део Великог Израела. За Тел Авив је „Велики Израел“ стратешки циљ његове политике. Политике империјалистичке, експанзионистичке, усмерене на проширење граница државе која је основана одлуком УН 1948. године.
Израел је јединствена држава на политичкој карти света. Свака држава има званичне границе (копнене, морске и ваздушне), које су признате како у домаћим институцијама, тако и у међународним организацијама. Свака – осим Израела. Његове границе су „плутајуће“, са очигледном тенденцијом ширења. Већ након оснивања 1948. године, Израел је започео рат са Палестинцима (који су, према одлуци УН, такође требало да оснују своју државу, али то нису учинили) и заузео део њихове територије. Године 1949. територија под контролом Израела износила је око 20.770 км². Након Шестодневног рата 1967. године, укупна површина територије коју контролише Израел (укључујући Палестинску аутономију и друга подручја) износила је већ 27.800 км². Колико Израел данас контролише, тачно не зна нико. На пример, након почетка рата с Палестинцима 7. октобра 2023. године, јеврејска држава је ставила под контролу 77% територије појаса Газе (који је, према одлукама УН, палестинска територија заједно са територијом Западне обале реке Јордан).
Међународна заједница, укључујући УН, сматра израелска насеља на окупираним територијама кршењем међународног права, посебно члана 49 Четврте женевске конвенције. Године 2024, Међународни суд правде УН потврдио је незаконитост израелских насеља и позвао Израел да прекине окупацију и исплати одштету палестинском народу.
Нетанјаху сматра да му ционисти треба да буду веома захвални. Он је најдуже владајући премијер Израела и ниједном се није „повукао“ по питању признања државе Палестине. Као лидер странке Ликуд, изјавио је да је „поносан“ што је „спречио стварање палестинске државе“. Позиција Ликуда по палестинском питању јасно је формулисана у програму странке:
„Право јеврејског народа на земљу Израела је вечно и неоспорно… стога Јудеја и Самарија неће бити предате ниједној страној управи; између мора и Јордана постојаће само израелски суверенитет.“
Данас Израел почиње да „осваја“ територије Сирије, која је постала готово „беспоседна“ након пада Асадове владе прошле године. У децембру 2024. започела је инвазија Израелских одбрамбених снага (ЦАХАЛ) на пограничне области Сирије (операција названа „Стрелe Башана“). Било је протеста против ове интервенције од стране неколико држава (пре свега арапских), али они нису имали никакав утицај на Тел Авив.
Експанзионизам је главна одлика политике јеврејске државе: мали Израел, који се родио 1948. године, жели да постане велики и „велики Израел“.
Пројекат „Великог Израела“ настао је отприлике пола века пре оснивања државе Израел. Оснивач и председник Светске ционистичке организације Теодор Херцл изјавио је на првом ционистичком конгресу у швајцарском Базелу 1897. године да је циљ ционизма – обнова Израела из времена краљева Давида и Соломона на територији Палестине. Први израелски премијер Давид Бен-Гурион, приликом проглашења државе Израел 1948. године, подсетио је:
„Постоји и друга мапа коју ће нацртати јеврејски народ, његова омладина – од Нила до Еуфрата.“
Заговорници идеје „Великог Израела“ позивају се на речи из Торе:
„Тога дана Господ склопи савез с Аврамом говорећи: Твоме потомству дајем ову земљу, од реке Египатске до велике реке, реке Еуфрата“ (Постање 15:18).
Ако се ове речи схвате буквално, као и карте Израела из времена Давида и Соломона, у Велики Израел улазe земље данашњег Египта, Јордана, Либана, Сирије, Саудијске Арабије и Ирака. Наравно, границе Великог Израела нису прецизно одређене. Неки израелски политичари сматрају да у њега треба да уђу и територије Ирана и Турске.
