Истинско пријатељство није засновано на користи, емоцијама или речима, већ на верности у свему – у радости, у губитку, у ћутању и у молитви. Христос није само Господ и Спаситељ, већ Пријатељ који остаје и онда када сви други оду. Пријатељство с Њим није утопија, већ позив који носи живот – дубљи, смисленији и спасоноснији.
У најдубљим деловима нашег бића крије се чежња за истинским пријатељством – оним које превазилази површне сусрете и нуди дубоко разумевање, безусловну љубав и постојаност. Управо такво пријатељство, изнад свих људских очекивања, нуди нам Господ Исус Христос, позивајући нас на заједништво које мења живот и даје му истински смисао.
Од слуге до пријатеља: позив љубави
На Тајној вечери, у тренуцима најинтимнијег заједништва са својим ученицима, Господ Исус Христос изговара речи које одзвањају кроз векове: „Ви сте пријатељи Моји ако чините што вам Ја заповедам. Не зовем вас више слугама, јер слуга не зна шта ради његов господар; него сам вас назвао пријатељима, јер вам казах све што чух од Оца Својега“ (Јн 15,14–15).
Ове речи нису само изјава; оне откривају саму суштину пријатељства са Њим. То није тек сентиментално осећање, већ дубоко заједништво у љубави, истини и послушности. Бити пријатељ Христу значи разумети Његову вољу – не као тежак закон, већ као пут ка животу, и слободно је прихватати, не из страха, већ из љубави. Као што Свети Јован каже: „Јер ово је љубав Божија да заповести Његове држимо; и заповести Његове нису тешке“ (1. Јн 5,3). Пријатељ зна срце свог пријатеља, а Христос нам је открио срце Оца, све што је чуо од Њега.
Љубав или корист? Тест искреног срца
Свако срце је позвано да се преиспита: Да ли волим Христа због Њега самог – или због мира, утехе, заштите које очекујем? Често смо склони да се окренемо Богу када нам је тешко, када болујемо или страдамо. И то није погрешно – Христос је заиста лекар душе и тела, Онај Који нуди утеху у свакој невољи (2. Кор 1,3-4). Али истинска љубав се испитује у тренуцима када нема очигледне користи, када све изгледа као губитак, или када смо у изобиљу и не осећамо непосредну потребу.
Свети Авва Доротеј мудро примећује: „Блажен је онај који не тражи награду за љубав, него воли Христа ради Христа.“ То је љубав која не тражи „шта ћу ја добити?“, већ „како могу да Те још више љубим?“. Право пријатељство са Христом није засновано на ономе што добијамо од Њега, већ на томе Кога волимо – Њега Самога, у свој Његовој слави, понизности и жртви.
Како да знамо да смо Му пријатељи? Не по речима, већ по животу
Пријатељство са Христом не мери се по речима које изговарамо, нити по емоцијама које осећамо, већ по животу који живимо. Како онда да знамо да ли смо Му истински пријатељи?
Ако Му верујемо и у муци и у радости. Вера је живо поверење које се не доказује само у добрим временима, већ и када нас живот баци на колена. „А праведник ће од вере живети“ (Рим 1,17).
Ако не ропћемо када нас не избави одмах. Поверење подразумева стрпљење. Бог има Свој план и Своје време, а Његови путеви су често изнад нашег разумевања. Сетимо се Јова, који је, упркос незамисливој патњи, рекао: „Господ даде, Господ узе; да је благословено име Господње!“ (Јов 1,21).
Ако се боримо са својим гресима. Борба против греха није само тежња да будемо „добри људи“, већ дубока жеља да Му будемо ближи, да уклонимо све што нас одваја од Његове светости.
Ако страдамо са Њим и за Њега. „Ако трпимо, с Њим ћемо и царовати“ (2. Тим 2,12). Пријатељство са Христом често укључује ношење Његовог крста, разумевање да пут за Њим није увек лак, али да је увек испуњен Његовим присуством.
Христос није само Спаситељ, Он је и Друг – али не на начин света. Он не тражи да Га забављамо или одушевљавамо; Он тражи да Му дамо своје срце, искрено и безрезервно.
Пријатељство кроз векове: Сведочанства Светог Писма
Свето Писмо је богато примерима пријатељства, али најзначајније је пријатељство човека са Богом. Аврам је назван „пријатељем Божијим“ (Ис 41,8; Јак 2,23) – не зато што је био безгрешан, већ зато што је веровао Богу и послушао Га, чак и у најтежим искушењима. Његова вера и послушност биле су темељ тог пријатељства.
Књига Прича Соломонових додатно осветљава природу пријатељства: „Пријатељ љуби у свако време, а у невољи постаје као брат“ (Приче 17,17). Ово поставља кључно питање: Да ли смо пријатељи Христу када дође невоља? Или тада губимо поверење и љубав, окрећући Му леђа када нам је највише потребан? Право пријатељство се доказује у издржљивости, у ономе што је свети апостол Павле написао: „Љубав дуго трпи, благотворна је, љубав не завиди, љубав се не горди, не надима се, не чини што не пристоји, не тражи своје, не раздражује се, не мисли зло, не радује се неправди а радује се истини, све сноси, све верује, свему се нада, све трпи. Љубав никад не престаје“ (1. Кор 13,4-8).
Христос – наш Пријатељ: Љубав која полаже живот
Најдубља и најпотреснија тајна овог пријатељства лежи у чињеници да је Христос први нас заволео. Он је Пријатељ који полаже живот свој за пријатеље своје (Јн 15,13). Он није чекао да будемо достојни, да се докажемо, да будемо без греха – Он нас је заволео док смо још били грешници (Рим 5,8). Његова љубав је потпуно несебична, самопожртвована и искупљујућа.
Зато, ако желимо да знамо да ли смо Његови пријатељи – запитајмо се: Да ли смо и ми спремни да положимо свој живот за Њега? Да Му дамо своје време, своју пажњу, своје срце, своје најдубље жеље? Да ли смо спремни да Га ставимо на прво место у свом животу, пре свих других интереса и тежњи?
Ово пријатељство се не доказује само речима, већ постојаношћу. У поверењу које не посустаје, чак и када ствари постану нејасне. У томе да Му се враћамо увек, и онда када паднемо и када погрешимо, и онда када не разумемо Његове путеве. Јер прави пријатељ Христу је онај који не одлази. Он остаје веран, знајући да је у Њему извор живота, истине и вечне љубави. Останите у Његовој љубави, јер у њој је и ваш мир, ваша радост и ваше спасење.
Пријатељство које чека на ваш сусрет
Постоји једна чежња у сваком људском срцу, дубока и често непрепозната – чежња за савршеним пријатељем. Христос је тај Пријатељ. Он је Онај Који крцану трску неће преломити, и фитиљ што тиња неће угасити (Мт 12,20). Он је Онај Који вам прилази, не да вас кори, већ да вас прихвати са свим вашим манама и несавршеностима.
Како започети ово пријатељство? Молитвом. Али не оном формалном, већ оном из срца. То је разговор. Замислите да седите са најбољим пријатељем и изливате му душу – све своје бриге, страхове, радости, захвалност. Без цензуре, без претварања. Управо тако можете разговарати са Христом. „Све своје бриге баците на Њега, јер се Он брине за вас“ (1. Пет 5,7).
Не чекајте савршен тренутак, не чекајте да будете „довољно добри“. Отворите своје срце сада. Позовите Га. Реците Му све. И дозволите Му да буде Пријатељ који је одувек чекао на вас. Јер, Он је Онај Који не одлази. Он је Пријатељ који остаје.
За Фондацију Пријатељ Божији: Небојша Даниловић