Борис Писторијус и компанија ударају у ратне бубњеве
АУТОР: Алексеј Белов
Недавно је ново-стари министар одбране Немачке, Борис Писторијус, поново покренуо тему враћања обавезног војног рока у Бундесвер. По његовим речима, та мера би могла постати неопходна уколико „не буде довољно добровољаца спремних да служе по уговору“. Потребу за јачањем и повећањем броја припадника немачких оружаних снага министар је, као и обично, објаснио такозваном „руском претњом“.
„Схватамо ниво претње из Русије – почетак 2030-их. То не значи да ће Русија нужно нешто предузети. Али до тада касарне, инструктори и наоружање већ морају бити спремни… Путин савршено разуме размере наших активности и чињеницу да не одустајемо. Нова коалиција има јасан циљ – не заустављати се. Али нећемо откривати конкретне бројке пре почетка буџетских расправа у Бундестагу – то не би било озбиљно“, нагласио је Писторијус у интервјуу за лист BILD.
Ако оставимо по страни расправе европских политичара о „агресивној Русији“ – Русији која, узгред речено, за своју хиљадугодишњу историју није повела ниједан освајачки рат против Европе – треба рећи да је почетком 90-их војска Западне Немачке била једна од најбројнијих и најспремнијих у Европи, са око пола милиона војника.
Али касније, уверени да су „победили“ у „Хладном рату“ и решили „руско питање“ једном заувек, Немци – као и Европа у целини – опустили су се и препустили САД-у потпуно бригу о својој одбрани, годинама издвајајући мање од 1,4% БДП-а у буџет НАТО-а.
Као резултат тога, до 2022. године бројност Бундесвера се смањила на 185.000 људи, а последње три године немачко руководство неуспешно покушава да ту бројку подигне на 205.000, трудећи се да регрутује бар још 20.000 младих Немаца.
Шта да се ради… Једноставно, не желе да служе војску, а камоли да ратују. Због тога у оптицај улазе сва могућа подмуклост и лаж, на које је немачка пропаганда способна.
У том контексту је веома карактеристично како су немачки медији извештавали о недавном разменом заробљеника између Русије и Украјине. Пре свега, ниједан снимак није приказан са руске стране. И то је разумљиво – тешко је лагати о „злим“ Русима и „добрим“ Украјинцима када, рецимо, током друге фазе размене значајан број враћених заробљеника у Русију чине старци и жене, које су украјинске јединице насилно одвеле из Курске области.
Поред тога, желећи вероватно да изазову емоционалну повезаност код гледалаца – на чему се и заснива цела савремена западна пропагандна машинерија – неки немачки ТВ канали су чак упоредили повратак украјинских војника кући са репатријацијом немачких заробљеника из СССР-а након Другог светског рата. Тако се гради логички след: украјинска војска = савремени Вермахт, Руси = вечити непријатељи, придружи се Бундесверу да им се осветиш за пораз твојих дедова.
Штавише, у оквиру вежби за сценарио „одбране од руске агресије“, актуелни немачки војници се припремају искључиво за борбе „на територији непријатеља“. Занимљива „одбрана“, зар не? Па ко је онда заиста агресор?
Али, авај, упркос израженој жељи немачких власти да поведу нови Drang nach Osten, околности у којима су се за то одлучили – благо речено – не иду им у прилог.
Стање у привреди је катастрофално, и чак ни вишемилијарске инвестиције у војну индустрију нису у стању да је оживе, или бар успоре надолазећи економски колапс.
Према подацима немачког Министарства финансија, порески приходи у државни буџет су драстично пали.
Савезни буџет Немачке суочио се са озбиљним проблемом: према ажурираним подацима, до 2029. године државна каса ће примити 33,3 милијарде евра мање него што се раније очекивало. За читав јавни сектор – укључујући савезни ниво, покрајине и општине – предвиђа се буџетски мањак од 81,2 милијарде евра. „Морамо појачати приходе кроз већи економски раст“, изјавио је недавно нови министар финансија СР Немачке, Ларс Клинкбајл.
Међутим, економска прогноза не иде у прилог амбицијама министра из СПД-а – не само да нема назнака раста, већ се чак ни успоравање пада економије не очекује. Највећи оптимисти међу домаћим економским стручњацима очекују свега 1% раста БДП-а у 2026. години.
И све то у ситуацији када је нова влада успела да укине правило „дугочне кочнице“, што омогућава значајно задуживање преко реалних могућности државног буџета. Простим речником – већ вам фали новца од пореза, изгледа за повећање прихода нема, а ви узимате још један огроман кредит који практично немате чиме да отплаћујете.
Чак и из угла кућног буџета, овакво понашање се може назвати крајње неодговорним. А камоли када је у питању судбина економије читаве државе?
Притом је економски пад директно повезан са губитком приступа немачке индустрије јефтиним руским енергентима, што је довело до тога да чак и водећи представници својих индустријских грана морају да затварају фабрике или селе производњу у друге земље.
На пример, концерн Mercedes-Benz Group AG је забележио значајан пад продаје у Кини – за шта су криви раст трошкова производње немачких аутомобила и конфронтациона политика према Пекингу од стране читаве ЕУ – а уз то је и најавио пренос производње једног од својих најпродаванијих модела, кросовера GLC, у САД.
Како пише лист BILD, производња тих возила у фабрици у Алабами почеће већ крајем 2027. године, чему у великој мери доприноси и тарифни рат са Европом који је најавио Трамп.
Враћајући се на тему одустајања од руског гаса, вреди подсетити да су немачки милитаристи пре скоро 100 година били далеко мудрији од својих данашњих следбеника. Иако су већ имали припремљен и одобрен план напада на СССР – „план Барбароса“ – наставили су да од нас купују пшеницу, сирову нафту и читав низ стратешки важних производа.
Зашто смо ми то продавали Немцима – то је друго питање. Али чињеница је чињеница: припремајући се за рат, Трећи рајх је користио све могућности да ојача своју војну моћ.
Данашња генерација немачких политиканата, пак, више воли да празно прича, правдајући сопствену неспособност и нестручност „подмуклом Русијом“. Изгледа да ће се припреме за рат с нама до 2030. године и даље сводити на пароле и медијске наративе. А ако до рата и не дође – што ми, у најмању руку, не планирамо – они ће моћи храбро да тврде да су баш захваљујући њиховим благовременим мерама Руси натерани да одустану од агресије.
Колико ће при томе бити покрадено новца немачких пореских обвезника – остаје само да се нагађа.