У свету у којем се слобода мери степеном прилагођености и глас других постаје судија савести, човек све чешће живи унутар невидљивих зидова. Ропство више није ствар ланаца и окова, него страха од туђег мишљења, лажне захвалности и сентименталности према ближњима која укида правду. Најдубље ропство није у ономе што нам свет чини, већ у ономе што му добровољно предајемо – вољу, истину и лице. Ако више не знамо коме служимо, коме се онда клањамо?
Постојали су древни закони који су јасно дефинисали односе власништва и поштовања: „Слуга мог сина није мој слуга“. Ово правило је било толико строго да чак ни моћни римски цар није могао да издаје налоге туђем слуги, као што нам показује случај цара Августа и Ведија Полиона.
А ми? Ми се називамо „слугама Божјим“, али ако смо искрени према себи, често служимо сасвим другом господару. Тог господара називамо „свет“, а наше ропство, често скривено и стидно, јесте „човекоугађање“.
Духовно ропство: Заробљеници „света“
Не говорим о оном спољашњем ропству које намеће систем, држава или било какав облик насиља – иако је то нажалост често део сваког државног уређења. Не говорим о спољашњим правима или неправдама, о уставима који постоје само на папиру или о сложеним механизмима који коче њихову примену у стварности. Спољашње насиље и неправда, чак и кад постану глобална стварност, не могу човеку одузети оно најважније – његову слободну вољу.
Говорим о оном дубљем, унутрашњем ропству. О оној психолошкој стеги која нас стално притиска, чини нас нестабилним, зависним од мишљења других, претвара нас у камелеоне који стално мењају боју према околини. Та мрежа која нас држи, попут рибе ухваћене у замку, саткана је од неписаних правила света – света који је често горд, лажљив, опседнут собом, у суштини увек помало пагански. Његова правила, обичаји, мишљења, судови, оцене, па чак и компликоване друштвене церемоније – све то делује попут хипнозе.
Свет гледа на човека мноштвом „змијских очију“ које његову безвољну душу доводе у стање укочености. Кажу да животиње, под тежином змијиног погледа, саме иду или пузе ка гмизавцу. Нешто слично дешава се и неким људима пред призором огромног водопада – он их магнетски привлачи; сломљена воља као да тражи да се потчини некој већој сили или вољи.
Човек којег је свет „сломио“, најчешће му се покорава без великог отпора. Веома многи, чак и они који се називају „хришћанима“ или „слугама Божјим“, заправо бирају неку врсту „слободе“ од Бога и сопствене савести. Тиме не постижу истинску слободу, већ постају слуге другог „божанства“ – нагомиланих страсти света. Те страсти могу да изгледају као врлине, али су увек само „блистави пороци“ лажног сјаја. Свет човеку нуди оно што има, што је скупљао кроз историју: отров гордости, похлепе, мржње и сладострашћа. Али отров продат у кристалној чаши не губи своју смртоносност.
Свет је попут глумца у скупоценом костиму и круни од лажног драгуља. Он има свој „шифровани језик“, свој тајни речник: гордост назива „људским достојанством“, распуштеност „слободом“, суровост „правичношћу“, пожуду „природом“ или „моралом“, лаж „мудрошћу“, лицемерје „хуманошћу“ или „поштовањем човека“, кукавичлук „кротошћу“, безвољност „смирењем“, похлепу „опрезом“, расипање „ширином душе“, грубост „искреношћу“ и тако даље. Свет не види истинске врлине – оне су од њега скривене. Он признаје само оно што се види под светлима реклама и позоришних кулиса, само параду лажних врлина.
Најстрашније је што се човек на то постепено навикава. (Кажу да се чак и запослени у мртвачници после неколико дана адаптирају и престају да осећају задах распадања). Постепено почињемо да гледамо на свет кроз призму светских оцена и вредности. На почетку можда осећамо да је нешто лаж, али се временом уморимо од супротстављања и прихватимо је као истину. Постоји прича о сељаку који је водио бика на пијацу, а свако кога је срео говорио му је да води јарца. Сељак се прво љутио, затим почео да сумња, и на крају поверовао да његов бик заиста јесте јарац. Тако нам свет лепи своје „етикете“ на све око нас.
Они који желе да буду слободни од овог светског утицаја личе на пливаче који пливају узводно, против јаке струје. У време римских царева, на арени Колосеума, понекад су се борила два гладијатора – један тешко оклопљен мачем и копљем, други само са ножем и мрежом. Ако оклопљени борац не би био довољно брз, мрежа бачена на њега би га спутала, учинивши га беспомоћним као дете у пеленама. Тада тешки оклоп више није помагао; противник би га лако оборио, стао му ногом на груди и забио нож. Тако и човек, ма колико паметан био, ма какав интелект поседовао, ако падне у ропство свету, битка је унапред изгубљена. Ни Платону није помогла сва његова мудрост кад га је сиракуски тиранин продао у ропство.
Окови унутрашњег ропства
Робови су некад живели скупа са стоком у шталама својих господара. А ми? Ми често живимо у огромном, невидљивом затвору који се зове „човекоугађање“. Где је почетак овог заробљеништва? Који су то окови којима су изненада везане наше ноге?
