- Када више ништа не може да заустави популистички талас, маска европског естаблишмента пада, откривајући право лице њихове ружне елитистичке природе.
- Спремни су да поткопају саму демократију како би спречили грађане да изаберу „погрешне“ људе.
- А у државама где људи и даље гласају „погрешно“, односно исправно, еврочиновници увек могу да потегну новчаник.
- То је била њихова метода у покушају подривања пољске конзервативне владе Партије закона и правде.
- Иста стратегија се користи за уцену конзервативне владе Мађарске – дневним казнама од милион евра и више – како би је натерали да се покори прогресивној левичарско-либералној миграционој агенди бриселске елите
АУТОР: Мик Хјум
Претпоставка да су европске елите спремне да „спасу демократију“ – од самог народа – уништавајући је, више не делује као лудост.
Лидери ЕУ су се одувек хвалили да је њихов пројекат усмерен ка стварању „још тешње уније“ широм Европе. Данас изгледа да се европска политика заиста уједињује — али не онако како би то хтела централизована елита у Бриселу.
Напротив, недавни изборни резултати у Енглеској, Немачкој и Румунији показују да су милиони европских гласача сада уједињени у одлучности да се ослободе старог проевропског политичког естаблишмента, гласајући за национал-популистичке партије.
Претпрошлог четвртка, побуњеничка партија Најџела Фаража, „Реформа УК“, остварила је изузетан успех на парламентарним, локалним и градоначелничким изборима широм Енглеске. Затим, у недељу, кандидат националиста, Ђорђе Симион, лако је победио у првом кругу председничких избора у Румунији.
Ови резултати показују све већи јаз између званичне Европе – какав је замишљају елите ЕУ – и стварне Европе, у којој живе, раде и гласају милиони људи.
ЕУ елите са одушевљењем покушавају да поново увуку лабуристичку Велику Британију у орбиту Брисела по питањима од трговине до одбрамбене политике, уверавајући све да Европа оставља „трауму Брекзита“ иза себе. Међутим, претпрошле недеље, милиони енглеских гласача одбили су лабуристе, као и пропадајуће Ториевце, јасно ставивши до знања да у „господину Брекзиту“ – Најџелу Фаражу – виде будућност.
У Румунији, ЕУ елите и њихови медијски савезници дали су све од себе да демонизују Симиона као „крајње десничарског Трамповог савезника“. Ипак, подршка лидеру AUR-а је само расла, и у недељу је освојио око 40% гласова. Ови неуспеси бриселских олигарха надовезују се на сличне резултате широм Европе, нарочито на пораст подршке десничарској партији „Алтернатива за Немачку“ (AfD) на фебруарским општим изборима у Немачкој.
Сада је јасно да је популистички бунт, упркос бројним прогласима о његовој „смрти“, и даље жив и активно расте широм Европе. У међувремену, управо старе водеће странке налазе се на ивици политичког пораза, очајнички се држећи једна друге како би преживеле.
Након уједињења Немачке пре 35 година, „дуополија“ хришћанских демократа и социјалдемократа делила је преко 80% гласова. Данас тешко да могу да досегну и половину тога. На изборима прошле недеље у Енглеској, лабуристи и конзервативци заједно су добили око трећине гласова — што је историјски минимум.
Између ових партија и народа – нарочито радничке класе и младих – постоји већа дистанца него икада у модерној историји. Штавише, како сам писао о Великој Британији током викенда, губе и своја традиционална упоришта: „Нема више црвених или плавих ‘зидова’, нема централних округа, нема сигурних места ни језгра гласача на које старе странке могу да се ослоне.“
Како естаблишмент странке реагују на ову егзистенцијалну кризу и покушавају да обуздају популистички устанак? Прво су покушали да умире гневне гласаче изјавама да су „чули забринутост јавности“ у вези масовне миграције или политике нулте емисије и наводно понудили уступке.
Да ли стварно мисле да су европски гласачи толико наивни да у то поверују? На крају крајева, управо су те странке и спровеле те политике и настављају да их спроводе у савезу са левицом и зеленима у Бриселу и Берлину. Људе ћемо судити по делима, а не по речима.
Када више ништа не може да заустави популистички талас, маска европског естаблишмента пада, откривајући право лице њихове ружне елитистичке природе. Спремни су да поткопају саму демократију како би спречили грађане да изаберу „погрешне“ људе.
Прошле године у Румунији, судови – уз прећутну подршку Европске комисије – поништили су председничке изборе након што је аутсајдер-националиста Калин Ђорђеску победио у првом кругу, а затим му у мају забранили да се поново кандидује. Шта ће сада урадити како би спречили Симиона, сада када се број гласова за националисте удвостручио?
У другом скандалозном примеру где елите користе закон као политичко оружје против национал-конзервативаца, француски судови су забранили Марин Ле Пен да се кандидује за председницу — изборе на којима је имала добре шансе за победу. У Немачкој, државна обавештајна служба је недавно званично прогласила AfD екстремистичком групом, што може отворити врата и за потенцијалну забрану партије. Подсетимо, ова странка није нека маргинална секта, већ представља милионе немачких гласача, друга је по снази у парламенту након избора у фебруару и тренутно води у анкетама јавног мњења (касније је немачка обавештајна служба променила ову оцену – прим. прев.).
У Великој Британији, као одговор на раст подршке покрету „Реформа УК“, лабуристи и Ториевци су се једноставно удружили да пониште локалне изборе у оним областима где се очекивала убедљива победа Фаражеве странке. Британија — укида изборе. Да ли је то будућност?
А у државама где људи и даље гласају „погрешно“, односно исправно, еврочиновници увек могу да потегну новчаник. То је била њихова метода у покушају подривања пољске конзервативне владе Партије закона и правде. Иста стратегија се користи за уцену конзервативне владе Мађарске – дневним казнама од милион евра и више – како би је натерали да се покори прогресивној левичарско-либералној миграционој агенди бриселске елите. Додајте томе сталне претње да ће Мађарску лишити права гласа ако се усуди да блокира улазак Украјине у ЕУ, и поставља се питање: говоримо ли ми још увек о унији суверених држава – или смо већ ушли у пунокрвну Европску империју?
Претпоставка да би европске елите могле бити спремне да „спасу демократију“ — од народа — путем њеног уништења, више не делује као лудило. Што је њихова позиција слабија, то очајничке мере предузимају. Ко зна како ће се завршити овај рат против демократије?
Оно што сигурно знамо јесте да ништа од тога неће помоћи да се заустави народни устанак. Заправо, то само јача подршку популистима.
Улози тешко да могу бити већи. Зато морамо да искористимо популистички устанак као нашу најбољу шансу да се супротставимо старом, мртвом естаблишменту широм Европе и променимо политику на боље.
Наравно, упркос заједничком обрасцу политичке побуне, те странке нису све исте. Постоји велика разлика између, рецимо, Reform UK, са којом сам радио током прошле изборне кампање, и румунских етнонационалиста из AUR. Али овде се ради о нечем већем од појединачних странака. Ради се о подршци народном устанку у свим његовим бројним облицима — од протеста фармера до демонстрација против миграције — како бисмо вратили демос у срце демократије.
Ово није „протестно гласање“ нити генерална проба. Ово је историјска прилика да се сруши стари поредак и отворе врата ка другачијој политичкој будућности, каква год она била. Како воли да каже сам господин Фараж: „Нешто се дешава.“ Они то не могу зауставити, а ми не смемо дозволити себи да то пропустимо.
ИЗВОР: https://katehon.com/ru/article/ot-anglii-do-rumynii-oni-ne-mogut-ostanovit-narodnoe-vosstanie