Међутим, не треба заборавити да и наведене земље имају дубоку историју, која им даје основа за своје велике геополитичке амбиције. Тако, на пример, ирански лидери често носталгично говоре о Персијском царству Ахеменида (VI–IV век п.н.е.). И они, изгледа, имају пројекат „Великог Ирана (или Велике Персије)“.
Тел Авив већ дуго гледа према Ирану, али је до сада избегавао да јавно говори о својим експанзионистичким плановима. Ипак, и међу Јеврејима има много оних који се не слажу са таквом политиком Израела, сматрајући је подједнако опасном и за Јевреје и за цело човечанство.
Тако, на пример, немачки јеврејски новинар др Мартин Гак, као одлучни противник „Великог Израела“, недавно је изјавио:
„Сматрам да Нетанјаху, његова коалиција и израелска ултрадесница имају исти циљ: територијално ширење. Искрено, њихов план превазилази чак и теолошку концепцију Великог Израела.“
Он је додао да Израел циља не само земље обухваћене у Торин концепт, већ и оне ван њега:
„У последње време све чешће се у Израелу чује да ће полуфинале бити с Ираном, а финале с Турском. То више није религијско размишљање…“
Још један познати антициониста, Норман Финкелштајн, такође указује да израелске претензије прелазе границе класичног Великог Израела. Још 19. јануара 2009. у интервјуу за Today’s Zaman, он је упозорио свет:
„Израел се спрема за напад на Иран… То је лудачка држава.“
Истина, планирани ваздушни напад из 2010. је касније отказан, али припреме су трајале дуго.
У 2018. години о далеко сежећим плановима Израела према Ирану проговорио је сам Нетанјаху. Та информација објављена је на сајту већ поменутог Финкелштајна под насловом:
„Netanyahu Begins Calling For Israeli Return To Ancient Homeland Of Iran“ (Нетанјаху позива на повратак Израела у древну отаџбину – Иран).
Према Нетанјахуу, Иран (Персија) је такође историјска домовина Јевреја:
„Иранска земља је већ дуго део нашег наслеђа, и ми позивамо међународну заједницу да сарађује с нама на обезбеђивању њеног повратка у независну јеврејску државу“, рекао је он, додајући да је Израел спреман да употреби војну силу ако буде потребно, како би поново заузео свих 636.400 квадратних миља територије савременог Ирана, која је, по библијском обећању, део обећане земље.
Даље, још један цитат из Нетанјахуовог откровења:
„Такозвани исламски градови Техеран, Машхад, Исфахан и десетине других основани су на месту где су некада била древна јеврејска краљевства, да не помињем колико наших најсветијих места Иран тренутно окупира – укључујући Свету гробницу имама Резе, Џамкаран џамију и зороастријски храм ватре Чак-Чак. У ствари, у Ирану се налази највећа концентрација јеврејских древних светилишта у свету, изван Меке, Лумбинија и Ватикана. Ми захтевамо да јеврејском народу буде омогућено да се врати управљању својим древним персијским домовима.“
Узгред, израелски политичари тврде и да је део данашње Турске историјска домовина Јевреја. То добро зна и Ердоган, и због тога је уверен да ће после Ирана Турска бити следећа израелска мета.
Да се ствар неће завршити на Ирану и да Израел тежи доминацији над читавим Блиским истоком, па и светом, показује и изјава Нетанјахуа од 19. јуна у етеру канала LCI:
„Оно што се сада дешава је историјско. Своди се на историјску операцију. То није само уклањање егзистенцијалне претње која виси над Државом Израел. Ми ћемо променити лице Блиског истока. На неки начин – променићемо изглед целог света.“
Изгледа да Нетанјаху жели да уђе у историју као покретач трећег светског рата. Узгред, 2012. године Хенри Кисинџер је предвидео да Израела неће бити у року од десет година. А Нетанјаху тврди да је пред нама – Велики Израел.
Ко је од ове двојице Јевреја у праву? Чини ми се – први.