- Бол Јасеновца ће заувек остати у срцу свакога ко се бар једном у животу свесно дотакне историје страдања његових невино убијених, мучених до смрти заточеника, чија неизмерна жртва нас обавезује да не ћутимо, већ да научимо да размишљамо, анализирамо, смело говоримо о томе и разумно бранимо нашу заједничку историју, називајући ствари њиховим правим именом.
- Оно што се тамо догодило током Другог светског рата не може се назвати никако другачије него геноцидом над српским народом
АУТОР: Алексеј Гладков
У част годишњице Велике победе над нацизмом, желео бих да поделим своја размишљања након недавне посете спомен комплексу Доња Градина у Републици Српској, који се налази на месту некадашњег концентрационог логора истог имена, који је био део логора смрти Јасеновац које су усташе створиле лета 1941. године (напомена: усташе су хрватски устанички покрет који је основао Анте Павелић, али у стварности фашистичка крајње десничарска организација која је деловала као главни Хитлеров саучесник на Балкану).
У то време, то је већ била територија де факто марионетске и колаборационистичке, али формално Независне Државе Хрватске (НДХ – Независна Држава Хрватска), која је окупирала већи део савремене Хрватске и Босне и Херцеговине и формирана је уз помоћ нацистичке Немачке и Италије, као и уз благослов папе Пија XII, непосредно након окупације Југославије од стране немачких трупа заједно са њиховим сателитима у априлу 1941. године.
До распада Социјалистичке Федеративне Републике Југославије (СФРЈ), комплекс посвећен трагичном сећању на концентрациони логор био је обједињен, али је потом подељен дуж реке Саве између две новонезависне државе Хрватске и Босне и Херцеговине (наиме ентитета Република Српска, на чијој се територији налази Доња Градина, где је убијено 366 000 затвореника, чији се посмртни остаци налазе у 9 гробних поља, укључујући 109 масовних гробница).
Апсолутна већина јасеновачких заточеника били су Срби, а поред њих било је и Јевреја, Рома и антифашиста разних националности, укључујући и саме Хрвате. Све горе наведене категорије грађана у фашистичкој НДХ сматране су инфериорним. На пример, од Срба се захтевало да носе плаву траку са латиничним словом P (православац) на руци. Није им било дозвољено ни да напуштају своје домове увече, да се опуштају на јавним местима или да шетају булеварима. Слична ограничења важила су и за Јевреје и Роме. Штавише, није тајна да је Римокатоличка црква тих година подржавала такву политику фашистичке Хрватске. Око 240 000 Срба је преобраћено у католичанство под претњом смрћу, а они који су одбили умрли су страшном смрћу.
Патолошка, средњовековна и једноставно зверска окрутност усташа у концентрационим логорима понекад је шокирала чак и њихову «старију браћу», немачке нацисте, који су посматрали поступке Павелића и његових подређених, који су пред њиховим очима убијали Србе и друге затворенике на најмучније, најсофистицираније начине. Педесет седам буквално садистичких метода мучења и убистава које су користили поуздано су познате и документоване.
Резултати истраживања доступни данас, потврђени само сачуваним званичним документима, указују да је у концентрационом логору Јасеновац истребљено најмање 700 000 људи, укључујући старце, жене и децу, међу којима 500 000 Срба, 40 000 Рома, 33 000 Јевреја и 127 000 антифашиста. Поред тога, од укупног броја затвореника мучених до смрти, 20 000 су била деца, а ово је једино место где су створени одвојени логори смрти за децу. Изузетно је тешко утврдити тачан број усташких жртава, који је вероватно већи од званичних података, jер су многи документи и докази систематски уништавани након Другог светског рата. Чињеница је да власти СФРЈ под вођством Јосипа Броза Тита нису желеле да усмере пажњу на злочине Хрвата над Србима, покушавајући што пре да преокрену и забораве ову трагичну и за њих изузетно незгодну страницу историје, која је поткопавала унутрашњу стабилност савезне државе.
Тешко ми је да речима опишем сопствене утиске од посете Доњој Градини, овом некадашњем месту где су усташе масовно доводиле Србе на истребљење, где се од остатака људи правио сапун. Локални музеј садржи материјале који детаљно приказују најнехуманије злочине хрватских нациста, од којих ће вам срце застати.
Овде, на позадини природних лепота овог краја, у чистом ваздуху, разблаженом аромама цветајућег дрвећа, може се осетити трагедија, судбина целог народа који је стао на пут апсолутном злу, које није имало аналога у историји човечанства.
Колико је пута света српска земља била обилно заливена крвљу мученика – синова и кћери свог народа, колико су пута у историји Срби давали своје животе, борећи се и патећи за своју православну веру, за право да једноставно живе на својој земљи у складу са традицијама које су им завештали преци… И упркос свим тим нељудским мукама, српски народ је сачувао свој идентитет, доброту и одзив, љубав према животу, увек остајући, како је сада модерно рећи, на правој страни историје. И колико наши народи имају заједничког, борећи се у истом рову против нацизма и часно пролазећи кроз најтежа искушења прошлог века. На оваквим местима још боље разумеш значај наше заједничке Велике победе.
Бол Јасеновца ће заувек остати у срцу свакога ко се бар једном у животу свесно дотакне историје страдања његових невино убијених, мучених до смрти заточеника, чија неизмерна жртва нас обавезује да не ћутимо, већ да научимо да размишљамо, анализирамо, смело говоримо о томе и разумно бранимо нашу заједничку историју, називајући ствари њиховим правим именом. Оно што се тамо догодило током Другог светског рата не може се назвати никако другачије него геноцидом над српским народом, а било какве друге «дипломатски верификоване» формулације у овом случају су изузетно опасне, јер стварају плодно тло за искривљавање чињеница, а самим тим и обезвређују степен кривице оних чији злочини немају оправдање, чиме доприносе рехабилитацији нацизма у било ком његовом облику.
Данас, изванредна, готово неземаљска тишина на територији спомен комплекса Доња Градина, прекидана само шуштањем лишћа и певањем птица, сведочи боље од било каквих речи свима нама по коју цену долази мир и колико нама може коштати понављање догађаја из прошлости, ако се само опустимо и дозволимо другима да препишу историју 20. века. Али више немамо право на слабост и непажњу: наши народи су претрпели превише губитака у заједничкој борби против нацизма, и наша је дужност да сећање на то преносимо с генерације на генерацију.
Никад заборавити, никад опростити, никад дозволити да се понови!