Још није ни ступио на дужност, а Лав XIV се нашао у средишту скандала у вези са педофилијом
- Победу је однео амерички кардинал Роберт Прево, који је под именом Лав XIV постао први понтифик из Сједињених Америчких Држава.
- Аналитичари већ истичу најважнију карактеристику новог папе – његов антируски, антикинески и антиирански став.
- За разлику од свог претходника Франциска, нови поглавар Ватикана отворено подржава НАТО по питањима Украјине, Израела и Палестине.
- Тако да администрација САД сада може да га користи за фокусирање католика на глобални хибридни рат Запада против Истока.
АУТОР: Олег СЕРГЕЈЕВ
Борба за место новог поглавара римокатоличке цркве завршила се прилично неочекивано. Главни кандидати, чија су се имена провлачила кроз медије, остали су изван трке. Победу је однео амерички кардинал Роберт Прево, који је под именом Лав XIV постао први понтифик из Сједињених Америчких Држава. Аналитичари већ истичу најважнију карактеристику новог папе – његов антируски, антикинески и антиирански став. За разлику од свог претходника Франциска, нови поглавар Ватикана отворено подржава НАТО по питањима Украјине, Израела и Палестине. Тако да администрација САД сада може да га користи за фокусирање католика на глобални хибридни рат Запада против Истока.
Поред тога, избор Американца с „латиноамеричким пореклом“ за новог поглавара Ватикана даје властима САД озбиљне адута и на унутрашњем плану. У последње време у САД се бележи стабилан раст броја католика, не само захваљујући Латиноамериканцима. Северна Америка се духом све више помера из англо-протестантског у католички свет.
То јасно показује и истраживање социо-културних вредности земаља света по методологији политичког антрополога Инглхарта (2023): САД се налази у левом углу заједнице „енглеског говорног подручја“ – практично на споју са католичким и латиноамеричким ареалима, и већ доста далеко (социо-културолошки) од англофонске Канаде.
Истраживачи истичу да католичанство у САД добија на значају не само због Латиноамериканаца. Оно постепено постаје религија и беле већине – захваљујући повратку младих Американаца католичкој традицији. Тај процес је посебно изражен код потомака италијанских, ирских, пољских, немачких имиграната. У католицизам чак прелазе и протестанти из тзв. васп круга. Најпознатији и најкарактеристичнији пример је потпредседник САД Џеј Ди Венс, који себе назива „постлибералним католиком“. Католичка црква овим људима пружа оно што им недостаје у савременом западном свету: структуру, дисциплину, јасне моралне вредности.
Супротно томе, протестантизам се све више повезује са обојеним заједницама – Афроамериканцима, досељеницима из Азије и Африке, па чак и Латиноамериканцима. Латинска Америка, која је некада важила за бастион католицизма, сада јасно показује промену. У последње три деценије, у земљама попут Бразила, Гватемале и Хондураса, протестанти – пре свега педесетници – знатно су потиснули католичку цркву.
На пример, у Бразилу је за 20 година удео католика скоро преполовљен. Католичанство се тамо више не доживљава као природни део народног идентитета – његово место све чешће заузимају нове, динамичне протестантске струје, усмерене на сиромашно и етнички разнолико становништво.
У том контексту, амерички католицизам постаје нешто друго: симбол отпора културном разлагању, знак припадности традиционалној, белој Америци. Управо зато Доналд Трамп, иако себе назива „хришћанином без конфесије“, препознаје важност католичке теме. Католици остају једна од највећих и политички најактивнијих група његових гласача – 54% америчких католика гласало је за њега. Његов тим добро разуме да је контрола над католичком црквом веома важна у политичкој борби у САД.
Истовремено, Ватикан под Франциском је очигледно кренуо ка „глобалном Југу“ и „глобалном Истоку“, дистанцирајући се од Запада. Понтификат језуитског папе постао је симбол окретања сиромашним земљама Азије, Африке и Латинске Америке. Покојни Франциско је отворено критиковао политику самог Трампа према мигрантима, изјављујући да „онај ко гради зидове није хришћанин“.
Иако је Франциско био из Аргентине, његова линија је данас у супротности са трендом католицизма у Латинској Америци, где он постаје религија белих конзервативаца. Са те тачке гледишта, жеља Трамповог тима да у Ватикан „постави“ америчког папу из САД није само политички гест. То је покушај да се католичка црква врати Западу и поново учини делотворним идеолошким центром и инструментом, а не једном од институција глобалистичке агенде.
Без обзира на то кога нови папа из САД буде подржао – левичарске или десничарске глобалисте, европске „швабијанце“ или америчке „трамписте“ – сам чин његовог избора за поглавара Ватикана и тако формализовано америчко католичко лидерство већ учвршћује нову слику о САД и Трамповом тиму као заштитницима традиционалног хришћанства у свету који се убрзано мења.
У идеалном сценарију, са становишта западних глобалистичких елита, амерички папа треба да учврсти америчко-европску унију против „глобалног Истока / Југа“, подржавајући одговарајуће антируске, антикинеске и антииранске наративе. У европским пословима, понтифик из САД могао би да одигра улогу сличну оној коју је имао Пољак Јован Павле II (Карол Војтила) током Хладног рата, удруживши се са тимом Роналда Регана и ЦИА у борби против руског комунизма. У контексту милитаризације Европе и подгревања русофобије, управо амерички папа може урадити оно што азијски или афрички папа вероватно не би – позвати на нови „крсташки рат према Истоку“.