Један од главних окова јесте страх од људи. Посебна бојажљивост која често извире из сталне, често скривене тежње ка чулним ужицима. Душа изморена жудњом за задовољствима увек је безвољна и испуњена кукавичлуком. У уживању делује исти механизам: ум се гаси, човек тоне у тамне сфере подсвести где осећа сласт која подсећа на свраб коже нападнуте екцемом. Овај моменат „сливања“ духа са чулном насладом увек је исти, било да једемо укусну храну или посматрамо ремек-дело Леонарда да Винчија. Уживање по правилу паралише вољу. Воља и наслада су антиподи, зато култ насладе води директно у ропство свету.
Понекад је узрок кукавичлука другачији: он је вештачки створен током васпитања. Навикавамо дете да се плаши свих људи, почевши од сопствених родитеља. Овакав приступ детету најчешће води ка једном од три исхода: Први – страх постаје трајно стање, свет и људи изазивају сталну бојазан, спремност на повлачење попут дезертера. Други – дете постаје огорчено и касније, кад одрасте, свети се – како родитељима који су га повредили, тако и сопственој, невиној деци. Трећи – навикава се да лаже и претвара се пред људима како би се заштитило.
Близак страху је други порок – лажно саосећање. Човек реагује снажно на стање или расположење другог, али, суштински, није му жао тог другог човека, већ му је тешко због сопственог поквареног расположења. Зато је спреман да лаже, прави уступке и испуњава туђе каприце, само да би се ослободио тог непријатног осећаја. Од ове „болести“ пати значајан део хуманиста. Понекад оваква „обрнута веза“ постоји само према уском кругу родбине, пријатеља и познаника – човек постаје њихов слуга. Сентименталност га лишава слободе и често се претвара у суровост према свим осталима. Многи џелати у нацистичким логорима смрти, који су били сентиментални, нежно волели своју децу и слушали музику док су слали људе у смрт, добар су пример за то (за разлику од наших, домаћих џелата који често нису били сентиментални).
Пријатељство, захвалност и уздање у човека
За свет нас везује и лажна представа о пријатељству – као о савезу који захтева безусловну солидарност у свему. Пријатељство видимо као међусобну помоћ и својеврсну „гаранцију“. Молбу пријатеља најчешће оцењујемо по томе колико је тешка и да ли смо у могућности да је испунимо, али ретко се запитамо да ли је та молба морална? Да ли ће наша помоћ нанети зло или штету неким другим, нама непознатим људима, који за нас као да не постоје? Замислите, на пример, да вас пријатељ замоли да помогнете некоме да се упише на факултет где је велика конкуренција. Пристајете, користите везе „ради пријатељства“ (не говорећи о прагматичнијим мотивима), и успете. Место које је ваш пријатељ добио, изгубио је неко непознат, али можда достојнији. Учињен је преступ: човеку је украдена шанса за образовање, а то се сматра „пријатељском услугом“, а не подлошћу или разбојништвом. То личи на злочинца који не осећа грижу савести само зато што у мраку није јасно видео лице жртве.
Кад се ради о родбини и ближњима, за судије закони често престају да важе, а за проповеднике – Јеванђеље. Зато пријатељска и породична солидарност, кад постану затворени круг, представљају један од најтежих облика ропства свету – нешто попут тешког рада на галији, при чему се веслач закован у окове можда чак и диви брзини којом галија плови. Пристрасност према пријатељима и ближњима, или међусобна рачуница, чини човека неправедним према другима. Међу древним хришћанима које су пагани приморавали да се одрекну Христа, било је и оних који су издржали физичка мучења, али касније нису могли да издрже молбе и притиске родбине, и одрекли су Га се.
Пристрасност према ближњима ствара два света: један, „осветљени“ – то су наши ближњи; и други, „тамни“ – сви остали људи. Тај други свет за нас као да не постоји или нас се врло мало тиче. Човек чија је воља ослабљена везаношћу за ближње већ је потенцијални преступник. Он често беспоговорно ради оно што му свет – његов сурови господар – нареди.
Слугама људи чини нас и лажни осећај захвалности. Човек осећа да „мора да одради“ помоћ коју је добио, попут најамника који је унапред примио плату. Учињено добро пада му као тешко бреме на плећа. Овде није реч о истинској захвалности. Свети Оци су говорили: „Добро које ти је учињено напиши на камену, да га време не би спрало.“ Овде је нешто друго: човек се не захваљује Богу Који му је помогао користећи другог човека као Своје оруђе, већ, заборављајући на Бога, види само посредника Његове милости. А своју „захвалност“ испољава у виду жеље да „плати“, често повлађујући страстима и греховима свог „доброчинитеља“, односно – за добро плаћа злом.
Истинска захвалност, пре свега, претпоставља несебичност онога ко је добро учинио – јер за шта му се иначе захваљивати? То осећање може подстаћи на узвратно добро дело ако постоји стварна потреба, али не може нас присилити да „играмо само зато што је музика наручена“. Кад се изгуби нада у Бога, јавља се потреба да се човек узда у човека. Егоизам тражи гаранције и осигурање; инстинкт је приземно осећање које тражи материјални ослонац, нешто или некога на шта се може ослонити.
За Фондацију Пријатељ Божији припремио: Н. Д.