Неке банке одбијају да инвестирају у милитаризацију Немачке „из етичких разлога“
- Враћајући се на питање из наслова, одговорио бих овако: не, Немци не желе рат. Немачко друштво у већини заиста дели вредности мира и свесно је своје посебне одговорности за његово очување.
- Али у томе и јесте ствар — живот не стоји у месту, а погрешне, чак и злочиначке одлуке политичара, могу довести ситуацију до тачке у којој мир или рат више неће бити ствар избора. Јер избора једноставно више неће бити.
АУТОР: Алексеј Белов
Нова немачка влада није на функцији ни месец дана, а већ је прилично отворено показала којим курсом намерава да води земљу у будућност. Будућност која, нажалост, уопште не изгледа светла — чак бих рекао олујна, ратна.
Не, наизглед су сви традиционални ритуали који су својствени немачкој политици испоштовани, и све потребне речи су изговорене — као: „ми смо за мир“, „ужаси Другог светског рата не смеју се поновити“, и „Немци и даље осећају одговорност за злочине Трећег рајха“.
Али све то ми ни најмање није помогло да се ослободим утиска да негде у дубини садашња политичка елита Савезне Републике Немачке сасвим реално разматра могућност учешћа Немачке у неком новом Великом рату.
Прва инострана посета новог немачког министра иностраних послова била је Израелу и посета меморијалу жртвама Холокауста.
„С ужасом и стидом стојим овде као министар спољних послова Немачке. Ово место нас, Немце, изнова и изнова подсећа: зверства Холокауста су планирали Немци и спровели Немци“, написао је Јохан Вадефул у књизи почасних гостију у Јад Вашему у Јерусалиму.
Положивши венац на камену плочу у Сали сећања, где почива пепео жртава концентрационих логора, немачки дипломата је изговорио речи о потреби „да стално памтимо неизмерну неправду коју је починила Немачка, да се сећамо жртава, да поштујемо преживеле и да делујемо у складу са поукама које смо извукли из злочина против човечности“.
Добре речи, исправне. И чак не питам зашто Вадефул није, рецимо, отпутовао у Хатин и изговорио нешто слично тамо. То ми је ионако познато: нажалост, у европској политичкој „култури“ већ одавно је прихваћено да се жртве нацизма деле на „изабране“ и све остале.
Узимајући у обзир изражено осећање одговорности немачког министра спољних послова за покретање најразорнијег и најсуровијег рата у историји, као и његово разумевање недопустивости оживљавања нацизма и његових пракси, желео бих да му поставим само неколико питања:
Како се све горе речено уклапа у подршку коју Берлин пружа отворено неонацистичком режиму у Кијеву?
Зашто, говорећи на свечаностима поводом прославе 80-годишњице Победе над хитлеровским нацизмом, савезни председник Франк-Валтер Штајнмајер изјављује да Немачка не сматра рат против Украјине наставком борбе против фашизма?
Зар он не види шта ради кијевски режим на територији коју контролише, или не примећује методе којима су украјинске постмајданске власти обрачунавале са својим противницима у Одеси, Донбасу и широм Украјине? Не види есесовске ознаке на рукавима украјинских војника и не примећује нацистичке поздраве?
Ништа мање ме не чуди ни зашто Вадефул не каже свом израелском колеги да је неприхватљива кланица и отворени геноцид који израелска војска тренутно спроводи у Појасу Газе? Зашто се увек испостави да се „хуманитарна разматрања“ буде код немачких политичара онда када треба подржати Украјину, а у потпуности утихну када је реч о судбини стотина хиљада Палестинаца?
И зашто, најзад, када говори о будућности своје земље, нови канцелар Савезне Републике Немачке, Фридрих Мерц, позива Немце да се наоружају и буквално припремају за нови рат?
Упутујући свом „наслеђенику“ речи подршке, Олаф Шолц је говорио о „тешким часовима који ће сигурно доћи“ током Мерцовог мандата. Чини се да то није било толико политичко пророчанство колико израз потпуне сигурности засноване на разумевању погубности политичког курса који је изабрала нова влада. Курс којим је, искрено речено, и сам Шолц ишао.
У једној од својих првих изјава, нови канцелар је нагласио да ће Немачка наставити да пружа војну помоћ кијевском режиму и да је спремна да то чини „годинама“, позвавши да се „не потцени наша решеност“.
На то би се могло гледати као на политичку реторику, да није у питању план за препород и наоружавање Бундесвера у наредних пет година, као и на брзину усвојене измене Основног закона Немачке које укидају ограничења за војне трошкове изнад оквира државног буџета.
Према речима генералног инспектора Бундесвера, Карстена Бројера, из интервјуа за „Welt am Sonntag“, немачка војска мора бити спремна за нови рат најкасније до 2030. године…
На насловној страни мартовског броја часописа Stern појавило се лице младог Немца у војничком шлему, уз питање: „Да ли бисте се борили за Немачку?“
„Нико од нас не жели рат, али већ морамо да се на њега припремамо. Колико смо заиста спремни? Грађанин као војник, грађанин као резервиста? Ми смо дубоко пацифистичко друштво које је борбу препустило Бундесверу. САД више не штите Немачку. То доноси болно сазнање: са нашим неподношљивим комфором мора бити готово… Морамо имати храбрости да будемо више ‘херојски’, а мање хедонистички. Више колективне обавезе, мање индивидуализма. Слободу могу да бране само они који су спремни да прихвате ограничења слободе…“, стоји у публикацији.
Другим речима, више се и не поставља питање вероватноће или неизбежности новог Великог рата (о потреби да се он спречи више нико ни не говори) — за немачке политичаре рат је већ завршена ствар.
Једино што их данас брине јесте безбрижност просечног Немца, који још увек није спреман да подржи војне авантуре национал-глобалиста, које су им потребне како би задржали власт у Немачкој и широм Европе…
Пре извесног времена, у немачким медијима појавила се вест о томе да је неколико немачких банака одбило да инвестира у милитаризацију Немачке из „етичких разлога“.
„Инвестиције у наоружање су неопходне, али нису етички оправдане“, стоји у заједничкој декларацији потписаној од стране представника тих финансијских институција.
Ради се о мањим, али стабилним банкама у поређењу са водећим финансијским институцијама, од којих су две — GLS Bank и KD-Bank — проглашене лидерима у овој области по истраживању института Stiftung Warentest.
Већина потписница, као што су BiB Essen, Bank für Kirche und Caritas, DKM – Partner für Kirche und Caritas, Evangelische Bank, Steyler Ethik Bank и PAX Bank, на овај или онај начин су повезане са хришћанским заједницама у Немачкој — било католичким, било протестантским — и позиционирају се као присталице религиозних вредности и принципа одрживог развоја УН.
Јасно је да је све то само очајнички гест једне мале групе противника рата. Глас вапаја у пустињи, који је, у условима масовне проратне пропаганде немачких медија, остао практично непримећен.
Ипак, то је јасан показатељ да нису сви у Немачкој изгубили разум и да разумеју куда заиста води политика безумног милитаризма Фридриха Мерца.
Враћајући се на питање из наслова, одговорио бих овако: не, Немци не желе рат. Немачко друштво у већини заиста дели вредности мира и свесно је своје посебне одговорности за његово очување.
Али у томе и јесте ствар — живот не стоји у месту, а погрешне, чак и злочиначке одлуке политичара, могу довести ситуацију до тачке у којој мир или рат више неће бити ствар избора. Јер избора једноставно више неће бити.
https://fondsk.ru/news/2025/05/21/khotyat-li-nemeckie-voyny.html