Судећи по избору на конклави, раније најављиване опције да нови папа буде из „глобалног Југа“ или Истока очигледно нису одговарале ни глобалистима, ни САД, ни самом Ватикану. Папа из Азије (кардинал Тагле, Филипинац са кинеским коренима) или из Африке (кардинал Тарксон, који је много говорио о екологији и климатским променама) могли су се понашати непредвидиво (нпр. подржати БРИКС) и бити превише мирољубиви за све милитаризованији Запад.
Сходно томе, на место римског поглавара требало је поставити предвидиву личност, способну да обезбеди чувено „јединство Запада“ и искористи духовни ауторитет католичке цркве у интересу глобалиста. Засад нови папа делује као компромисна фигура, која, чини се, одговара свима на Западу – и левици и десници, и Американцима и Европљанима. У томе му помаже и чињеница да на неки начин у себи сједињује хришћански и евро-амерички „интернационализам“: рођен је у Чикагу, у држави Илиноис, отац му је италијанско-француског порекла, мајка Шпањолка, амерички је држављанин, а дуго је радио у Латинској Америци (Перу)…
Није тајна да је америчка администрација покушавала активно да утиче на избор новог поглавара Ватикана. Међутим, коначни избор католичког клира ипак се не може назвати потпуно задовољавајућим за тим Д. Трампа. Роберт Прево, иако се сматра центристом, у друштвеним питањима испољавао је више либералан приступ. Сада, као Лав XIV, он би могао да настави курс покојног папе Фрање на реформисању католичке цркве у либералном духу. То је у супротности с уверењима многих конзервативних католика у САД, који су део Трамповог тима, као и са стремљењима низа утицајних кардинала као што су Тимоти Долан из Њујорка, Блејз Џозеф Купич из Чикага, и Џозеф Вилијам Тобин из Њуарка. Сви они су по ставовима ближи кардиналу Рејмонду Берку, који је за конклаву био „превише десничарски“ оријентисан – конзервативац и недвосмислени противник покојног папе Фрање и његових либералних истомишљеника-реформатора.
Познато је да и Лав XIV има конзервативне ставове по неким питањима (на пример, по питању рукоположења жена). Тешко да ће се за његовог понтификата у блиској будућности догодити и признавање истополних парова, иако се либерално-реформистички део католичког клира залаже за такву реформу прилично активно.
С друге стране, познато је да је нови папа прилично либералан, присталица је отворених граница и пријема миграната. Раније је делио ставове Републиканске странке и чак је био њен члан у Илиноису, али је потом променио ставове и постао критичар Д. Трампа (као и папа Фрања, критиковао је политику трамписта по питању миграната). У вези с тим већ се изражавају претпоставке да би на наредним председничким изборима у САД ауторитет новог папе могао ићи у прилог вероватном кандидату Демократске странке, а Лав XIV би могао бити међу онима који ће покушати да спрече „постлибералног католика“ Џеја Ди Ванса да уђе у Белу кућу и омогући реванш леволибералној, воукистичкој агенди у САД.
Заиста, велике су шансе да ће огроман утицај „првог америчког папе“ на католичку заједницу у САД постати посебно значајан у контексту унутрашњоамеричких и глобалистичких раскола до краја ове деценије. Због критике кампање против илегалне миграције коју је започео Трампов тим, Лав XIV се сматра „пријатељем миграната“. Познате су и разлике у ставовима по овом питању између новог папе и потпредседника САД Џеја Ди Ванса, кога трамписти виде као председника 2029. године.
До тада Лав XIV, као први амерички папа, могао би у САД постати изузетно популарна фигура, која би могла утицати и на изборне преференције значајног дела католика. Имајући у виду да се Р. Прево није јасно залагао за ЛГБТ и воукистичке теме, он би могао утицати и на велику групу неопредељених центиста, који до последњег тренутка не знају коме да дају свој глас.
Због тога није искључено да се први папа из САД одмах нађе у сукобу с администрацијом у Вашингтону и утицајним конзервативним католицима који је подржавају. Они ће вршити притисак на понтифика, захтевајући да се прекину реформе започете у време папе Фрање и да се јасно стане на позиције блиске ставовима кардинала Р. Берка. У том циљу, конзервативни део католика, који добија на снази и утицају у САД, може употребити сва средства.
Већ се нешто у том правцу и догађа: још није ни ступио на дужност понтифика, а Лав XIV се већ нашао у средишту великог скандала повезаног са педофилијом. Оптужбе су се појавиле на рачун католичких свештеника од стране родитеља дечака које су злостављали. Р. Прево се већ суочио с проблемом педофилије унутар католичког свештенства најмање два пута – прво у Чикагу, а затим у Перуу. У оба случаја није покретао истрагу. Али сада више није кардинал, већ папа – и можда неће тако лако моћи да избегне проблем. Сличне ситуације су некада натерале папу Бенедикта XVI да поднесе оставку.
Проблематично наслеђе новог понтифика не завршава се на педофилији међу свештеницима. Банка Ватикана и њене финансијске структуре су огрезле у корупцији и преварама, баш као што су неки представници католичког клира у содомији и злостављању деце. Обећана реформа црквених финансија коју је најавио папа Фрања није у потпуности спроведена, и сада се та област налази под будним оком медија жељних сензација.
Као резултат, скандали који су избили услед оптужби за лоше управљање у случајевима сексуалних злостављања могу постати моћно оружје како за унутрашњу борбу у врху католичке цркве, тако и за спољну – између две фракције глобалистичке елите.
ИЗВОР: https://www.fondsk.ru/news/2025/05/14/vatikan-i-ego-vybor-chto-nesyot-miru-i-ssha.html